STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Jedini način borbe protiv lošeg novinarstva je odabir izvora informisanja

O istraživačkom novinarstvu, lažnim vestima i značaju fektčekinga sa Milicom Šarić, glavnom i odgovornom urednicom CINS-a

25. March 2022

Da li ja ovo smem da kažem? Da li imam dokaz za ovo? Šta ako me čitalac sutra pita: odakle ti ovo znaš, ovo nije tačno? Šta da mu kažem, pokažem?“ Ovo su pitanja koja su, kako Milica Šarić navodi, nju opsedala kada je počela da se bavi fektčekingom u CINS-u pre deset godina.

Danas je Milica glavna i odgovorna urednica CINS-a i posle decenijskog iskustva i dalje smatra da svaki novinar treba da prođe kroz proces fektčekinga – bilo da je on taj koji proverava istinitost informacija u tuđim tekstova ili neko drugi proverava tačnost podataka u njegovom tekstu.

Nas je zanimalo da saznamo kako izgleda proces rada na istraživačkoj priči, koliko je važno proveravati izvore informisanja, kao i koliko Milici znače živi izvori, a koliko dokumenta. Odgovorila nam je i na to zbog čega su baze podataka važne i istakla da je za nju, takođe, važno i da pojam novinarstva prestane da se mistifikuje, te u ovaj razgovor, pre svega, krećemo od pitanja kako ona shvata novinarsku profesiju.

Kako doživljavaš pojam novinara, tj. novinarke i šta on za tebe znači?

Milica Šarić: Krenuli smo sa teškim pitanjima (smeh). Čini mi se da smo u problemu kada razgovaramo o tome šta je novinarstvo i ko su novinari, a ko nisu. Mislim da je to pitanje teže svakim danom. Ali, iako se igra promenila, principi ostaju isti. Novinari su ljudi koji se isključivo vode željom da informišu javnost, da informišu građane svoje zemlje ili, možda, čak i sveta o važnim događajima, o stvarima koje utiču na njihov život i to rade uz poštovanje nekoliko principa, kao što su objektivnost i, naravno, potraga za istinom. To su dve stvari koje uvek i zauvek moraju da vode novinare. Iako mi nikada ne možemo da znamo celu istinu, potraga za njom je naš posao i to je, čini mi se, jedini način da osvojimo poverenje ljudi.

Da li onda smatraš da je upravo nepoštovanje novinarskih postulata i Kodeksa novinara dovelo do toga da pojam „novinar“ postane problematičan?

Mislim da je više stvari uticalo na problem koji imamo danas sa pojmom „novinar“, a jedna od tih stvari je svakako monetizacija, odnosno potreba da vesti donose novac. To je, nažalost, nešto sa čime se svi suočavamo i što moramo da imamo na umu, što moramo da prihvatimo, umesto da bežimo od toga. Treba uvek da razmišljamo o monetizaciji, o tome kako da živimo od našeg rada i kako da dobijemo dovoljno novca da unapredimo naš rad. Dakle, mi ne možemo čak ni da se razvijamo bez novca, tako da, nije to ništa strašno, ne treba to da bude neki bauk I nikakva sramota u tome što tražimo solidne uslove za rad. To je uslov za napredak, ali mislim da je baš ta monetizacija proizvela neku vrstu potrage za clickbait naslovima, potrage za što više sadržaja koji će biti urađen za što manje vremena I koji će biti što klikabilniji kako bi, jelte, oglašivači hteli da dođu kod nas, kako bi hteli da nas podrže, odnosno, da se oglašavaju u našem mediju. Mi moramo da imamo dobre brojke, dovoljno ljudi koji dolaze, dovoljno ljudi koji nas čitaju i čini mi se da je to stvarno proizvelo veliki, veliki problem za novinarstvo.

Takođe, sistem vrednosti. Ukoliko se deca, odnosno, čak možda i studenti i srednjoškolci ne uče od starta dobrom sistemu vrednosti i ako nisu dobro usmeravani, dolazimo do tog problema da ne polaze od dobre osnove. Šta znači biti dobra osoba? Šta znači biti fer? Šta znači tretirati svakog sagovornika sa izuzetnim poštovanjem, bez obzira na to što se ne slažemo sa njima, vrlo često? To sve zavisi od sistema vrednosti koji gajimo kao osobe.

Milica Šarić

Kakve uspomene nosiš sa fakulteta – da li smatraš da on pruža adekvatna znanja iz oblasti novinarstva (pogotovo istraživačkog novinarstva) studentima?

