Jovan Jovanović: Sreća je bitan faktor u glumačkom poslu

Razgovarali smo sa mladim glumcem Jovanom Jovanovićem o radu na filmu i u pozorištu, FDU i odnosu sa Peletom, kao i o rodnom Trebinju koji je za Jovana nepresušna inspiracija
Autor/ka Iva Hadnađ

28. September 2020

Trebinjca Jovana Jovanovića verovatno prepoznajete iz serija ,,Žigosani u reketu“, „Vojna akademija” ili „Senke na Balkanu“, a imali ste priliku da ga gledate i u Zvezdara teatru. Jovan je završio Fakultet dramskih umetnosti, studirao je u klasi Dragana Petrovića Peleta. Njegova debitanska uloga bila je u filmu Gorana Markovića – „Slepi putnik na brodu ludaka“, a sada se sprema za glavnu ulogu u filmu i seriji ,,Košare“. O svom dosadašnjem angažovanju govori skromno, ali kaže da se trudi da u svakoj ulozi pronađe deo sebe.

Šta je ono što te je privuklo glumačkoj karijeri?

Jovan Jovanović: Obično ljudi lako odgovore na ovo pitanje, kažu da su čitav život želeli da budu glumci. Ali, ja nisam znao šta želim da budem sve do svoje dvadesete godine. Bio sam u pozorištu jedan dan i tada mi je prosto sinulo. Ideja je došla spontano, bila je to misao koju sam odlučio da realizujem.

Koje su poteškoće sa kojima se susreće mlad čovek koji gradi glumačku karijeru?

Mlad čovek se, gradeći karijeru kao glumac, traži, gradi ukus, pogreši, ali važno je ustati i pokušati ponovo. Sledeći put si zreliji i pametniji, pa ne padneš na istom mestu – naučiš. Sreća je za mladog čoveka da ima priliku da stalno pokušava. Najveća poteškoća je, zapravo, izboriti se sa samim sobom. Na početku studija, fakultet te čuva, mnogo je lakše pogrešiti na fakultetu, nego u poslu. Na fakultetu sve ostaje među tim zidovima – i greške i pozitivne stvari. Nakon toga, gubiš tu sigurnost i prepušten si samom sebi. Svestan sam da sve što snimim i sve što odigram u teatru ostaje negde zabeleženo. Ulog postaje mnogo veći.

Studirao si na FDU u klasi Dragana Petrovića Peleta. Da li ti je rad sa njim bio inspirativan?

Jeste. Izgradili smo dobar odnos koji se održao i nakon fakulteta. Igrali smo zajedno u predstavi ,,Hipnoza jedne ljubavi” u Zvezdara teatru. Mnogo sam naučio od njega, ne samo o glumi, već i o nekim životnim temama. Pele nas je sve dobro upoznao i trudio se da svakog usmeri i posavetuje u skladu sa njegovom ličnošću. Za svakog individualno. Mislim da smo našli zajednički jezik. Pamtim studentske dane i rad sa njim kao jako prijatno i pozitivno iskustvo.

Na koji način se razlikuje rad u pozorištu i rad na filmu?

Mislim da je glavna razlika u procesu. Za pozorište imaš dva meseca proba i vremena i prostora da rešavaš neke nedoumice. Na snimanju filmova i serija nema vremena za to. Dobiješ ulogu danas, za mesec dana već kreće snimanje. Na samom setu nemamo previše vremena za diskusije. Na filmu se uglavnom radi na neki impuls, nerv, trenutak. U pozorištu se radi temeljnije, baš zbog proba. Zato više volim da radim u pozorištu, imam sigurnost i vremena da se pripremim.

Radio si sa koleginicom iz klase, Mionom Marković na predstavi Ay Carmela. Ispričaj nam malo više o tome.

To je bila naša diplomska predstava. Imali smo nekih pet-šest igranja nakon toga. Trudimo se da imamo što više gostovanja da bi predstava „živela”. Veoma nam je draga jer smo uložili sebe u nju. Kostime smo pozajmili od fakulteta, želim da pomenem kostimografkinje – Angelinu Jeremić i Milicu Milutinović. Sa nama u predstavi igra Ivan Mirković. Miona i ja smo počeli da radimo zajedno još na prvoj godini fakulteta, izborom profesora, a kasnije smo shvatili da odgovaramo jedno drugom jer oboje pristupamo poslu veoma odgovorno. Ozbiljni smo, skoncentrisani, dolazimo na probe na vreme, a to su za mene stvari koje utiču na to da li želiš da radiš sa nekim. Važno mi je da krećemo iz iste energije, da smo tu jer želimo da radimo.

Sa istom prestavom gostovali ste i u Trebinju. Kakav je osećaj igrati u svom rodnom gradu?

Tako je, prestavu smo igrali na festivalu „Dani malih stvari“. Odziv publike je bio veliki – dosta mojih prijatelja, poznanika, porodičnih prijatelja je došlo. To je bio jedan poseban trenutak u mom životu gde sam nakon četiri godine studiranja u Beogradu došao da pokažem svom gradu šta radim. Čini mi se da Trebinjci prate i filmove i serije u kojima sam glumio, ali ovo je bilo posebno, direktan susret. Mogao sam da osetim da im je drago što sam njihov sugrađanin. Ljudi jako pozitivno reaguju, ipak ih ja predstavljam na neki način. Mislim da neki moji prijatelji moj uspeh doživljavaju kao i njihov, što i jeste tako. Sve su to ljudi sa kojima sam ja odrastao, koji su me izgradili i koji su u ovom trenutku na mene ponosni. To mi daje vetar u leđa jer mislim da je važno da ipak osećaš podršku u bilo čemu što radiš.

Dobio si glavnu ulogu u filmu i seriji Košare. Koliko je to zahtevno?

Velika je odgovornost, ali i čast igrati mladog čoveka koji je bio na prvoj liniji fronta. Tu nema mesta za grešku. Dobro sam se pripremao za ulogu, nekako mi je ova korona dobro došla. Imao sam tekst kod kuće koji sam iščitavao, spremao se i nadam se da sam dovoljno spreman da to i realizujem. Svakako, ovo smatram najvećim zadatkom do sada.

Kakve uloge bi voleo da dobijaš u budućnosti?

Trudim se da se ne ponavljam, da igram raznovrsne uloge. Ono što bi svaki glumac poželeo je da se okuša u različitim žanrovima i karakterima. To je ono što ja priželjkujem, a šta će doći, ne znam. Sigurno neću moći zauvek da biram uloge, jer se računi neće sami platiti. Ipak, radujem se svakom novom izazovu i trudim se da u svakoj ulozi koju dobijem pronađem deo sebe.

Ko su talentovani mladi glumci na koje treba da obratimo pažnju?

Ne bih voleo da imenujem, prosto da ne bih nekoga izostavio. Poznajem mnogo darovitih mladih ljudi koji čekaju svoju šansu ili su je već dobili. Postoji mnogo mladih od kojih se stvarno može mnogo naučiti o glumačkom zanatu, ali i o radu na sebi. Sada se snima dosta serija o mladim ljudima, tako da mnogi dobiju šansu da se pokažu. U našem poslu je sreća bitan faktor – da si na pravom mestu u pravom trenutku i da dobiješ ulogu koja baš tebi pripada.

Koji savet bi dao nekome ko želi da postane glumac / glumica?

Pre svega – da dobro ispita svoje motive. Da razmisli da li je stvarno gluma ono što ga privlači, ili je to ono što se dešava oko glume. Ako je istinski motiv bavljenje glumom, onda je to prava stvar. Ako želiš da se baviš glumom da bi te prepoznavali na ulici, onda mislim da se ne vredi toliko odricati. Jer, gluma iziskuje mnogo odricanja. Naročito kada počneš da radiš, tu nema slobodnih dana, sve je kako ti posao diktira.

Autorka fotografija: Milena Arsenić

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *