Jelena Micić: Umetnost koja prikazuje realnost nije uvek estetski neprivlačna

O uticaju ličnog na profesionalno, bojama na društveno - politički način i temama zastupljenim u umetnosti

16. July 2021

Umetnicu Jelenu Micić šira javnost upoznala je kao finalistkinju, a potom i dobitnicu ovogodišnje nagrade „Dimitrije Bašičević Mangelos“ za 2021. godinu. Jelena je trideset četvorogodišnja Knjaževčanka koja je magistrirala na Akademiji likovnih umetnosti u Beču na odseku za Tekstualnu skulpturu, a master studije filozofije i diplomske studije završila je na Katedri za skandinavske jezike i književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Sa Jelenom smo razgovarali o radu „Twisting by the pool“, za koji je nagrađena, a usput smo uspeli da saznamo i razne zanimljivosti – da postoji četvorobojni sistem u profesionalnom čišćenju, da je uticaj pop – kulture snažan, pogotovo ako si klinka koja gleda spot Kristine Agilere, da pojam galerije u Srbiji označava totalno različite stvari i da bela boja može da postane roze, ako se dovoljno dugo gleda u jedan zid. Jelena nam je, takođe, otkrila čemu sve mogu da služe štapići za uši i da đuskanje pored bazena nije uvek zabavno, kao i da za nju jedna od enigmi glasi: kako se baviti minimalizmom danas?

„Twisting by the pool“ ili „Đuskanje pored bazena“ je naziv rada za koji si dobila nagradu. Koji je od ta dva tebi draži?

Jelena: U mojim radovima pojavljuju se druge reči i pojmovi, kako na engleskom, tako i na nemačkom, pa sam, zapravo, naziv instalacije prevela u „Đuskanje pored bazena“ jer sam i druge reči morala da prevedem, da bi ih svi razumeli, inače se nazivi radova ne prevode. „Twisting by the pool“ je, inače, naziv pesme grupe „Dire Staits“, a odlučila sam da ga iskoristim jer je prvo nastala ideja za rad, za koji mi je bilo potrebno ime. Nisam želela da to bude nešto previše poetično, ali ni da glasi tipa „Untitled“. Onda mi je na pamet pala ova pesma čiji tekst znam, a rad koji sam napravila je u vidu bazena i bilo je jasno da, zbog ironije koju pesma ima u sebi, i naslov rada treba da bude „Twisting by the pool“. Tu su neki ljudi koji, kao, đuskaju pored bazena, tu je i lik koji je hipster, ali uz to đuskanje, ubacuje se razgovor o, recimo, inflaciji. To je nivo užasa koji je trebalo postići samim nazivom. Taj stav u pesmi mi je bio potpuno interesantan jer, posmatrano kroz simboliku, ako smo mi ti koji čistimo taj bazen, a ovi drugi igraju oko nas i sve im je kul, dolazimo do pitanja „what the fuck“ jer je situacija takva.

Jelena Micić „Twisting by the pool” / izvor: Remont

A zašto roze boja? U predstavljanju rada piše da ti boje posmatraš na društveno – politički način. Pa, koji je društveno – politički kontekst roze boje?

Da se vratimo prvo nekoliko godina unazad, kad sam realizovala rad koji je obuhvatao sklapanje cele sobe od pravih segmenata prostorija: wc šolja, lavabo, office i kuhinja. Zašto crvena, tj. roze? Postoji četvorobojni sistem u profesionalnom čišćenju. Recimo, kada kupuješ krpe u DM-u, uvek ima (ili bi bar trebalo da ima) četiri stvari u pakovanju – četiri truleksa, četiri sunđera… u plavoj, žutoj, crvenoj i zelenoj boji, a svaka boja označava prostorije koje čistiš. To je osmišljeno da bi nivo higijene bio na odgovarajućem nivou, jer, ako poznaješ ovaj sistem, nećeš uzeti crvenu krpu, kojom čistiš wc da njome brišeš sto. Crvena se koristi za toalet, žuta za kupatilo (u Austriji i nekim drugim zemljama su toalet i kupatilo uvek odvojeni), plava je za radni prostor, a zelena za kuhinju. Postoje varijacije na ove boje, ali se one uvek nalaze u istom spektru. Tečnost koju sam ja sipala u bazen je sredstvo za čišćenje toaleta. Reč je o kiselini PH vrednosti 1 koja isparava i za čiju upotrebu morate da imate adekvatnu opremu (zaštitnu masku, naočare, rukavice). Zbog toga roze boja. A ako bismo dublje razmišljali o razlici između roze i crvene, kvir naginje ka roze boji, dok je crvena za socijaliste. Po tom nekom sistemu, ne postoji tolika razlika između kvir feminizma i marksističkog feminizma. Znate za onu parolu „pink iz new red“? E, ja bih više volela da se to nekako vrati na malo krvaviji „red“.

Pomenula si da je reč o jakoj hemikaliji. Koliko je tvoj rad trajan – hoće li uspeti da izdrži, ili će hemikalija krenuti da nagriza?

Krenula je već da nagriza. Ja sam je sipala 5. jula, pred komisijom, na dan otvaranja izložbe. Fugne između pločica su „pojedene“, tako da sada, kada se vidi rad, postoji tekstura u bazenu jer je kiselina podigla ceo jedan sloj. Krenule su i da se prave rupice, ali bazen ima hidroizolaciju, tako da će kiselina ostati tu gde jeste. Međutim, jedna od stvari koju je nemoguće dokumentovati u vezi s ovim radom jeste miris koji je bio jako intenzivan prvog dana. Prvo je bio samo oko bazena (10 litara koncentrovanog sastava sam sipala unutra), onda je miris krenuo da se širi kroz prostoriju i posle, možda, sat vremena, prozori su bili otvoreni, a i napolju se osećao miris. Sad je malo izvetrio, ali je i dalje prilično prisutan. Još jedan deo rada čine uputstvo za upotrebu i specifikacija, ali je postavljen malo dalje od konstrukcije. Mnogo ljudi to nije videlo, ali ono što je glavni utisak je prvobitno oduševljenje – jaoooo, vidi ovo roze, šta je to, a onda, kada vidiš i pročitaš o čemu je reč, odeš iz prostorije i, otprilike, više nikad ne uđeš u nju. Taj efekat mi je bio zanimljiv i trudim se da ga koristim u svim radovima, tako da oni budu estetski privlačni i formalno zanimljivi na prvi pogled, a onda…

To onda znači da umetnost koja oslikava stvarnost ipak ne mora da bude vizuelno odbojna i „ružna“?

Kod mene je prisutna večna borba između formalizma, minimalizma, te neke apstraktne umetnosti i društvenog konteksta. Moja lična preferenca u smislu ukusa bi bio minimal art ili monochrome painting ili colour field painting, ali mi je to, s druge strane, nekako previše ezoterično jer mi, kao, ulazimo u neku metafiziku i ne želimo da se to odnosi na bilo kakav aspekt realnosti, osim ako nije reč o institucionalnoj kritici, mada se i ona posmatra kao deo apstraktne realnosti. Da bih povezala svoja politička i umetnička interesovanja, počela sam da koristim segmente iz realnosti i nije mi problem ako je politička umetnost estetična, ali očekivanja ljudi su drugačija. Ako ja sad, na primer, tematizujem ženski reproduktivni rad, moram da imam neku arhivu, neku dokumentaciju, nešto ružno, neke crno – bele i braon kopije – i to je standardni način na koji bi se ta tema obrađivala, što više spada pod umetničko istraživanje, sa fokusom na prezentovanju dokumentacije i svedočanstava. Ne kažem da me pojam arhive ne interesuje, ali me interesuje na malo drugačiji način. E, sad, moja praksa ima taj ambivalentni odnos prema obe stvari.