Nažalost, istraživačko novinarstvo se ne uči u dovoljnoj meri na fakultetu, i to nije tako samo na faklutetu u Beogradu, na FPN-u, već I generalno. Dosad nisam čula za više od nekoliko fakulteta koji su pružili dobru osnovu istraživačkim novinarima za to čime se bave, tako da mislim da je to čak i veći problem. Ne opravdavam uopšte manjak istraživačkog novinarstva na FPN-u, naprotiv. Mislim da moramo da budemo svesni da postoji problem i da oni koji su odgovorni ulože energiju I traže pomoć, ukoliko je to potrebno, kako bi unapredili istraživačko novinarstvo na fakultetu jer, da bi ovo društvo napredovalo, moramo da imamo više istraživačkih novinara i dobrih novinara uopšte.

Mi u CINS-u se fokusiramo na stvari na koje možemo da utičemo, a to su polaznici naše škole istraživačkog novinarstva, gde mi pokušavamo da im, za najčešće 5 dana, pružimo uvid u znanje koje mi imamo, uvid u naše razmišljanje o svetu, o sagovornicima, podacima, bazama podataka, o tome šta je ispravno, a šta nije ispravno. I mi sami se borimo sa time. Ne postoji idealno rešenje za to kako se baviti novinarstvom ili kako se baviti istraživačkim novinarstvom, ali čini mi se da je to konstantno preispitivanje i konstantno prenošenje znanja i iskustva koje smo do sada stekli pravi put, kao i, naravno, rad u redakciji. Mislim da je jako bitno, osim te škole novinarstva, za ljude koji su stvarno zainteresovani za ovaj specifičan metod rada, da imaju neku vrstu prakse – da prođu kroz volontiranje ili neku vrstu plaćenog stažiranja (čiji sam pobornik i ja, ali i svi mi u CINS-u, a ne eksploatisanja mladih ljudi). Nekada ne postoje uslovi za to i, što se mene tiče, uvek bih izabrala da radim 3 meseca za džabe samo da steknem zaista pravi uvid, da sama uđem u tu priču I vidim da li je to za mene ili nije.

S tim u vezi, kada si rešila da uđeš u tu priču i shvatila da to jeste za tebe?

Zapravo je to bilo na CINS-ovoj školi novinarstva na kojoj sam bila 2011. godine. Iskreno, kad sam se prijavljivala za školu, mislila sam da znam šta je istraživačko novinarstvo, mislila sam da znam u šta se upuštam, ali tek kad su krenula predavanja sam, u stvari, videla koliko nisam bila u pravu, očigledno, ali videla sam I koliko je to težak posao, kao i da je potrebno imati određene osobine. Na primer, moraš da budeš jako uporan. Ja sam mislila da za istraživačko novinarstvo moraš da budeš jako inteligentan. Ne, moraš da budeš jako uporan. I moraš da imaš, naravno, pravi sistem vrednosti. To su dve stvari koje ne mogu dovoljno da naglasim. Ako ne uđeš u priču o istraživačkom novinarstvu sa tom idejom da ne smeš da odustaneš na prvoj prepreci na koju naiđeš, to onda nije posao za tebe.

Ja sam, na primer, bila potpuno oduševljena predavanjem koje sam čula od svojih kolega, tadašnjih mentora, i shvatila sam da je to, zapravo, nešto u čemu se ja pronalazim. Naravno, ponekad moraš da imaš i sreće, nije dovoljno da si samo uporan. Moja sreća je bila ta što sam 2012. godine objavila priču koju sam završila dok sam bila na CINS-ovoj školi, njima se dopao način na koji pristupam poslu i zvali su me da im pomognem oko nekog projekta, sad se više ne sećam ni kog. Tako je sve krenulo.

U sred tog mog kolebanja da li je uopšte novinarstvo za mene, da li sam ja prava osoba koja treba time da se bavi, da li sam dovoljno dobra u tome, da li sam dovoljno pametna, da li sam dovoljno uporna, da li treba da izaberem potpuno drugi put? Klasična pitanja za nekoga ko završava fakultet u tom trenutku. Eto, imala sam sreće da budem pozvana i da, naravno, oduševljeno prihvatim, opet nemajući pojma u šta se upuštam i potpuno sam se pronašla u tome, i u novinarstvu I u fektčekingu, pošto sam ja od starta bila fektčekerka, odnosno, proveravala sam priče drugih novinara. Drugi bi napisao taj članak, članak bi stigao kod mene i ja bih onda bukvalno proveravala svaku reč odatle. Kao novinarka sam, maltene, sve što znam, naučila u redakciji.

