Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

Jovana Janković: Malim sredinama ne preostaje ništa kada se izgubi duh zajedništva

Sa Jovanom Janković o udruženju antimrako, položaju mladih u Grdelici i planovima koje ona ima za budućnost

14. December 2021

Poslušaj audio verziju ovog teksta:

Jovana Janković je studentkinja Arhitekture na Građevinsko – arhitektonskom fakultetu u Nišu, a rodom je iz Oraovice kod Grdelice. Predstavnica je Studentske Unije Srbije i radi na raznim međunarodnim projektima, po čemu je ljudi u okolini, između ostalog, i prepoznaju. Kada Jovana ne zna šta da radi, ona čita o arhitekturi ili dohvati loptu i pozove ekipu da odigraju basket u kraju. U slobodno vreme bavi se nečim što naziva ekstremnim volonterizmom sa elementima aktivizma. Vodi se time da je sve moguće, jer moguće je objasniti i zašto nešto nije moguće. Ona nam je u razgovoru otkrila mnogo o sebi i načinima na koje doprinosi lokalnoj zajednici, a priču smo otpočeli upoznavajući se sa udruženjem antimrako, čiji je Jovana član.

foto: Natali Janković

Kada je nastalo udruženje antimrako? Šta ima za cilj? 

Udruženje građana „antimrako” nastalo je kada se svetlost, mnogobrojni talenti i ljubav koju je sa svima delio naš prijatelj mladi umetnik iz Grdelice Marko Antić, preselila u ono što se zove „onaj svet”.  Ne volim da naglašavam kako je tragično preminuo, naravno da je tragedija kada se izgubi mlad život, posebno takav. Stvaramo i radimo na tragu njegove svetlosti, iskrenosti i ljubavi. I to se neverovatno širi i otvara sva vrata upravo jer to radimo iz srca i uz širok osmeh, kako je i naš prijatelj živeo! 

„antimrako” je udruženje umetnika, poštovaoca kulture i ljudi dobre volje. Osnovano je 2021. godine i na samom startu ostvarilo je značajne rezultate. „antimrako” je umetničko ime kojim je Marko Antić potpisivao svoje radove. No, ne zaustavljamo se samo na kulturi i umetnicima, u svom statutu imamo istaknut i rad u domenu ekologije, publikacije radova, sporta, ostvarivanja ljudskih prava, edukacije, usmeravanja mladih na neke prave vrednosti i kreiranje sadržaja kroz koje bi mogli da se razvijaju i doprinose svojim lokalnim zajednicama do trenutka kada će njihov rad moći da utiče i na globalnom nivou.

Koje ste sve akcije do sada sprovodili? 

Ove godine smo prvi put organizovali Likovni susret „antimrako” u Slatini, gde je priliku da stvara imalo desetoro umetnika iz cele Srbije, a ono što je zanimljivo je da se pridružilo još desetoro umetnika koji su bili sprečeni da dođu na sam susret, slikajući u svojim ateljeima i kućama. Tako sada imamo preko četrdeset radova koji su spremni da budu izloženi u galerijama širom Srbije. Ovogodišnji gosti i mentori učesnicima susreta bili su svetski priznati umetnik Nebojša Stojković – Joškin Šiljan i akademski slikar i grafičar Sveta Pejić. Počasni članovi udruženja su već pomenuti Nebojša Stojković – Joškin Šiljan, Sveta Pejić, glumci Jelena Đokić i Svetozar Cvetković i internet influenser Marko Arsić, poznatiji kao Familija, Brat moj ili Komša. Svi oni su, na neki način, bili deo života umetnika Marka Antića, u čiju čast su se okupili mnogi rođaci, saradnici, kolege, prijatelji, poznanici… 