Koliko je tvoje školovanje uticalo na umetnost koju sad stvaraš?

Moje interesovanje se uvek kretalo ka bavljenju umetnošću, a ne filozofijom umetnosti. Okolnosti su bile takve da sam krenula zaobilaznim putem, ali mi nikad nije bilo dovoljno teoretisanje o nekim stvarima. Razumela sam da filozofiju ne interesuje umetnost, već filozofska pitanja kroz bilo šta – nebitno da li je to etika, umetnost ili nešto treće. To nisu pitanja kojima se bavi umetnost. Uvek sam, dok sam studirala, davala predloge da odemo na izložbu, pa da onda diskutujemo o tome i to se nikad nije desilo. Kako ja mogu da čitam i pišem o nečemu što prvo nisam videla? Najbolji teoretičari su bili upoznati sa onim što se dešavalo na sceni.

A koliko je lični aspekt uticao na profesionalni?

Naravno da jeste. Bila bih licemerna kada bih rekla da bih se u bilo kom drugom svetu i drugim okolnostima bavila onim čime se danas bavim. Ja sam u Beč došla, iako mi je malo bezveze da to kažem, kao prekvalifikovana radna snaga. Došla sam na studije, ne da budem gastarbajter, ali sam krenula da se srećem sa predrasudama, sa raznim nemogućnostima, ukapirala sam da mi mnoge stvari nisu dostupne i prve dve godine su mi se svele na egzistenciju. Prihvatila sam situaciju, ali je problem bio u tome što ja pre toga nisam radila nikakve fizičke poslove, čišćenje mi je proizvelo i oštećenje kičme, ali sam znala zašto to radim – radila sam ono što moram da bih došla do toga da kasnije mogu da biram ono što želim da radim. To je bilo tako jer nisam imala izbora i to je bila jedina mogućnost. Moji najraniji radovi bili su inspirisani dvema ulogama koje sam imala – kao studentkinje umetnosti na fensi akademiji koja postoji 325 godina i kao nekoga ko čisti klozete. Taj nesklad i sudar svetova u jednom jednom aktu – pokretu ruke. Sećam se, čistila sam frižider po kome su ostajale forme i sinulo mi je da su ti potezi isti kao slikarski. Ta serija radova zove se „Putzmalerei“ od dve reči – čišćenje i slikarstvo, koje sam ja sklopila u jedan pojam, gde sam, na primer, slikala mopom na koji sam nanela boju.

Takođe imaš seriju radova u kojima se provlače i tradicionalni momenti. Zbog čega ti je to zanimljivo?

Dosta me interesuje kulturna antropologija, to mi je jedan od bitnijih aspekta. Napravila sam izložbu na kojoj su se našle pocepane majice koje sam skupljala nakon rođenja deteta. Ima dosta kulturnih i ritualnih stvari koje ja mogu da vidim, ali ih manje ima u Beču. Tamo su mi, recimo, bili zanimljivi useci u pregradnom zidu na drvenim kućama koje se nalaze blizu Salcburga. Način gradnje pregradnih zidova je takav da na fasadi postoje oblici koji nisu tu samo da budu lepi, već imaju i neku, uglavnom noseću, funkciju u konstrukciji. Sličnu stvar primetila sam kada sam bila u koloniji Jelovik kod Šapca. U tom kraju postoje obruči oko ambara koji ih drže da se ne raspadnu kada se napune pšenicom ili nečim sličnim. Te zgrade oni zovu magaze, a svaki obruč na sebi ima dekoraciju, odnosno taj neki narodni patern koji je uvek isti, samo su druge boje. Jedan dom je imao konstrukciju između dva sprata koja liči na obruč sa magaza, a moja intervencija bila je oslikavanje tog prostora. Takođe me interesuju grafiti, odnosno, obeležavanje navijačkih teritorija. Meni je fascinantno da neko označava svoju teritoriju bojama i da to niko ne sme da pipne, a da zbog prefarbavanja nastaju konflikti. Kada sam pitala jednog člana Taurunum boys-a zbog čega to rade, rekao mi je: „Da bismo pokazali da smo tu i da smo jaki.“ Zbog toga su mi zanimljivi ti kulturni fenomeni kroz koje može da se čita sve i svašta.

Postoje i radovi u kojima koristiš plastiku, tačnije, štapiće za uši i mrežice od voća i povrća. Kako si došla na tu ideju?

U Evropskoj uniji je zabranjeno korišćenje plastike za jednokratnu upotrebu, a na spisku se nalaze i štapići za uši. To je bio materijal koji sam ja koristila kao dete, kada sam želela da imam ogrlicu kao Kristina Agilera u spotu za pesmu „Genie In A Bottle“, a nisam imala gde da je kupim. Našla sam način da je napravim od štapića za uši i još uvek je imam. U jednom trenutku, kada sam otišla u Beč, skapirala sam da sam u međuvremenu potpala pod različite uticaje i da me sve to opterećuje. Zbog toga sam želela da se vratim u neki period kad smatram da sam bila iskrena sama prema sebi. To je ono kada uzmeš da radiš nešto bez ikakve reference ili nečijeg saveta, niko ti ništa nije rekao. To je za mene bio taj period detinjstva, međutim, kada sam se vratila štapićima, shvatila sam da ih zabranjuju. Konkretno, štapići za uši koji sada mogu da se kupe u Beču imaju ili papirnu ili drvenu dršku, onih od plastike nema. Bilo mi je zanimjivo da je to jedna od deset stvari koju su targetirali i koja više neće postojati. E, onda sam krenula masovno da ih kupujem (ne može niko da mi kaže da podstičem njihovu proizvodnju jer, kao što sam rekla, neće ih više biti). Sad imam gomilu tih štapića u raznim bojama i krenula sam da ih obrađujem tako što sečem vrhove, skidam vatu i onda imam „cevka deo“ i drugi deo koji drži vatu. Onda ih nižem i pravim mrežice, pri čemu se trudim da što manje utičem na materijal. Svi me pitaju da li ih farbam – ne, ja sam samo išla i našla ih.

Jelena Micić „Bojna polja”

A u Srbiji ih nalaziš?

Srbija mi je raj za materijal. Nedavno sam u Veru našla neke roze koje nikad nisam videla i kupila tri pakovanja, samo toliko ih je bilo. Kako stvari stoje, ubuduće ću moći da ih nađem samo u Africi. Mi ne znamo šta će se sa tim materijalom desiti posle x godina, ali ne znamo ni šta će se desiti sa slikama koje su slikane akrilom. Da se razumemo, ja sad nemam lager, iako bih volela da ga imam, ali sam toliko toga kupila da ne znam kako ću preko granice (smeh). Nisu štapići za uši krivi što su mašine koje su pravljene za reciklažu previše velike, pa kroz njih štapići ispadaju, za to smo mi krivi. Imaću jedan rad na izložbi u Domu omladine koji će biti veliki i biće od belih štapića.

I predstavljaće šta?

Trenutno sam u nekoj fazi u kojoj se malo više koncentrišem na zasnivanje sopstvene teorije boja, tj. na psihološke aspekte boja. Iza tog belog rada imaću zid koji ću ofarbati u intenzivnu zelenu, a uputstvo za posmatranje rada biće da se prvo 15-20 sekundi gleda u taj zid, pa nakon toga u rad koji će onda izgledati roze. Planiram da nalepim preko 300 slika pločica i da to bude neka vrsta omaža Karlu Andreu, čiji sam fan. Kako se baviti danas minimalizmom? Nikako. Kroz pločice. Ne znam, pokušavam da nađem način.

Je l’ pratiš umetničku scenu u Srbiji?

Trudim se, ali primećujem neke paterne koji mi nisu simpatični. Prvo i osnovno, kod nas se pojam galerije koristi malo drugačije nego što je to slučaj u Austriji. Tamo postoje muzeji koji su državni ili privatni, postoje komercijalne galerije koje se bave samo prodajom ili preprodajom radova i postoje off space, project space, arts trance space… Ovde, kad ljudi kažu galerija, ne znam na šta tačno misle. Da li su to nove komercijalne galerije koje su se izrodile skoro, ili Muzej savremene umetnosti, koji finansira država, ili galerija u smislu neformalnog prostora? Nisam mnogo upoznata sa radom novih galerija, ali bih volela da znam kome oni prodaju radove. Ko je publika u Srbiji koja kupuje umetnost, ili te galerije služe za nešto drugo? U neformalnim galerijama se neretko saradnje zasnivaju na nekom prijateljskom nivou ili im cilj nije održavanje postojanja alternativne scene, već ulaznica za druge stvari. Nisam videla da je mlađa generacija umetnika zastupljena u muzejima. Okej, oni imaju kolekcije koje su povezane sa starijom generacijom umetnika, ali čini mi se kao da su stigli do devedesetih, i šta sad? Je l’ ima nekog plana da nakon raspada Jugoslavije u Srbiji postoji umetnička scena u institucionalnom smislu? I te devedesete koje se prikazuju su vezane za nametnuti narativ: ratovi, krize i užasi. Taj narativ jeste proizišao iz realnosti, ali mi se čini da je i nametnut. Fiksirali smo se na to, a šta ćemo dalje? Zato bi trebalo da se nađe neko ko će da ponudi neke nove aspekte. Volela bih da vidim apstraktnu slikarku koja, recimo, dok padaju bombe, slika roze slike. Smatram da će ta ratna tematika biti zastupljena sve dok pojedinci mogu da profitiraju od toga. To je suština.

Misliš da ne postoje interesovanja za druge teme?

Postoji jako interesovanje za socijalna pitanja. Videla sam da je u Muzeju savremene izložba koja se tiče ekologije i ekoloških pokreta. To je neki pokušaj uspostavljanja novog narativa. Zainteresovalo me je da odem da je vidim, upravo zbog činjenice da je predloženo nešto novo. U Srbiju još uvek nije došao kvir, ali pretpostavljam da će to biti sledeća stvar za koju će se ljudi „kačiti“ za nekih, možda, 50 godina – identiteske politike, grupe, people of colour… ali ne ekonomske i ne socijalne teme. Ekologija je i u Beču jako bitna tema, ali ne sa aspekta ekonomije. Dok se jedni bore za Planetu, drugi nemaju šta da jedu. Dok sam učila nemački na akademiji, bila je jedna koleginica iz Danske koja je na pitanje šta misli o Beču rekla da je vazduh jako loš. U tom trenutku sam ja ustajala u četiri ujutru i u pet odlazila na posao. Gde god da sam se nalazila, u 4:08 sam morala da sednem na voz. Razmišljam o tome da treba da dobijem plau od koje ću da kupim nešto da jedem. To je nemar za slojeve koji nemaju taj luksuz da razmišljaju o tome kakav je vazduh, kakva je voda, iako su to jako bitne teme. Zbog toga moji radovi tretiraju tu neku bazu koja ne sme da bude zanemarena i koja je osnov za jednako tretiranje svih ljudi.

Na čemu trenutno radiš i kakvi su ti budući planovi?

U Galeriji FLU treba da bude održana izložba početkom avgusta, imam i izložbu u Minhenu početkom septembra i u Domu omladine 21. septembra, a u DKSG-u 15. septembra. To mi se sve izređalo zbog korone, inače nije tako. Imam jednu izložbu u Beču krajem oktobra, a u novembru dve samostalne – jednu u Beču, a drugu u Novom Sadu. Preživeću.

Izložba finalista nagrade „Mangelos” za 2021. godinu na kojoj možete videti Jelenin rad biće otvorena do 30. jula u Galeriji Remont.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!