„Novinari su ljudi koji se isključivo vode željom da informišu javnost, da informišu građane svoje zemlje ili, možda, čak i sveta o važnim događajima, o stvarima koje utiču na njihov život i to rade uz poštovanje nekoliko principa, kao što su objektivnost i, naravno, potraga za istinom. To su dve stvari koje uvek i zauvek moraju da vode novinare.”

Pomenula si fektčeking – koje sve obaveze pozicija fektčekera donosi? Da li primećuješ razliku u odnosu na pristup čitanju nekog teksta sada i tada, kada si tek počinjala da se baviš fektčekingom?

Rekla bih, i mislim da ću zauvek ovo govoriti: Mislim da svi novinari treba da prođu proces fektčekinga. Ili da neko radi fektčeking njihovih tekstova, ili da oni rade fektčeking nečijeg teksta. Uverena sam da je CINS ono što jeste danas i da ja sam ono što jesam danas velikim delom zbog procesa provere činjenica. To je jedan bolan proces i „maltretiranje“ kolega koji se međusobno vrlo poštuju, gde ti preispituješ svaku misao te osobe, preispituješ svako uverenje jer, hteli to ili ne, mi svi neka svoja uverenja ubacujemo u tekstove. Iako pokušavamo da budemo potpuno objektivni, deo nas završi u tim tekstovima i to nije strašno. Nismo pristrasni, ne pokazujemo nikakvu političku obojenost ili tako nešto, neke stvari koje apsolutno nisu dozvoljene i vrlo su zabranjene u novinarstvu, ali ostavljamo deo sebe, deo svog obrazovanja, detinjstva u tim tekstovima i vrlo često ne vidimo to sami.

Tu dolaze fektčekeri koji preispituju sve to, koji te teraju da razmišljaš o dokazima, teraju te da razmišljaš o tome: na osnovu čega ja ovo tvrdim? I tako postajemo bolji novinari. Ja sam postala dobra novinarka zato što sam imala dobre uzore, imala sam fenomenalne kolege koji su me naučili svemu što znam, ali delimično i zato što sam se bavila dokazima i bila sam opsednuta time: Da li ja ovo smem da kažem? Da li imam dokaz za ovo? Šta ako me čitalac sutra pita: odakle ti ovo znaš, ovo nije tačno? Šta da mu kažem, pokažem? A ako nemaš šta da pokažeš, ako nemaš šta da dokažeš, ti gubiš poverenje čitalaca, a poverenje čitalaca je sve što mi imamo. Mi pare nemamo, mi imamo kredibilitet. Rekla bih slobodno da su svi novinari CINS-a mnogo bolji novinari zbog fektčekinga.

Kako izgleda rad na jednom istraživačkom tekstu i koju ulogu pri istraživanju imaju živi izvori, a koju dokumenta?

Živi izvori, odnosno, ljudi oko nas, su veoma važni za svaku istraživačku priču. Vrlo često, rad na našim pričama počne nakon razgovora sa živim izvorom, odnosno sa nekom osobom. Mi dobijemo ideju od ljudi. Na tviteru pročitamo neku zanimljivu informaciju koju je neko objavio, razgovaramo sa mamom, tatom, babom, dedom, tetkom, tečom, sa komšijama, prijateljima, sa čitaocima. Razgovaramo sa njima, dobijamo ideje na taj način i veliki deo našeg posla kreće odatle. Ukoliko ne krenemo od živih izvora, krećemo od podataka. To znači da mi sami, i ja sam strašno ponosna na to, u CINS-u kopamo i tražimo neke informacije, neke „seksi“ podatke, neke interesantne i problematične priče, ali i ideje za priču i to je drugi način dolaska do priče.

Zašto se ne zadržavamo na izvorima? Nažalost, svi mi smo podložni zaboravu, podložni smo nekoj vrsti projekcije sebe u to šta govorimo i šta smatramo o određenim stvarima i samim tim smo nesavršeni, jelte. To je ljudski i to je skroz u redu. Znam da, dok razgovaram sa tobom, ja unosim neka svoja mišljenja i iskustva koja su vrlo limitirana kratkim životom na ovoj planeti, određenim načinom odgajanja i šta ti ja znam, ali svi mi unosimo sebe i svi mi često mislimo da znamo više nego što stvarno znamo zbog nekih ranijih uverenja. Nažalost, to nije dovoljno dobro za istraživačko novinarstvo. To se zovu početne informacije, odnosno, informacije sa kojima počinješ istraživanje. Da bi dobio tačne, konkretne podatke, informacije koje su proverene i koje su, na kraju krajeva, zvanične, najčešće su ti potrebna dokumenta. Zato smo mi orijentisani ka dokumentima.

