Ja dan-danas mislim na nas

Ako pratite fudbal, sigurno ste nailazili na one tunjave tekstove sportskih novinara koji tuđe karijere, tuđe klubove i tuđe pobede i poraze interiorizuju, učitavaju neki viši smisao, sve u cilju neremećenja gotovo dečjeg sveta u sopstvenoj glavi. Mislim da u istom duhu nastaju i vaskolike fan-stranice inostranih klubova gde vidite tugaljive, nostalgične objave o Liverpulu, Italijanskoj Seriji A, sve sa direktnim, ličnim momentom, kao da autori poznaju u srž onoga ili ono o čemu pišu.

Nisam fan takvih priča. Najrealniji rezultat je onaj koji na kraju meča može da se pročita na semaforu. Tačka. Svako šta bi bilo-kad bi bilo, ’’da je ovaj samo iskoristio šansu’’, ’’nije fer, ovi imaju više para’’, i slično, ne piju vodu u mom shvatanju sporta.

Ipak, neke priče ne pitaju za dovoljno dobar razlog. Same nastanu u vama, same pokreću prste, rasklone rusvaj sa radnog stola, otvore laptop, obrišu prvi sloj prašine sa ekrana i pokrenu Word. Priča sama izađe iz vas, da je svi pročitaju, da je iz sebe izbacite pa kome se sviđa, sviđa. Nek čestita. Ja neću, ali neko već hoće.

Ovo je jedna takva priča. Ne sportska, jer ima portala i medija koji se time bave. Ovo je lična priča.

Negde sam pročitao da se kod dečaka pred pubertet u mozgu razvija veoma jaka sposobnost pamćenja brojeva u formi statistike. Ako je to i istina, meni svakako nije pomoglo sa matematikom u školi, ali svakako jeste kada sam počeo da sakupljam svoj prvi album za sličice sa Svetskim prvenstvom u fudbalu – Nemačka 2006.

Da me danas pitaš, znam da je Nikola Žigić visok 202 santimetra, isto kao Vlade Divac; da je Dejan Stanković rođen 1978, te da je vršnjak sa Sašom Ilićem, Frenkom Lampardom i Didijeom Drogbom; da je najmlađi fudbaler koga su Englezi poveli na Svetsko bio Vejn Runi rođen 1985, isto kada i golobradi Kristijano Ronaldo.

Kad god bih video da je neki dobar igrač rođen 1983, baš bih se oduševio, jer se radilo o nekome ko ima poslednju cifru u godini rođenja isto kao i ja. Još ako je neko ko igra za neku ekipu koju volim, tim bolje. Jedan od njih je i Italijan Daniele De Rosi, osvajač tog Sveskog prvenstva, rođen 1983, čak i strelac u penal seriji u finalu protiv Francuske. Daniele se ovih dana oprostio od Rome za koju nastupa od detinjstva, a od Crvene zvezde i fudbalske karijere se oprostio još jedan moj predvršnjak, meni daleko važniji od svih ostalih.

Fotografija: Dragan Tešić

Tog devetnaestog maja bio je vedar dan, jedna od onih nedelja koje pokušavaju da ukradu još koji sat od trenutka kada idete na famozno tuširanje pred novi ponedeljak. Bila je nedelja kada je otišao Miki. I zaista – on je tukao Englese Švabe i Ruse; i ovo sad mu je bio poslednji meč.

Kada je utakmica na autokomandi (sa one zelenije strane, iznad jedne pumpe) počela, na grad, teren i ljudske glave sručila se Biblijska kiša, a ubrzo potom sa neba su počeli da padaju i komadi leda veličine pesnice. Sutradan su srpski malinari koji nemaju problem da ne ćute izjavili da je 80 posto malina uništeno.

Mene je nevreme zateklo u kolima na semaforu u Nemanjinoj. Od limarije sam se već oprostio, međutim, noćna smena nije mogla da čeka, te sam preko ledenih kuglica i kroz slapove vozio prema Novom Beogradu. Neće se vendomati preko okeana sami popraviti. Sedeo sam mokar u natopljenim starkama, kijao kao mače i sastavljao troubleshootove, ali jednom polovinom mozga sam vrteo slike koje koje su se u meni, kao one pazle od hiljadu komada, pravile priču: postepeno, svakog dana jedan novi delić ubaciš - i mala slika postaje deo veće, ona se uklapa u još veću, i tako dalje.

Nenad Milijaš je došao u Zvezdu 2006, kada sam počeo da pratim fudbal. Napustio ju je dva puta, a isto toliko se puta vraćao. Svaki put uz podsmehe i zle komentare neznalica i zlobnika. Nećemo o njima.

Fotografija: Ivan Radisavljević

Milijaš je, makar na kratko, makar za mene, oživljavao istoriju i istovremeno pisao novu. Dao je gol Bajernu. Odigrao je 250 mečeva za moj klub. Bio na klupi kada je Milan Pavkov rušio mit o svemoćnom timu Liverpula Jirgena Klopa. Pobedio toliko puta u Derbiju. Toliko puta nakon poraza došao da se zahvali što smo došli da gledamo njega i deset drugih momaka. Ove fudbalske sezone, kada su se sedamdesete godine prošlog veka magično preselile u sadašnjost, kada se Ajaks ponovo susreo sa Juventusom, a Zvezda sa Liverpulom, i moj ćale se ponovo setio kako je imati dvadeset i nešto godina, Milijaš je bio kapiten našeg tima.

Na pauzi za ručak te mokre noći sam prelistao mreže. Video sam da je njegov oproštajni meč prekinut dva puta zbog nevremena. Video sam snimak kako izlazi iz igre, skida kapitensku traku sa nadlaktice i poslednji put aplaudira publici. Video sam da je, praćen kišom i gradom, optrčao počasni krug oko terena.

Jutra posle kišne noći su naprosto stvorena za trenutke kojima čovek ne vlada. Nedavno sam imao jedan takav trenutak i osetio sam se življi nego što sam bio poslednje dve godine. Hvala toj kišnoj noći što je sprala ono ružno i učinila da ,,se samo lepi momenti u glavi pamte’’, hvala toj devojci što je bila i ostala tu, i hvala jutru koje definitivno pritislo stotinu puta komandu ctrl+s. Tog jutra sam slušao pesmu Rano od Minee, i to pogotovo onaj stih koji želi da bude čežnjiv, a ipak ostaje nadljudski srećan:

Ja dan-danas
Mislim na nas
Da smo skupa ostali

Jutra nakon što je otišao Miki, vozio sam autoputem u pravcu Niša. Na uzvišenju kod Grocke puca sjajan pogled na najzeleniji deo Beograda, podnožnje Avale, i u toj kotlini magla je sakrila svo zelenilo, nebo je poljubilo zemlju i video sam pred sobom samo Toranj. Baš tad su na Radio Jatu pustili upravo Rano:

Rano, rano nebo zemlju ljubi
Rano došli dobri ljudi
prijatelji svi
ali nisi ti

Tad mi je sinulo da čovek kojeg sam vikendom gledao poslednjih 12 godina više neće dolaziti na naše masovne sastanke. Još jedan komadić slagalice se uklopio sa velikom slikom.

Onda je krenuo drugi deo refrena, i podsetio me na ono drugo jutro, i uguralo još jedan komad slagalice:


Bar mi priznaj jedno samo
jesi li u srcu svom
sreću nazvao
Mojim imenom?

Mogu vam reći da sreća za mene ima nekoliko imena, a pored onog koje sam nazvao MK, sada slobodno mogu dodati i NM.

Srećna penzija, kapitenu!

Naslovna fotografija: Ivan Radisavljević

Ivan Radisavljevic

Leave a reply