Jovana Krneta – svet fuzije modelinga i crtanja

Sa Jovanom Krnetom, umetnicom i modelom, o radu u modnoj industriji, crtanju i inspiracijama za umetničko izražavanje

14. December 2020

Modne revije, menjanje kontinenata u vremenskom periodu od nekoliko nedelja i profesija koja iziskuje mnogo odricanja su naizgled svakodnevica Jovane Krnete, mlade umetnice i modela iz Beograda. Kaže da je ljubav prema crtanju počela da pokazuje još kao dete. Nakon Škole za dizajn upisuje Fakultet primenjenih umetnosti, ali njen stil u crtežu se razvija po početku njene karijere u modnoj industriji: najveću inspiraciju crpi iz putovanja, ljudi, života „u koferu“ i svojih osećanja. Kao neko ko voli umetnost, ističe da je kod manekenstva i crtanja najviše privlači mogućnost da se umetnički izražava – ali na potpuno različite načine. U svojoj karijeri dobila je simpatije najuticajnijih ljudi iz modne industrije i imala je priliku da hoda na revijama prestižnih modnih kuća. Istovremeno, odvajajući vremena za umetničko stvaralaštvo, sa sveskom i olovkom kao najboljim prijateljima, stvara, jer, po njenom mišljenju, ove sfere njenog života ne mogu da postoje jedna bez druge.

Sa Jovanom smo razgovarali o počecima rada u modnoj industriji i najlepšim iskustvima u istoj, ali i o njenom stilu i motivima koje predstavlja u svojim radovima.

Kako si počela da se baviš crtanjem, ali i modelingom – da li su se te dve sfere tvojih interesovanja razvijale jedna uz drugu?

Jovana Krneta: Crtanjem se bavim ceo život, otkako sam bila klinka. Moji roditelji su to prepoznali, pa sam od malena išla u razne škole koje se time bave. Nakon osnovne sam upisala Školu za dizajn, posle Fakultet primenjenih umetnosti – smer Savremeno odevanje. U jednom momentu mi je to dosadilo, ustalila sam se i odlučila sam da se oprobam u manekenstvu. Preko agencije J’s Management, koju vode Jelena Ivanović i Jelena Đokić, krenula sam da putujem internacionalno i da se modelingom bavim profesionalnije. Sve je krenulo u jako lepom smeru – kada sam počela da putujem, zapravo sam mnogo više crtala jer sam bila inspirisanija i krenula sam da se usmeravam. Teklo je uzajamno i prati jedno drugo sve vreme – ne mogu da vidim da crtanje opstaje bez modelinga i obrnuto, podjednako crpim inspiraciju i iz jednog, i iz drugog.

Šta te privlači kod modelinga, a šta kod crtanja?

Definitvno je zajedničko to što imam priliku da se umetnički izražavam, ali na potpuno različite načine. Kod modelinga me privlači činjenica da sam konkretno ja nekome inspiracija da stvara, nevezano za to da li je fotograf ili dizajner u pitanju. Prelepo mi je što mogu da učestvujem u procesu stvaralaštva na taj način – putem svog tela i fizičkog izgleda. Što se tiče crtanja, najviše me radi taj krajnji rezultat koji izlazi iz mene.

Da li postoje ključni motivi koje najčešće predstavljaš u svojim radovima kad crtaš?

Motiv koji se najviše provlači kroz moje crteže je voda, u različitim oblicima. Na taj način nekako predstavljam svoje emocije. Gde god da putujem voda je ista svuda, pa to osećam kao neku konstantu.

Stil kojim radiš je veoma interesantan, da li je za njega postojala neka konkretna inspiracija – ili je u pitanju nešto što se razvijalo vremenom?

Rekla bih da je način na koji crtam najviše inspirisalo to nešto moje što dolazi iznutra – sve što sam do sada proživela, osećanja i sve što je u meni. Takođe, umetničke tehnike koje sam imala prilike da vidim dok sam putovala su dosta uticale. Što se tiče stila konkretno, mislim da se to formiralo vremenom. Ceo život pišem dnevnike i crtala sam svaki put kada mi je bilo teško da se izražavam rečima. Krenula sam da beležim stvari koje su mi se dešavale, moji crteži su na početku bili jednostavni i pomalo naivni – htela sam da svoje misli što brže prenesem na papir. To se razvijalo do sadašnje forme.

Koliko ti je vremena potrebno da u potpunosti kompletiraš jedan rad – šta sve taj poces podrazumeva?

Stvarno zavisi. Nekad mi je potreban jedan dan, jer često radim skice pa to ne traje dugo, a na neke radove sam morala da se vraćam. Dešavalo mi se da u tom međuvremenu uradim sedam manjih crteža, pre nego što nastavim da radim veći rad.

Da li bi neki svoj rad izdvojila kao omiljeni, ili najkompleksniji za izvesti?

Tokom prvog karantina sam kenula da crtam na papiru dimenzija metar sa sedamdeset i dobila ideju za nastavak nakon što sam završila. Vremenom, nastao je petodelni rad od oko tri metra dužine, većinski rađen bojicama – za njega mi je sveukupno bilo potrebno tri meseca, sa tim što sam pravila pauze, ali bih taj rad izdvojila kao najkompleksniji za sada, i definitvno jedan od dražih. Zanimljiv je način na koji sam spajala delove, iako to na početku nisam ni planirala. Sećam se da sam dva uradila u naletu bez stajanja, onda sam napravila pauzu tokom koje sam uradila dosta sitnih radova, i u jednom momentu sam bila u fazonu da moram da započnem sledeće poglavlje. Svaki nastavak me je inspirisao da nešto malo izmenim – tako da sve sklopljeno predstavlja jednu veliku priču. Pored toga, rad koji mi je veoma drag nalazi se uramljen na zidu sobe moje najbolje drugarice. Nastao je kao rezultat naše zajedničke bleje tokom koje smo vodile razne razgovore koji su me inspirisali da predstavim način na koji sam to videla.

Tokom svoje karijere, sarađivala si sa mnogim dizajnerima, stilistima, brendovima i časopisima – da li postoji neko iskustvo koje bi izdvojila kao najlepše?

Imala sam priliku da radim sa stilistom Džo Mek Kenom kojeg sam prvi put upoznala radeći lookbook za SANDRO. Taj posao je bio dosta statičan, u smislu da probaš kombinacije koje oni kasnije sklapaju i rađeno je u kući, tako da nigde nije bilo viđeno. Tada sam ga upoznala, jako mi se svidela njegova energija i način na koji radi – inspirisao me je. Dve godine kasnije sam opet imala priliku da se sretnem sa njim. Kada sam prvi put otišla u Njujork, dobila sam da radim kampanju za Valentino gde je on bio stilista. U međuvremenu sam dosta radila i napredovala, ali svaki posao sa njim je bio fenomenalan i jako inspirativan – imam tendenciju da se dosta vezujem za ljude, pa možda zato.

Koji momenat u sferi modne industrije ti je pružio veliku čast i zadovoljstvo?

Vratila bih se na tu Valentino kampanju, ali mislim da bih izdvojila i reviju za Tom Ford – to je bila moja prva velika revija. Tokom procesa odlaska na kastinge i probe trudila sam se da ostanem pozitivna –  ni u jednom momentu ne znaš da li si primljena, a u društvu si ostvarenih i velikih lica u industriji. Prvi momenat kada sam zakoračila na scenu je bio fenomenalan.

Koja komponenta toka jedne revije ti je najzahtevnija?

Najviše se osvrćem na svoja osećanja u određenim trenucima. Proces pre samog početka revije je dug i traje danima, ali trenutak kada krene muzika i stojimo u redu – srce mi radi sto na sat i tih nekoliko minuta mi traju kao tri dana. Desi mi se da me pojede trema i onda se smirujem, dišem i govorim sebi da ovo želim više od svega – i to je to, scena je tvoja. Ubacim se u stanje svesti gde sam kao u nekom filmu, ne vidim ništa ispred sebe i pičim. Taj proces mi je zanimljiv jer je potrebno da sve oko sebe malo izbrišem da bih se ubacila u takav način funkcionisanja.

Šta bi izdvojila kao najinteresantnije iskustvo kroz koje si prošla baveći se modelingom?

Kada počneš da putuješ,  živiš u tim zajedničkim apartmanima sa devojkama iz najrazličitijih krajeva sveta – gde smo mi potpuni neznanci koje spaja ljubav prema tom poslu. Dešavalo mi se da upoznam neku devojku na kastingu i krenem da živim sa njom jer je imala stan i bila joj je potrebna cimerka – to brzo snalaženje, menjanje apartmana i načina života, ali i ta neka lakoća življenja su mi definitivno bili najzanimljivije iskustvo. Nekako, vidiš koliko je zapravo lako da se upoznaješ sa ljudima, sklapaš prijateljstva i gradiš poverenje. Dok sam živela ovde sam bila u svojoj zoni komfora, da se ovo sve nije desilo nikada se ne bih otvorila na takav način.

Od svih gradova koje si posetila zbog posla, da li bi neki izdvojila kao omiljeni?

Tokio mi je definitvno najviše privukao pažnju. Tamo je sve potpuno drugačije od ostalih mesta na kojima sam bila. Predstavljao mi je savršen balans između posla i umetničkog stvaralaštva, imala sam podjednako vremena i za jedno, i za drugo. Pored toga, japanska kultura, sistem i način života mi je mnogo odgovarao – da mogu, sad bih najradije tamo otišla.

Koliko je profesija kojom se baviš u stvari zahtevna – koje su najčešće predrasude sa kojima si se do sada susretala?

Bavljenje ovim poslom iziskuje mnogo strpljenja, spremnost na odricanje i stvaranje balansa između sigurnosti u sebe i nadmenosti, a to je baš teško. Za to je potrebno mnogo vremena, iskustva i određena doza zrelosti. Devojke koje se isuviše mlade upuste u to jako brzo odustanu, jer ne budu svesne koliko je teško živeti bez porodice, prijatelja i načina života na koji si naviknut. Dešavalo mi se nekad da na dve nedelje menjam kontinent, što je u startu ogromno odricanje – treba se navići na taj veoma zahtevan ritam funkcionisanja. Modna industrija nije toliko razvijena kod nas, pa mi je nekako bilo teško da uopšte približim mojima šta ja radim i čime se bavim. Postoji dosta predasuda koje nisu ni na čemu zasnovane jer ljudi ne pokušavaju da se udube u nešto sa čime do sada nisu imali nikakve dodirne tačke – to mi je najžalije, onda mi ni ne bude čudno što im sve to nije blisko.

Na osnovu tvog dosadašnjeg iskustva, šta bi rekla da je najvrednija stvar koju si naučila?

Naučila sam da je najbitnije da ne podležem uticaju okoline i verujem svojoj intuiciji i nekoj viziji koju imam, trudim se da se uvek vraćam na to. Svaki put kada poslušam sebe, uradim dobru stvar i smatram da je to od ključnog značaja za rad u ovoj industriji.

Da li sebe u budućnosti podjednjako vidiš u modelingu i umetničkom stvaralaštvu?

Apsolutno. Uopšte ih ne vidim jedno bez drugog, jednostavno se međusobno podržavaju. Vratiću se na prvo pitanje i reći da me mnogo inspiriše sve što radim. Nekako, sve što mi se dešava u modnoj industriji kroz crtež kasnije izađe iz mene – osvešćujem stvari koje su mi se desile i učim iz toga. Tako da da, definitivno ću se baviti manekenstvom što duže mogu, i sve dok to budem radila, jedno će pratiti drugo.

Autori fotografija: Inez and Vinoodh, Hanna Moon, Aleksandra Martinović, Luka Bošković

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!