Projekat koji je proglašen za jedan od 12 najboljih #ŠtaNamTeško volonterskih projekata za mlade u 2021. godini jeste „Malo cvrčkovo kraljevstvo” u okviru koga smo dobili sredstva da oslikamo mural ispred vrtića „Cvrčak” u Leskovcu i ulepšamo najmlađima prilaz do dečje ustanove u kojoj provode veći deo dana. Lokalna zajednica je prepoznala značaj našeg rada, te smo i druge ljude podstakli da se uključe, organizuju i nastave sa uređenjem dvorišta vrtića. O radosti dece koja svakog dana tu prolaze, koja su učestvovala u iscrtavanju murala i uz njega sada mogu da odrastaju, ne treba govoriti. Ta vrednost je nemerljiva. Predsednik MZ Moša Pijade u Leskovcu, na čijoj teritoriji se nalazi vrtić, pokazao je inicijativu da u saradnji sa Gradom Leskovcem i lokalnom samoupravom postave ulično osvetljenje ispred murala i stubiće kako bi zabranili parkiranje u tom delu. I zbog toga je aktivizam važan, pokrenuti promene koje će značajno uticati na lokalnu zajednicu. Pored toga što smo ostvarili Markovu ideju da se tu nađe mural koji bi sam oslikao, posebno nam je drago da smo direktno uticali na lokalne institucije i pojedince da preduzmu korake zbog kojih će prilaz vrtiću biti bezbedniji i istaknutiji.

Šta imate u planu za dalje?

U planu nam je dodeljivanje nagrade „antimrako” za poseban doprinos promociji kulture i umetnika, u tri kategorije i to: pojedinac, institucija ili kompanija i grupa. Nagrada će se dodeljivati svake godine na Markov rođendan, 26. februara, počevši od sledeće godine jer je to podstrek onima koji se bave kulturom ili iz nje dolaze, tako što je sami kreiraju, a ona je neophodna i preko potrebna u ovoj zemlji.

Kada si se ti priključila? Zbog čega?

Marko i ja smo od četvrtog razreda osnovne škole svoje prve likovne korake ostvarili u okviru radionice Joškin Šiljana koja je bila organizovana u Domu kulture u Grdelici. Neko se nama bavio dok smo odrastali, kreirao sadržaje i vannastavne aktivnosti poput literarnih, dramskih i drugih sekcija u okviru jedne takve kulturne ustanove. Bliski smo prijatelji, išli smo kasnije zajedno u srednju umetničku školu u Leskovcu „Škola za tekstil i dizajn” i, poznajući njegov talenat, nemogućnost da se likovno izrazi u okviru nekih kolonija, sadržaja za umetnike, znajući za njegove planove da tako nešto pokrene u svom rodnom mestu u Slatini i Grdelici, prosto je bila neka moja lična ideja da tu zamisao, iako bez njega u fizičkom obliku, ostvarimo i pokrenemo baš onako kako je on zamišljao. Neizmernu podršku, uz ogromnu hrabrost, pružila nam je njegova porodica koja je registrovala udruženje i aktivno učestvuje u realizaciji planova i projekata celokupnog tima. Ko smo mi, ako zaboravimo prijatelje, takve talentovane mlade ljude, ako ne nastavimo da ukazujemo na vrednosti koje su oni nosili i koje su kao takvi pojedinci predstavljali, dok su bili sa nama? Ujedno, ljudima koji se ne uklapaju u sredinu, koji su karakteristični po mnogo čemu, koji nailaze na odbacivanje i prozivanje, pružićemo primer kako je moguće da se ostvare kroz kreiranje uslova u kojima bi mogli da stvaraju, slobodno se likovno izražavaju i učestvuju u kulturnom nasleđu naše likovne scene.

Kakav je položaj mladih u Grdelici? 

U Grdelici se mladima samo u određenoj meri bavi Dom kulture, uglavnom su to deca iz osnovne škole, uz podršku nastavnika. Od sadržaja ne postoje neke posebne stvari i projekti kroz koje bi mladi mogli da se udružuju, obrazuju i menjaju svoju sredinu. Dosta je tu kafića, kladionica i prostora za razbibrigu i po koje piće. Ranije, dok su moje generacije odrastale, nama su se bavili ljudi iz sveta kulture od kojih smo učili, koje smo gledali kao neke modele ponašanja i uzore, a šta se deci danas plasira i ko je njima uzor? Danas su neke druge vrednosti, drugi trendovi…Imali smo uslova za treniranje raznih sportova, razne sekcije i priredbe u školi, radionice, sa vršnjacima si kreativno provodio vreme. Tada su tereni, škole, pa i javni prostori bili novi i adekvatno opremljeni za to, ne kažem da je potpuno sve ornoulo, ali se ne održava. Mislim da to dosta fali malim sredinama.

Da li su to možda najveći problemi sa kojima se mladi susreću u toj sredini?

Kada iz male sredine mladi odu na dalje školovanje, a ne nastavi se u istoj i većoj meri rad sa mlađim generacijama, zafali ulaganje u opremu i održavanje infrastrukture. Onda imate jedan prostor od par godina kada dođu one „izgubljene” generacije. Dom kulture čini sve napore da pribavi sredstva za organizovanje događaja, kulturnih manifestacija i izložbi, ali neophodna je finansijska i institucionalna podrška države kako bi se uložilo u opremu za moderne tehnologije, kako bi se obučio kadar koji tamo radi, kako bi se prosto kreirao sadržaj za interesovanje koje imaju nove generacije, a tako bi se i sami uključili u aktivan rad. Moraju i da uključe mlade ljude koji bi kreirali sadržaje za sebe i svoje vršnjake. Međusobni dijalog institucija, pojedinaca, ustanova je jako važan.

foto: Natali Janković

Šta vidiš kao potencijalno rešenje i koje bi promene mogle da nastanu?

Ne želim da je se dotaknem, ali je neizostavna ta politika koja jako utiče na male sredine, to opredeljenje i ono čiju „krvnu grupu” imaš. Politika je ušla u osnovne škole, u kulturu, u zdravstvo… Ne kažem da ne treba da postoji, da koordinira određene stvari, ali ne i da ima ljude koji nisu ni po vokaciji, ni po interesovanjima, ili, barem, ambicijama za određene položaje i poslove kojima se bave te ustanove. Malim sredinama ne preostaje ništa kada se izgubi duh zajedništva, jednakosti, timskog rada i kada krenu da se ostvaruju i izvršavaju zadaci u korist pojedinca. Onda je svako ko dođe sa nekom idejom neprijatelj i konkurent, ili se posmatra kao neko ko ima određeni skriveni interes u tome. Prestali smo da verujemo jedni drugima, da budemo drugari, kako sebi, tako i drugima. Prestali smo da pitamo jedni druge šta bismo voleli da imamo u svojim lokalnim zajednicama, kako da one izgledaju, kako da mi doprinesemo njihovom razvoju, šta ja imam što može da pomogne nekome ili mojoj zajednici? Šta od primera dobre prakse drugih zajednica mogu da primenim u svojoj? Utonuli smo u duboki zimski san, a svako proleće sve teže dolazi.

Koliko dugo se ti baviš aktivizmom? Na kojim si sve poljima aktivna?

Ne bih rekla za sebe da se bavim aktivizmom, mada njega ima u mnogo nekih inicijativa i projekata na kojima sam radila i koje sam konkretno predlagala. Rekla bih pre da se, generalno, kao i većina aktivnih mladih ljudi u Srbiji, bavim ekstremnim volonterizmom koji se isplati u ličnom iskustvu i razvoju, samovrednovanju, umrežavanju sa ljudima… Neki zvanični početak bi bio volontiranje u Kancelariji za mlade Grdelica od mog osmog razreda osnovne škole. U par godina postojanja kancelarije, držali smo obuke pisanja projekata, organizovali akcije čišćenja korita reke Morave i drugih zelenih površina. Organizovali smo i događaje pod nazivom „Sve je lako kad si mlad” koji su za cilj imali promociju neafirmisanih muzičara, zatim književne večeri, sarađivali smo sa Domom kulture u organizovanju Grdeličke regate, organizovali sportske turnire, opremanje košarkaškog terena… Naši volonteri i članovi su pokrenuli i Grdeličko amatersko pozorište i sa predstavom „Igrale se delije” nastupali su i osvajali priznanja na takmičenjima širom Srbije. Zaista mnogo akcija.

Kasnije smo se okrenuli pisanju poljoprivrednih projekata, kako bismo udružili lokalne poljoprivrednike da dobiju sredstva za kupovinu sadnica divljih jagoda i drugih biljnih kultura, kao i neophodnu mehanizaciju. To je neka kruna naše Kancelarije za mlade, okrenuli smo se omladinskom preduzetništvu, uvidevši da mladi ljudi odlaze iz svojih sredina kako bi radili, često poslove za koje se nisu školovali ili su kilometrima daleko od mesta u kome su rođeni.

Šta je od svega toga tebi najviše ostalo u sećanju? Da li bi nešto posebno izdvojila?

Izdvojila bih to što sam deo Studentske unije Srbije, koja ima široku mrežu ljudi, sa kojom sam radila na projektima od strateške važnosti za mlade i studente. Dotakli smo se i međunarodnih projekata i razmena i to smatram najbitnijim za mlade ljude, jačanje međunarodnih odnosa sa drugom omladinom. SUS je partner organizatorima prvog omladinskog foruma u prirodi „Forum Vlasina” na Vlasinskom jezeru koji je uspešno realizovan više puta. Učestvovala sam na međunarodnim konferencijama u Rusiji i koordinirala delegaciju omladinske spoljne politike Rusije u okviru događaja „Obeležavanje 180 godina diplomatskih odnosa Srbije i Rusije”. 


Kao neko ko je odabrao arhitekturu za svoj životni poziv, ponosna sam da sam deo organizacionog tima letnje škole arhitekture koju je pokrenuo i organizuje Centar za prostorni i održivi razvoj „BalkanArhitrav” iz Dimitrovgrada u saradnji sa Građevinsko-arhitektonskim fakultetom u Nišu i fakultetom za geodeziju, arhitekturu i urbanizam Univerziteta u Sofiji. Za nekoliko godina uspeli smo da letnja škola arhitekture postane zvanična praksa na Univerzitetu u Nišu. Ono što me posebno raduje je da ću sledeće godine prezentovati rad letnje škole arhitekture kao model očuvanja kulturnog nasleđa u okviru Svetskog foruma arhitekture na Moskovskom institutu za Arhitekturu – MARHI. 


Nekad je I pružiti podršku u smislu vidljivosti nečijeg projekta strašno veliki doprinos. Ili učestvovati u promociji na društvenim mrežama, gde ne morate da i fizički budete deo nekih akcija. Ali, važna je podrška, zainteresovanost za to šta se oko tebe dešava, tek tada možeš da sudiš o stvarima i biraš šta je za tebe i zajednicu dobro. Uvek sam volela da kreiram sadržaje za sebe koji me interesuju, o kojima želim da učim i da steknem iskustvo. Onda kada sadržaja nema, sednem i pišem projekte, okupljam tim koji je na istoj misiji i zajedno radimo na ostvarivanju ciljeva. Nisam od onih koji kukaju kako nema ničega i pritom ne rade na tome da se stvari dese.

foto: Vladimir Stanković VlaYko


Da li ti je teško da usklađuješ svakodnevne obaveze i aktivnosti?


Priznajem da je teško, dok nisam uspela i umela da organizujem vreme i prioritete, mnogo je stvari stradalo. Ne gledam na loša iskustva kao strašna i na stvari koje bi me zaustavile i naterale da odustajem od toga da budem aktivna. Sve je učenje, neprestana životna škola i iz tih neuspeha i životnih udaraca najviše sam naučila o sebi, o stvarima, o drugima i uvidela koliko je porodica najvažnija podrška i oslonac. Takođe, baveći se aktivizmom, steknete takve prijatelje, sretnete jako kvalitetne i obrazovane ljude sa kojima se družite i radite nešto korisno za lokalnu zajednicu, mlade, za svoje obrazovanje i neki lični razvoj. Na moju odluku da se bavim aktivizmom, da volontiram, dosta utiče i taj neki nepopravljivi optimista u meni koji veruje da može biti bolje, ako na tome i sami radimo, ako se malo žrtvujemo i, pre svega, potrudimo. Dodajte na sve to i pobednički mentalitet koji se ogleda u tome da ne bežim u životu od plivanja uzvodno – dobijate jednog aktivnog pojedinca. Vodim se i time da je sve moguće, jer moguće je i objasniti zašto nešto nije moguće. Kapirate?

Šta je za tebe aktivan pojedinac?

Aktivan pojedinac je, po mom mišnjenju, čovek koji kroz svoje obrazovanje, iskustvo, mrežu prijatelja i poznanika koji imaju svoje kvalitete i umeće u određenim stvarima, te se tako dopunjuju, pokreće promene u svojoj lokalnoj zajednici. Ne žmuri na probleme, ako može da ih reši ili na njih ukaže, kritikuje, ali ima konkretna rešenja ili je, barem, otvoren za dijalog i saradnju. Ali, pre svega, pojedinac mora biti aktivan u stvaranju zdravih životnih navika i načina života, da radi na svojim postavljenim ciljevima. Kada je primer sam po sebi, onda može služiti konstruktivnije i lepše svojoj zajednici. Aktivan pojedinac ima apsolutnu egzekutorsku moć da učini ono što kaže, na čemu radi i šta je u njegovoj mogućnosti ili zamisli, najkraće rečeno – odlučan je!

Šta bi za tebe bile neke kratkoročne, a šta dugoročne promene koje želiš da postigneš?

Ako gledam iz ličnog ugla, kratkoročno želim da ispoštujem svoj hobi, a to je prikupljanje ocena u indeksu i da postanem master inženjer arhitekture, kako bih svojim obrazovanjem mogla da kreiram određene javne objekte i da sada na nekom višem nivou utičem na kvalitet života društva, grada i pojedinaca. Nešto još kratkoročnije, želim što pre da pročitam knjigu koju sam nedavno kupila – „Atomske navike” Džejmsa Klira, jer ću tako preći na sledeću. Toplo preporučujem i čitaocima Oblakoder magazina da je potraže. 


Dugoročne promene je teško ostvariti, ali radim na tome jer želim da vidim da se u ovom društvu na mlade ljude ne gleda kao na neke lenje bube, inertne pojedince društva, propale slučajeve i one koji su samo zagledani u ekrane telefona. Želim da nas, pre svega, pitaju, ako i jesmo, zašto smo takvi? Kuda bismo voleli da se krećemo, šta bismo voleli da učimo, da imamo? Kako institucije, ustanove i država mogu da nam pomognu i kako da učinimo sve, svi zajedno, kako bismo kreirali uslove i sadržaje da ne budemo takvi, da se pokrenemo, da imamo volje da radimo na sebi i doprinosimo ovoj državi, pre nego što zaista odlučimo da je napustimo. Mislim da bismo se onda duže u njoj zadržali. Ako ne, i ostali u njoj. Zar ne? 

Naslovna fotografija: Vladimir Stanković
Ton: Marko Đukić, Digimedia

Preporučeni tekstovi

Bez dlake na jeziku

Bez dlake na jeziku

Iliti kako to izgleda kada trake za depilaciju budu iskorišćene u umetničke svrhe?

Šta se pije?

Šta se pije?

Kako i zbog čega dolazi do prekomernog konzumiranja alkohola kod mladih?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!