Volela bih da kažem da dokumenta ne lažu – dokumenta uglavnom ne lažu. Ono što ti piše na papiru uvek je potpisalo jedno ili više odgovornih ljudi i tvoj cilj jeste da dobiješ šta su se oni stvarno dogovorili. Ne šta osoba A smatra da se dogovorila sa osobom B ili šta osoba B smatra, nego šta su se stvarno dogovorili. I zato postoje dokumenta. Zato postoje ugovori. Zato se cela ova paklena administracija oko nas i odigrava. Nažalost, sve češće, ne samo naša vlast – ali hajde da se fokusiramo na ono što je nama bitno, ne predstavlja baš celu istinu u tim dokumentima. Često su čak I ta dokumenta iz najboljih namera pogrešno sastavljena. Jako često nailazimo na neku vrstu neznanja ili nemara, a još češće na neku vrstu namernog zataškavanja određenih informacija i to je nešto sa čime se borimo i zbog čega, u stvari, fektčekujemo čak i državna dokumenta.

Pokušavamo na sve načine da proverimo prvo da li ima smisla to što čitamo, a onda da li je to tačno, jer više ne možeš da se osloniš do kraja ni na dokumenta., tako da mi sad imamo, mogu da kažem slobodno, hibridni model, gde razgovaramo sa izvorima, oslanjamo se na dokumenta, ali se često oslanjamo i na objašnjenje koje nam daju izvori ili dokumenta koje nam daju izvori jer država ne želi da daje dokumenta. Država ne želi da bude transparentna, bez obzira na to šta komuniciraju.

„Dosta skrolujem na Tviteru jer su tu svi mediji na jednom mestu, a samo na nekoliko medija idem direktno. Takođe pratim i druge istraživačke portale i njima najviše i verujem jer je način rada u istraživačkim medijima dosta temeljniji i fokusiraniji na fektčeking u odnosu na dnevne medije i to je razlog zbog koga dnevnim medijima ne mogu da poklonim potpuno poverenje.”

Dešava se i da pošaljete zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, ali da on često bude odbijen uz obrazloženje da nije dovoljno precizan ili se navode drugi slični razlozi. Šta tada radite i koliko puta, zapravo, zatražite neku informaciju, pre nego što je na kraju i dobijete?

Nažalost, sve češće naši zahtevi za pristup informacijama ne urode plodom, odnosno, vrlo često su ili ignorisani ili odbijeni. Smatram da je to rezultat želje vlasti da nam onemogući pristup informacijama. Uverena sam da se Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja zloupotrebljava kako novinari ne bi dobili dokumenta koja traže i kako istina ili nešto najbliže istini ne bi izašlo u javnost, kako ne bi morali da trpe pritisak javnosti i da se bore sa rizicima otkrivanja neke velike afere. Taj uzrok je već sam po sebi problematičan jer mi ne možemo da se borimo protiv njega. Mi ne možemo da promenimo odnos koji vlast ima prema građanima. Ta vrsta nepoštovanja koja oni imaju time što sakrivaju od njih dokumenta, to je nešto na šta mi ne možemo da utičemo. Ono na šta mi možemo da utičemo jeste da budemo uporni i pametni. Ponavljam, uporni, jer nekada su zaista potrebni meseci i godine da dobiješ podatke.

Evo i jednog primera. Kada smo radili bazu poslanika, Koliko košta poslanik? tu smo ispitivali koliko novca su građani Srbije potrošili na 402 poslanika koji su bili deo narodne skupštine u četvorogodišnjem periodu od 2016. do 2020. godine. Naša ideja nije bila da kažemo: hej, mi plaćamo ove ljude ni za šta, hej, ovo je preskupo, već je samo bila želja za transparentnošću. Ljudi, morate da znate šta plaćate. Pretpostavljam, u stvari, da građani žele da znaju šta plaćaju, a vlasti smo rekli, kao i opoziciji (opozicija je vrlo imala problem sa ovim što smo radili) da moraju da shvate da su odgovorni građanima, da je to novac građana i da je prosto potrebno da ih informišu o tome kako bi građani razumeli i kako bi imali osećaj da se ništa ne krije od njih. To je problem, kad imaš taj neki osećaj da neko nešto pokušava da sakrije, da je to neka tajna informacija, ti odmah počinješ da misliš: okej, ovo je nešto pogrešno, ovo je neka zloupotreba. A ne mora da bude. Naravno, bilo je zloupotreba, pisali smo o tome, ali cilj te baze nije bio to.

Zašto sam navela ovo kao primer? Nama je trebalo 7 meseci da dobijemo podatke. Mi smo bukvalno 7 meseci pokušavali da od Narodne skupštine dobijemo podatke o tim poslanicima i to je doslovno bila upornost naših novinara, konstantno zvanje, odlasci, opet zvanje, poruke, mejlovi, zvanje nadređenog, zvanje ovog, zvanje onog. Na kraju smo dobili podatke koji su bili tačni, osim jedne stvari. Nismo dobili podatke za Maju Gojković koja je tada bila predsednica skupštine.

Dok smo čekali te podatke, bili smo i pametni. Mi smo razmišljali: ko još ima ove podatke? Ko još zna koliko poslanik košta? Imamo odbor u skupštini, ko sedi u tom odboru? Ko je u prethodne 4 godine sedeo u tom odboru i dobijao na papiru podatke koji su nama potrebni? I onda smo krenuli redom da zovemo, i vlast i opoziciju. Krenuli smo da kontaktiramo sa političarima, ne bi li smo dobili što više podataka koje možemo da iskoristimo za naše istraživanje. Dakle, ije dovoljno da samo kažeš: e, okej, pokušala sam jednu stvar, poslala sam zahtev I to je to, ako dobijem, dobijem. Za bitne stvari, za stvari koje urednici i novinari procene da su važne da budu objavljene, da je važna informacija vredna našeg vremena, naše energije, tu moramo da tražimo drugi izlaz i druge izvore. Ljude, dokumenta na drugim stranama, šta god je potrebno.

Koji je broj priča koje objavite, a koliko njih vam izmakne zbog toga što vam fale određene informacije kako biste bili 100% sigurni u ono što objavljujete?

Mi, zapravo, objavljujemo jako puno priča i objavljujemo sve više I više. To nije nužno dobro, to je neophodno kako bismo mogli da opstanemo. Moj cilj je da CINS objavljuje manje priča, ali još kvalitetnijih, još boljih priča, još boljih tema, još aktuelnijih sadržaja i nadam se da ćemo u nekom trenutku uspeti da razvijemo naš poslovni model na taj način da možemo to da radimo. Mi smo samo tokom prve godine korone, 2020. objavili preko 100 priča, što je za jednu redakciju od sedmoro ljudi, uključujući i urednike i jednu osobu koja vodi društvene mreže jako mnogo jer ti praktično imaš 4 novinara. Okej, naravno, doprinosimo i mi, urednici, ali to je jako mali broj ljudi, a jako puno priča. Taj trend se smanjio, ali ne koliko sam ja mislila da hoće 2021. godine.

Nemam egzaktne podatke, nisam nikad brojala, ali neka slobodna procena je da na svaku objavljenu priču, jednu priču uvek bacimo u vodu. Uvek u jednu priču krenemo sa dve ideje, odnosno, krenemo sa dve priče. Skoro po pravilu, jedna priča otpada, jedna priča ostaje. Nekad i obe priče otpadnu, jer se desi da shvatimo da to, u stvari, nije toliko veliki problem koliko smo mislili, da shvatimo da nemamo ključni dokaz. Sve se uklapa, cela priča je kompaktna, sve ima smisla, ali nam fali jedan dokaz. Ti onda moraš da je batališ ili ostaviš negde sa strane i kažeš: okej, ja ću možda ovaj dokaz dobiti nekad, možda neću dobiti nikad. Jako mnogo energije moramo da bacimo.

Koliku ulogu u tom procesu imaju različite baze podataka, i koliko je, u stvari, bitno da se one upoređuju i ukrštaju?

Baze podataka su odličan izvor informacija i odličan izvor ideje za priče. Otvorene baze podataka kojima svi možemo da pristupimo su beskrajan izvor informacija za novinare, ne samo istraživačke, već za sve novinare. Ja bih volela kada bi novinari mogli o tome da čuju na fakultetu i volela bih kada bih mogla da skupim sve novinare u Srbiji i kažem: ljudi, evo šta mi znamo, evo šta ja znam, iskoristite to. Bez nekog nametanja da je to najbolja stvar na svetu i da ništa drugo ne postoji. Ne. To je toliko veliki potencijal za svakog novinara, pogotovo lokalne novinare, da je to upravo razlog zašto mi toliko insistiramo na tim bazama podataka.

Otvorene baze podataka sadrže državna dokumenta koja niko ne cenzuriše. Evo koja je razlika između baze podataka i prostog traženja informacije od neke institucije: kada pristupiš bazi podataka, dobiješ ogroman broj informacija od kojih ti 99% ne treba, ali to su stvari koje su aploudovane na sajt, koje postoje tu sa nekim drugim razlogom, ne da bi novinari pisali o njima, ali postoje tu i moraju da budu zvanični podaci, a kad tražiš podatak od institucije, pametni, odnosno informisani ljudi će znati šta hoćeš i često novinari moraju da prikrivaju šta tačno traže od institucija da ne bi otkrili čime se bave jer ako instituciji otkriju čime se bave, vrlo često neće dobiti dokumenta. Podatke iz baze dobiješ besplatno na tanjiru, samo treba da znaš šta tražiš, a za podatke od institucija moraš da se mučiš i uvek postoji mogućnost da ti oni neće dati podatke ili ti neće dati sve, nego će samo selektovati informacije za koje oni smatraju da su potrebne, što je najveće zlo novinarstva.

Koje medije ti pratiš, na koji način se informišeš i kojim medijima veruješ?

Poverenje je posebna priča. Ja čitam, naravno, i srpske, ali i globalne medije. Čitam dnevne medije, pre svega. Moje poverenje u najvećoj meri odlazi portalima poput Danasa, N1, Južnih vesti, 021, Nove ekonomije… Dugačka je to lista. Trudim se da što više skrolujem, da što više čitam, da barem imam utisak šta se dešava. Ne samo najbitnije vesti tog dana, nego da nekako steknem utisak koje su druge bitne teme koje pojedini mediji spominju, ali se javnost ne bavi njima, jer to su teme za nas, takođe. Dosta skrolujem na Tviteru jer su tu svi mediji na jednom mestu, a samo na nekoliko medija idem direktno. Takođe pratim i druge istraživačke portale i njima najviše i verujem jer je način rada u istraživačkim medijima dosta temeljniji i fokusiraniji na fektčeking u odnosu na dnevne medije i to je razlog zbog koga dnevnim medijima ne mogu da poklonim potpuno poverenje.

Sve što pročitam u medijima uzimam sa rezervom, uzimam kao polaznu tačku za neko dalje razmišljanje i dalji rad na nekoj temi i to je mnogo važno. Mislim da nekad zanemarujemo koliko je bitno to dnevno izveštavanje koje nije duboko kao istraživačko. Vrlo često na taj način mi dobijemo ideje za naše priče, vrlo često dobijemo i kontekst za naše priče. To je razlog zašto znamo šta se dešava u Srbiji, ali i u svetu. Ali, način na koji dnevni mediji izveštavaju me zaista obeshrabruje da to uzmem kao nekakvu potpunu istinu. Mi nikada ne prenosimo tuđe priče, na sajtu CINS-a nemamo priče iz drugih medija zato što znamo da se ne bave proverom činjenica. Ne zato što su to loši novinari. Naprotiv. Vrlo često su to vrlo dobri, profesionalni novinari, ali način tog rada na dnevnom nivou je mnogo teži za proveru svake informacije, svake reči, svake činjenice, u odnosu na neki malo sporovozniji rad.

Da li ti se nekada dogodilo da si poverovala u neku lažnu vest?

Dogodilo mi se da sam poverovala onda kada to nije bilo previše očito, kad je nešto bilo smisleno, odnosno, kad se nešto uklapalo u moj sistem verovanja. Mislim da na lažne vesti ne nasedaju samo glupi ljudi. Mislim da i ljudi koji sebe smatraju donekle ili veoma inteligentnim nasedaju na lažne vesti. Ono što je razlika između odgovorne osobe i osobe koja to nije, a novinara pogotovo, jeste provera. Ja nikada ne bih to u šta sam poverovala ispričala nekome dalje, ne bih ni svojoj drugarici ispričala, a kamoli izvestila javnost o tome, bez da sam proverila tu informaciju. I to je ono što možemo da radimo. Jedino što možemo da radimo jeste da pokušamo da proverimo najbrže moguće pre nego što izgovorimo neku informaciju dalje.

Mala digresija – trenutno sam na Oksfordu i oko mene su ljudi iz celog sveta, sve vrsni novinari, vrsni urednici, producenti, filmmejkeri i dešava nam se da sedimo za stolom uveče u pabu i pričamo na engleskom, koji nikome nije maternji jezik. Jedna osoba kaže nešto, druga osoba čuje deo toga, kaže osobi preko puta koja to kaže četvrtoj osobi koja je u potpunom šoku šta je čula, a na kraju bukvalno u 3 minuta dođemo do neke potpuno nerealne slike i neke informacije koja nije tačna, samo zato što je jedna osoba izostavila delić onoga o čemu pričamo. Na kraju, četvrta osoba bude u šoku zbog nečega što uopšte nije tačno. Da nismo bili tu, da ta prva i druga osoba nisu bile tu, pogotovo prva, da čuje četvrtu osobu, ta informacija bi ostala zauvek takva kakvom je smatra osoba 4. To je stvarno smešno jer mi smo novinari i naša dužnost je da proverimo da li smo nešto dobro čuli, da li smo nešto dobro razumeli i da li je to tačno.

Ono o čemu sam još htela da razgovaramo, to je pitanje da li smo nešto dobro videli, pri čemu mislim na video manipulaciju i na to koliko je ona sve više prisutna svuda na Internetu. Da li postoje mehanizmi za prepoznavanje lažnog video zapisa?

Postoje metode provere videa i to stvarno nije teško, nije teško proveriti da li je taj video već negde objavljen. Teže je proveriti da li je video montiran, to već stvarno iziskuje malo više znanja i malo više veštine. Da li je video već negde objavljen, da li je u pitanju rat u Ukrajini ili rat u Iraku, to stvarno možeš da proveriš lakom pretragom interneta za tim videom i to je nešto što moramo da uradimo pre nego što podelimo neki video i pre nego što proširimo neku dezinformaciju. Trebalo bi da nas ne mrzi da taj video ubacimo u Gugl ili u druge neke alate i proverimo ga. Mislim da smo toliko dužni ljudima koji nas prate i ljudima koji nam veruju.

„Moramo da nađemo načina da se izborimo sa ogromnim sistemima poput Fejsbuka, Tvitera, Instagrama, TikToka, pogotovo Fejsbuka i Tvitera koji koriste naše informacije za džabe, koji plasiraju naše informacije i zarađuju na našem radu. Mi ne možemo da naplatimo svoj rad, ali oni naplaćuju naš rad, to je jedna jako nefer igra velikih igrača i medijski eksperti trenutno u svetu govore o tome kako se izboriti sa velikim korporacijama kojima je cilj profit, a ne informisanje javnosti.”

Da li misliš da građani Srbije u dovoljnoj meri shvataju koja je uloga novinara, pogotovo istraživačkog?

Mislim da građani Srbije ne razumeju u dovoljnoj meri važnost novinara i ulogu novinara. Čak mogu da kažem i da je taj trend globalan, nije samo u Srbiji, ali smatram da je krivica za to dobrim delom naša. Ono što sam naučila u prethodna 3 meseca na Oksfordu i ono čemu ću biti posvećena u narednom periodu jeste komunikacija sa građanima u smislu međusobnog razumevanja šta je to što mi radimo. Dužnost novinara nije samo da napiše dobru priču, da ima odlične sagovornike, da bude fer prema tim sagovornicima i da objavi priču. Dužnost novinara je da iskomunicira zašto je to važno, zašto je ta priča bitna za građane, zašto je važno da je ispriča novinar, a ne jutjuber ili neki drugi influenser i u čemu je razlika. Koji su principi kojima se vode novinari, a koji su principi kojima se vode influenseri I jutjuberi. Mi moramo njima da pružimo dovoljno informacija, ne možemo da ubedimo nikog da nas sasluša, ali možemo da ponudimo onima koji su zainteresovani razlog i važnost našeg postojanja. Na kraju krajeva, i da ih naučimo da informacija nije besplatna. Informacija nastaje tako što neko radi na tome, a taj neko mora da živi od nečega kako bi to kvalitetno radio, jelte, tako da nas čeka dosta težak zadatak informisanja građana o tome šta su novinari, zašto smo važni i da sve što radimo, radimo za njih i zbog njih i da bi, na kraju krajeva, zaista bilo od ogromne pomoći da nas podrže.

Šta bi onda još više podstaklo građane da shvate sve ovo o čemu si pričala? Imamo princip da u drugim državama postoji dosta razvijena kultura pretplate na određene medijske sadržaje, pogotovo u onlajn sferi. Koliko smo mi daleko od toga?

Mislim da, kad već dođeš dotle da tražiš ljudima da plate za neki sadržaj, da im kažeš da je neophodno da plate za tvoj sadržaj, ti moraš da imaš pripremljenih 16 koraka pre toga. Lupila sam ovaj broj, naravno, ali postoje uslovi koje moraš da ispuniš kako bi došao do toga, tako da je to posledica. Ako krenemo da pokazujemo šta radimo, na koji način radimo… to nije nikakva tajna. Mi ne gradimo raketu, pa sad ne želimo da naš neprijatelj sazna od čega se sastoji ta raketa, na koji način smo je izgradili, koliko je ona moćna, gde smo kupili proizvod, koliko smo ga platili… Ne. Mi se bavimo informisanjem javnosti. Sve što mi radimo treba da bude transparentno i dostupno istoj toj javnosti, kao i drugim novinarima, naravno, tako da, hajde da ne pravimo nikakvu mistiku od ovog našeg poziva, već da potpuno otvorimo vrata i pokažemo šta radimo, i na taj način steknemo poverenje čitalaca. Kada steknemo to poverenje, što, nažalost, nije samo do nas – u velikoj meri poverenje čitalaca zavisi od okolnosti, ali i od načina na koji nas vlast tretira i uverava ljude da smo mi strani plaćenici, izdajnici I lažovi, dakle, kad to uspemo da uradimo, tad će nam ljudi poverovati i podržati nas.

Nemam sve odgovore, zaista, ali ono što sam do sada naučila je da će nam to pomoći da stvorimo kulturu plaćanja informacija i, naravno, moramo da nađemo načina da se izborimo sa ogromnim sistemima poput Fejsbuka, Tvitera, Instagrama, TikToka, pogotovo Fejsbuka i Tvitera koji koriste naše informacije za džabe, koji plasiraju naše informacije i zarađuju na našem radu. Mi ne možemo da naplatimo svoj rad, ali oni naplaćuju naš rad, to je jedna jako nefer igra velikih igrača i medijski eksperti trenutno u svetu govore o tome kako se izboriti sa velikim korporacijama kojima je cilj profit, a ne informisanje javnosti.

Kad si pomenula društvene mreže – iako one nisu mediji, mnogi ljudi ih, pogotovo mladi, koriste za informisanje. Koji bi bio tvoj savet za sve ljude koji se informišu upravo preko društvenih mreža, bilo da su oni mladi ili ne – na koji način treba da posmatraju informacije koje dolaze do njih?

Ja nisam protivnik društvenih mreža, ja sam protivnik trošenja previše vremena na njima jer zaista mislim da je to gubljenje vremena. Imam ozbiljan problem sa time što imamo svega 24h u jednom danu i ako provedemo 4h na Tviteru… ono, za ta 4 sata mogla sam da naučim neki jezik, da upoznam nekog novog, mogla sam da se družim sa prijateljima. Toliko stvari sam mogla da uradim! Okej, to je način informisanja i meni je jasno da baš taj problem sa vremenom koji svi imamo nas tera da idemo na društvene mreže i da budemo informisani što više za što manje vremena. Mislim da je jedini način borbe protiv lošeg novinarstva, jer nikad neću reći nenovinarstva, već lošeg novinarstva, odabir izvora informisanja.

Znači, pazi koga pratiš. Kada pomisliš da je neko objavio neku dobru ili značajnu informaciju, klikni još jedanput, uđi na profil tog medija, idi na njihov sajt, pročitaj malo o njima, vidi koje ih vrednosti vode ili ubaci u Gugl ime. Ako ubaciš „Informer“ u Gugl, videćeš gomilu tekstova o tome da je Informer provladin medij koji se izdržava od para građana, na konkursima koji su potpuno nefer. Ne treba ti stvarno više od 5 minuta da shvatiš da „Informer“ možda, ipak, nije mesto za tebe ako želiš da budeš informisana, samostalna ličnost, mlada osoba. Tako da, proveri koji ti je izvor informisanja, onda zaprati tu osobu i tako napravi svoj mali „babl“. Sve ostalo van tog mehura možeš da čitaš, to je skroz u redu, ali uzimaj to sa velikom rezervom.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *