Jana Adamović: Važno je pokretati inicijative koje se obračunavaju sa predrasudama

Sa Janom Adamović razgovarali smo o tome kako je biti strip autorka u Srbiji, o preprekama i odgovornostima žena u stripu, ali i nekim dobrim praksama koje je moguće primeniti.

10. April 2020

Jana Adamović je beogradska strip autorka i ilustratorka. Nedavno je na društvenim mrežama objavila ilustraciju pod nazivom „Ljubav u doba Korone“, dok je njenu izložbu  „Šta se krčka“ moguće i dalje pogledati na Fejsbuk stranici Yana Adamović Art.  Jana je dobitnica više nagrada za strip, a 9. oktobra odlikovana je prestižnim francuskim Ordenom umetnosti i književnosti u rangu viteza. Pored četiri samostalne, autorka je zapažene kolektivne izložbe „Ona se budi/BD égalité“, koja se bavi preispitivanjem položaja žene u svetu devete umetnosti. Jana je za Oblakoder upravo govorila o tome kako je biti strip autorka u Srbiji, o preprekama i odgovornostima žena u stripu, ali i nekim dobrim praksama koje je moguće primeniti.

U svet stripa ušla si 2007. godine kao volonterka na Salonu stripa. Zbog čega si odlučila da to postane tvoj način izraza?

Da, na neki način jesam, ili, bolje rečeno, tada sam ukoračila u društvo ljubitelja stripova. U svet stripa sam zapravo ušla čitajući i crtajući stripove, mnogo pre 2007. godine. Strip me je privukao jer spaja dve moje omiljene zanimacije: pripovedanje i crtanje. Strip nudi mnogo prostora za kreativno izražavanje, dopada mi se kako se pisana reč – dijalozi i slike nadopunjuju.

Na strip se neretko gleda kao na „mušku zanimaciju“. Koliko je mladim autorkama teško da uđu i probiju se u svetu Devete umetnosti?

Mislim da danas autorkama nije preterano teško da počnu da se bave stripom. Našim prethodnicama je bilo daleko teže, jer su se svakodnevno suočavale sa otvorenim seksističkim predrasudama i uglavnom su se okretale andergraund sceni koja je pružala više slobode. Žene su danas sve bolje i bolje prihvaćene u mejnstrim industriji stripa, bilo kao autorke ili urednice, iako ima još dosta mesta za poboljšanja. Potenciraju se raznovrsni kreatori (žene, LGBT+, autori svih rasa i narodnosti). Danas je, međutim, konkurencija ogromna. Probiti se i opstati na tržištu je teško bez obzira na pol autora. Tek treba da vidimo kako će se tržište oporaviti nakon pandemije virusa korona. Moguće je da jedna od posledica bude vraćanje konzervativnim vrednostima koje bi autorkama otežale rad. Ali, daćemo sve od sebe da ne bude tako.

Koje su to najčešće predrasude sa kojima se suočavaju strip autorke?

Uglavnom se svode na to da autorke vole da obrađuju „ženske teme“, da ne se ne bave žanrovskim stripom (sci-fi, vestern, ratni stripovi…), da ne znaju dobro da crtaju dinamično telo u pokretu, da su superiorne u kolorisanju stripova jer bolje vide boje i imaju više ukusa… U suštini, te se predrasude ne razlikuju mnogo od onih s kojima se suočavaju žene u drugim profesijama. Nameće se kalup „ženstvenosti“ koji većini žena uopšte nije svojstven.

Odlikovana si prestižnim francuskim Ordenom umetnosti i književnosti u rangu viteza, koji zapravo predstavlja nagradu za životno delo. Šta takvo priznanje znači za nekog ko se bavi stripom u Srbiji?

Da, tradicionalno se to priznanje dodeljuje osobama koje su svojim kompletnim stvaralaštvom začajno i trajno doprinele kulturi. U mom slučaju, kao i u slučaju dvoje neverovatnih ljudi koji su takođe odlikovani  – street art umetnice TKV i Milana Manića, cirkuskog umetnika, orden jeste priznanje mog rada, ali i mladalačke energije. To je i podsticaj da nastavim da se bavim stripom, kulturom, da ne odustajem. Na neki način, taj orden je kroz mene dodeljen čitavoj novoj i mladoj generaciji strip umetnika koja tek treba da promeni scenu.

Na najvećem evropskom Međunarodnom festivalu stripa u Angulemu žene su svega dva puta bile dobitnice glavnog priznanja, dok 2016. godine nije bilo nijedne autorke u takmičarskom delu. Šta nam to govori? Koliko se razlikuje položaj žena u stripu u svetu i kod nas?

Da, Angulem je zaista kamen spoticanja sveta stripa kad je ravnopravnost polova u pitanju. Samo tržište obiluje brojnim i raznovrsnim autorkama, žene u Francuskoj zaslužne su za preko 50% kupljenih primeraka stripa, ali jednaka priznanja i dalje manjkaju. Propust da žena bude nominovana za Gran Pri, rezultovao je otvorenom pobunom kolektiva „Strip autorki protiv seksizma“  i pozivom na bojkot. Mnogi nominovani autori povukli su se u znak solidarnosti sa koleginicama. Organizatori su za ovakav tretman žena imali brojne izgovore od kojih nijedan nije validan. Ukratko, problem leži u patrijarhalnom društvu, u duboko ukorenjenom seksizmu zbog kog su umetnice zanemarivane, brisane iz istorije. Mangaka Rumiko Takahaši druga je žena nakon Florens Sestak koja je osvojila Gran Pri u Angulemu, i to nakon organizovane kampanje koje su vodile istaknute francuske autorke.
Kod nas je situacija drugačija, utoliko što zapravo nemamo pravo domaće strip tržište. Mi nemamo izdavače koji mogu da finansiraju domaću produkciju stripa, tako da su prava domaća izdanja retka i uglavnom bazirana na entuzijazmu i dobroj volji, kako autora, tako i izdavača. Takva situacija je teška za sve, naši umetnici su primorani da se orijentišu ka stranim izdavačima.  Kolegijalnost tu postoji, i predrasude o autorkama unutar struke su sve ređe. Ima ih više kod publike, i ljudi koji zapravo ne znaju mnogo o stripu.

Ako se osvrnemo na pomenuti festival, ali i na druge veće festivale, vidimo da se oko ove umetnosti razvija čitav jedan biznis. Da li razvijenost tržišta stripa ima uticaj na položaj žena u ovoj sferi?

Strip jeste veliki biznis, deo je industrije zabave, što je naročito očigledno na američkom tržištu. Dovoljno je da se setimo koliko ima superherojskih filmova nastalih po stripovima i da je kompanija Dizni kupila Marvel 2009. godine za preko četiri milijarde dolara.
Nisam sigurna koliko je samo širenje tržišta zaslužno za to što su žene danas prihvaćenije. Šezdesetih godina autorke su bile jedan od glavnih motora andergaund stripa, baš zato što mejnstrimu, koji je i onda bio industrija, nisu imale pristup. Mislim da je za tu prihvaćenost zaslužnija promena shvatanja o ravnopravnosti polova na svetskoj skali. A za to su pak pre svega zaslužne žene koje su se uporno borile da se probiju onda kad je to bilo teško. Mnoge su bitno uticale na tokove istorije stripa, pomenuću samo neke: umetnice Rouz O’Nil, Trina Robins, Kler Breteše, Florens Sestak, Maržan Satrapi, mangake Moto Hagio, Keiko Takemija, Rioko Jamagiši… i urednice (uticaj dobrog urednika ili urednice je od presudne važnosti) Karen Berger, Dajana Šac
Danas, dakle, uticajnih i poznatih žena u svetu stripa ima više no ikad. Međutim, kao i sve umetnosti, strip tržište poprilično kopni. Imamo hiperprodukciju, a broj prodatih primeraka je u stalnom opadanju. Zanimljivo je da jedna onlajn zajednica „ljubitelja stripa“, Comicsgate,  za ovo krive upravo žene i LGBT+ urednike i umetnike. Po njihovom mišljenju, mi smo „uprljali“ strip, i neretko napadaju autore preko društvenih mreža. Oni su vam kao Tramp koji čita stripove. Budale.

Jednom prilikom si navela da je problem kod strip autorki na našem prostoru i taj što često smatraju da su usamljene u onome što rade. Da li postoji neka platforma za njihovo povezivanje i saradnju?

To je svakako ranije bio problem. Svaka je radila za sebe, nije bilo brzog protoka informacija kao danas, jer nije bilo Interneta. Ako se nisu poznavale lično, saznale bi jedna za drugu tek ako bi ih spojio neki grupni projekat poput „Ženskog stripa na Balkanu“ ili izložbe „Ona se budi“. Što se regiona tiče, nema neke trajnije platforme, mimo ovih pomenutih i još nekih sličnih inicijativa. Jednom kad se „upoznamo“ održavamo kontakt preko Fejsbuka, raznih grupa, foruma i slično, ali organizovane programske grupe za sad nema. U svetu se pojedine autorke grupišu u kolektive poput francuskog „BD égalité“ i španskog „Autoras de comics“, ili engleske inicijative „Laydeez do comics“. One imaju svoje programe i aktivističko delovenje. Mi, autorke u regionu, za sad nemamo neku naročitu potrebu da organizovanjem takve vrste, pošto se ne suočavamo sa sistemskim problemima seskizma i diskriminacije. U prevodu, nemamo domaće tržište.

Zbog čega je „ženski strip“ problematična kategorija? Šta ona zapravo znači?

Ne znači ništa, upravo je zato i problematična. To je jedna izmišljena kategorija u koju ljudi trpaju sve strip autorke samo zato što su žene, ne obazirući se na to šta rade. Zvuči diskriminatorno, zar ne? Drugo, svako ima svoje shvatanje šta znači ženski strip. „Ženski strip“ nije žanr. Neki misle da su to stripovi koji obrađuju „ženske teme“, nekakvi ljubići, stripovi namenjeni isključivo ženama, drugi misle da su to feministički stripovi… nema čvrste definicije. Ne stvaraju sve autorke na isti način, sa istim temama, u istim žanrovima. Ima onoliko stilova koliko ima i autorki. Zato sam protiv takvih generalizacija.

Zbornik dela „Ženski strip na Balkanu“, zagrebačke izdavačke kuće „Fibra“, nastao je u cilju „skidanja prašine“ sa radova autorki u regionu i njihovom doprinosu ovoj sferi. Koliko su takve i slične inicijative važne i delotvorne u razbijanju predrasuda u vezi sa ženama u stripu?

Takve inicijative i projekti su izuzetno važni jer se višestruko obračunavaju sa predrasudama. Bazirajući se na pozitivnoj diskriminaciji, tj. okupljajući isključivo žene, pokazuju pre svega koliko su autorke brojne. Na mešovitim grupnim izložbama, čak i kad ima dosta učesnica, često se njihovo učešće previdi, pa opstaje predrasuda da su autorke retka pojava. Zatim, inicijative poput „Ženski strip na Balkanu“ autorke Irene Jukić Pranjić, „FemicomixIvane Armanini i izložbe „Ona se budi“ koju sam ja priredila za Francuski institut u Beogradu 2018. okupljaju autorke različitih senzibiliteta. Time se prikazuje raznolikost ženskog strip stvaralaštva i razbija predrasuda o „ženskastom“ stilu.

Kad smo kod inicijativa, na Dan žena je u galeriji KomunikArta otvorena izložba tvojih radova pod nazivom „Šta se krčka“, gde se na zanimljiv način baviš stereotipim  „uzorne žene“ i „dame“. Šta se to zapravo „krčka“ na ilustracijama?

Kada me je Monika Husar iz KomunikArta pozvala da napravimo izložbu mojih radova i otvorimo je baš na osmi mart, razmišljala sam kakav koncept da osmislim da povežem moj umetnički rad sa temom praznika, a i da se poigram sa samim doživljajem Dana žena. Činjenica je da se danas Dan žena, praznik ženske borbe za ravnopravnost, pogrešno doživljava kao neki romantični praznik koji slavi „nežniji pol“. Domaćice, koje su pritom i „dame“ su i danas u XXI veku simbol ženske vrline, dok su podvizi feministkinja umanjeni, zaboravljeni ili, čak, demonizovani. A sam praznik postao  je odraz licemerstva društva, jer se ni te „uzorne“ žene zapravo ne cene, već se praznik  koristi da se cvetom i parfemom „otplati“ sav njihov rad, za koji, po mom mišljenju, zaslužuju državnu platu i penziju! Zato sam htela da napravim inverziju i sa sopstvenim radom, i da sebe umesto kao umetnicu predstavim kao domaćicu, a moje radove kao jela. Tako su nastale kategorije: FAST FOODkratki autorski stripovi, MEŠANA SALATAilustracije, FRANCUSKA JELAstripovi rađeni za francuske izdavače i ZAGORELA JELAstrip projekti koji su propali ili odbijeni. Bio je to zgodan način da povežem sve radove u jednu celinu, jer mi se stil često menja zavisno od toga šta i za koga radim. Naprosto, htela sam da poručim da, ako se već smatra da je ženi mesto u kuhinji, onda ceo svet mora biti naša kuhinja u kojoj možemo da skrčkamo šta nam se hoće.

Indijska umetnica Šreja Arora pozabavila se sličnom temom predstavljajući muške strip junake na način na koji su ilustrovani ženski, praveći tako parodiju na seksizam koji vlada u strip pričama. Koliko  se uopše domaći autori bave temama koje dekonstruišu problematične obrasce i predstave?

Šrejin koncept je zaista odličan! Pokazala tačno koliko su superherojke seksualizovane i koliko je to suštinski apsurdno. Podseća me i na jednu tribinu „Muškarci u stripu“ u sklopu festivala u Angulemu, čini mi se 2016, koju je vodila aktivistkinja kolektiva BD égalité, Liza Mandel. Ona je pred većinski ženskom publikom intervjuisala kolege strip autore postavljajući im pitanja kakva su obično rezervisana za žene: „Da li tvoja osećajnost utiče na tvoj rad?“, „Kako balansiraš posao i porodicu?“, „Kako je to biti muškarac koji se bavi stripom?“ i slično. Od regionalnih autora/ki, pada mi na pamet Helena Janečić, hrvatska autorka koja je osmislila superjunakinju Horny Dyke. Poigrala se s klasičnim modelom super junaka i napravila neseksualizovanu junakinju, pritom lezbejku, koja umesto tradicionalnog kostima i plašta nosi samo farmerke i majcu, a njena misija je da štiti sve ugrožene skupine: žene, decu, starce, gej i trans osobe… Još jedna razlika je da su superheroji često verni svojoj ljubavi (ili se bar naočigled trude da budu), dok je Dyke velika zavodnica. Glavni protivnik ili konkurencija Horny Dyke je kmezavi junak Sraight Flyer, koga krase svi atributi klasičnog strip junaka. Genijalan koncept!

Iako strip može biti platforma za politički aktivizam, on je na neki način još uvek „marginalna umetnost“. Kolika može biti njegova moć da razbija predrasude?

Da, nažalost strip je i dalje marginalozovan u smislu da nema prestiž koji imaju klasične umetnosti poput slikarstva, ili neke druge moderne poput dizajna i konceptualne umetnosti. Ali strip jeste odličan način da se šire angažovane poruke, ili prosto ljudske poruke, naročito putem Interneta. Internet nam omogućava brz protok informacija i dosezanja velikog broja ljudi. Isto tako pruža većem broju umetnika da svoje priče podele sa svetom. Svaki umetnk kroz svoje radove širi svoj svetonazor, svoje poruke, iskustva, pa takva raznolikonst mora na koncu voditi ka otvaranju i većoj toleranciji. Bar se tako nadam.

Pomenuta izložba u Pančevu prekinuta je usled novonastale situacije. Da li trenuntno radiš na nekim novim idejama?

Uvek radim na nečemu. Trenutno radim na originalnom serijalu za američkog izdavača Dark Horse, sa divnom scenaristkinjom Devin Grejson i već pomenutom legendarnom urednicom Keren Berger. Nažalost, u ovom trenutku nije izvesno kada će se strip naći na tržištu zbog velike krize koja potresa svet i Ameriku. Ali, tu su uvek kratki stripovi inspirisani svakodnevnim životom koje povremeno objavljujem na Fejsbuku i Instagramu. Za mene je strip način razmišljanja, kroz njega sagledavam gotovo sve životne situacije, mada ne stignem sve da stavim na papir – inspiracije ima i previše.

Autorka teksta: Aleksandra Popović

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *