Jugonostalgija: beg u prošlost ili vera u bolju budućnost

Jugonostalgični narativi su sve više prisutni u svakodnevnom životu. Zašto se vraća sećanje na zemlju koja više ne postoji, posebno među mladima? Da li je jugonostalgija fenomen okrenut isključivo ka prošlosti ili nam govori nešto drugo?

26. September 2020

Izložba pod nazivom TANJUG javlja, rat je završen, Yugo. wav veče, Jugoslovenka, samo su neki događaji koje ste ovog leta mogli da posetite u prestonici. Ako se, pak, zadesite u nekoj suvenirnici ili turističkom centru u Srbiji i regionu, velika je verovatnoća da ćete u ponudi suvenira pronaći magnete sa likom Josipa Broza Tita, Bate Živojinovića u ulozi Valtera ili jugoslovenskom zastavom. S druge strane, priču o čuvenom „crvenom pasošu”, socijalnoj sigurnosti, „državnom poslu” i bezbrižnim letovanjima na Jadranskom moru svaki stanovnik Srbije je bar jednom u životu ili pričao ili slušao.

Fenomen jugonostalgije koji je u poslednjih nekoliko godina postao predmet sve većeg interesovanja teoretičara društvenih nauka, ali i vidiljiviji deo naše svakodnevice, nije pojava novijeg datuma. Prvi jugonostalgičari postojali su još onda kada je SFRJ bila pred raspadom, a sam pojam imao izrazito negativnu konotaciju. Međutim, usled socijalnih i ekonomskih kriza i pojave „gubitnika tranzicije”, želja za povratkom u prošlost i „boljim vremenima“ učinili su da priča o jugonostalgiji na postjugonosovenskom prostoru postane važan deo alternativne kulture sećanja.  Popularna muzika, filmovi, serije, moda, turizam  – ma kakav lični odnos i stavove gajili prema SFRJ i njenom nasleđu, sećanje na izgubljenu zemlju živo je i prisutno gotovo u svakom segmentu naše svakodnevice.

Dok se pojam najpre doživljava kao žaljenje za nestalim vrednostima socijalizma, posebno od strane onih koji su ga iskusili, postavlja se pitanje zbog čega su generacije rođene tokom devedestih godina prošlog veka, pa i kasnije, nostalgične?

Da li je reč o čežnji za izgubljenom državom i njenim vrednostima? Da li je jugonostalgija fenomen okrenut ka prošlosti ili nam govori o našem identitetu, nudi odgovore šta jesmo i želimo da budemo?

O (jugo)nostalgiji

Bolest, melanholija, tuga za domovinom, sećanje na izgubljenu prošlost – različiti su načini kojima su doktori, filozofi, psiholozi, antropolozi, sociolozi, ali i laici, nekoliko vekova unazad pokušavali da objasne nostalgiju.

Sam pojam je kovanica starogrčkih reči algos, što znači bol i čežnja, i nostos, koja se odnosi na povratak domovini. Izraz je prvi put upotrebio 1688. godine švajcarski doktor Johanes Hofer, prvenstveno kao pojavu u medicini, u svom spisu „Dissertatio medica di nostalgia“, pa se ona odnosila na bol i čežnju za domovinom raznih raseljenika koji su se tokom 17. veka našli u Švajcarskoj. Dakle, nostalgija je imala status bolesti.

Kako lečenje pijavicama, opijumima i hipnotičkim emulzijama nije davalo efekta, krajem 19. i tokom 20. veka tumačenje nostalgije kao medicnskog fenomena se počelo napuštati i shvatati u kontekstu širih društvenih odnosa. Tako je rastom interesovanja za proučavanjem kolektivnog pamćenja i kulture sećanja, nostalgija postala podjednako kulturna, odnosno društvena konstrukcija. Iako ni danas ne postoji jedinstvena definicija, a različite discipline daju drugačija objašnjenja, prisutna je prećutna saglasnost da nije reč o fenomenu koji se isključivo odnosi na prošlost, već je duboko utemeljen u sadašnjosti.

Kada govorimo o jugonostalgiji, reč je o nostalgiji primenjenoj na prostor Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, tj. državu kojom je vladao Josip Broz Tito. Smatra se da je sam pojam prvo upotrebljen 1992. godine u hrvatskom nedeljnom tabloidu Globus, u atmosferi rastućeg nacionalizma, ratnih dešavanja i rekonstrukcije istorije i sećanja. Krajem devedestih godina književnica Dubravka Ugrešić, koju je i sam Globus u jednom članku etiketirao kao jugonostalgičnu, navela je da se termin jugonostalgičan koristi kao politička i moralna diskvalifikacija, za sumnjivu osobu, „državnog neprijatelja“, „izdajnika“, osobu koja žali za kolapsom Jugoslavije, protivnika demokratije“.

Nakon zvaničnog stupanja na snagu novih ideoloških i političkih vrednosti početkom ovog veka, nastojalo se da se i simbolički raskrsti sa ostacima komunizma i socijalizma. Iako se nastavilo sa negovanjem antifašistikog nasleđa, promena imena ulica, naziva državnih institucija i uklanjanje zvezde „petokrake“ sa istih trebalo je da označi vidljivi prekid sa socijalističkom prošlošću.

Međutim, da li je to moglo da iz glava ljudi obriše lična sećanja na život u zemlji koje više nema?

Izneverena očekivanja, nesigurnost, polarizacije, estradizacija kulturnog i političkog života, težak društveni i ekonomski položaj, rezultirali su da priča o jugonostalgiji u savremenoj Srbiji, ali i bivšim zemljama SFRJ, izgubi svoju prvobitno negativnu definiciju i postane pojam koji će mnogi različito tumačiti. Iako, kao i kod same nostalgije, ne postoji saglasnost šta jugonostalgija zapravo predstavlja, različita objašnjenja ipak sadrže jednu zajedničku tačku – reč je o fenomenu koji nije isključivo okrenut ka prošlosti, već predstavlja pogled na sadašnjost, svojevrsnu kritiku postojećeg stanja, kao i način na koji zamšljamo bolju budućnost.

Foto: Yugowave

Zašto jugonostalgija?

„Razne oblike crvene nostalgije“, fenomena koji pre dvadeset godina sigurno niko nije očekivao, susrećemo na raznim nivoima, u raznim sredinama, generacijama, konstelacijama i pod raznim imenima“, piše slovenački kulturolog Mitja Velikonja u radu „Povratak otpisanih: Emancipatorski potencijali jugonostalgije“.

Zaista, tvrdnja da nakon revolucije dolazi nostalgija, vidljiva je na primeru sloma većine komunističkih režima krajem prošlog veka. Tako se, nakon pada Berlinskog zida, slično kao i u Jugoslaviji, javio poseban vid nostalgije za Istočnom Nemačkom, poznat kao ostalgija. Trka za posedovanjem Trabanta, odsedanje u hotelima sa ambijentom kao u doba DDR-a, majice sa natpisima „Rođen u DDR-u“, oslikavaju živu prisutnost ostalgije u savremenoj Nemačkoj, zemlji koja je do skoro važila za najjaču ekonomsku silu u Evropi.

Zbog čega ljudi gaje sećanja na život u režimima koji su u osnovi okarakterisani kao autoritarni i porobljivački?

Jedno od objašnjenja može biti da ljudi žale za onim čega više nema, za izgubljenom domovinom, ma kakva ona bila. Kako je to naglasila istoričarka i autorka studije ,,Kokakola socijalizam Radina Vučetić: „Nostalgično sećanje na SFRJ nije stvar žaljena za izgubljenom komunističkom, odnosno ideologijom socijalizma. Lične istorije i sećanja na detinjstvo provedeno uz stripove, Politikin Zabavnik, Džuboks, jedan televzijski kanal, gramofonske ploče, predstavljaju osnov na kome jugonostalgija počiva.”

Međutim, kako objasniti nostalgiju ljudi koji nisu imali direktno iskustvo socijalizma?

Roditelji stalno pričaju kako su lepo živeli Jugoslaviji – odgovor je koji ćete najčešće dobiti ako pitate nekog zbog čega su mladi jugonostalgični. Kada čujete priču kako su pre nekoliko decenija ljudi vaših godina mogli da putuju svuda po zemlji i svetu, da se besplatno školuju, imaju omladinske kulturne centre, sjajne muzičke i omladisnke časopise, prisustvuju koncertima muzičara i grupa koje i vi volite, nostalgija je veoma izvesna ukoliko ste sami uskraćeni za sve to. Tako priča o jugonostalgiji kao kritici društva i fenomenu utemeljnom u sadašnjosti, a  ne isklučivo okrenutom ka prošlosti, postaje relevantna.

Takođe, ako uzmemo u obzir da je, prema nedavnom istraživanju Geografskog fakluteta u Beogradu, oko 40 odsto mladih u Srbiji nezadovoljno  lošom ekonomskom situacijom,  otežanim pronalaženjem posla i korupcijom, ne čini li se onda logičnim bežanje od takve situacije? Makar i u nostalgiju.

Izvor: YouTube Screenshot

Popularna kultura i tržište

Prizivanje prošlosti dešava se svesno i nesvesno, svuda oko nas. Knjige, reklame, društvene mreže, svakodnevni razgovori, samo su neka mesta na kojima sećanje počiva.

Internet je u tom smislu možda najviše doprineo stvaranju „alternativne“ kulture sećanja na SFRJ. Različiti blogovi, sajtovi, društvene mreže predstavljaju platforme na kojima se razmenjuju sećanja, ali i konstruišu nova. Editovane fotografije sa kultnim scenama iz jugoslovenskih filmova sa opisima koji odgovaraju nekoj aktuelnoj društvenoj situaciji, zanimljiv su primer kako se jugonostalgija može očitati na polju popularne kulture. Tako Yugowave Fejsbuk i Instagram stranica na kreativan način revitalizuje nasleđe jugoslovenske popularne kulture i uklapa ga u savremeni kontekst. U tom smislu, možemo uočiti da jugonostalgija nije puka imitacija prošlosti, već sa uklapanjem u različite okvire može postati i zabavna i satirična.

Veliko interesovanje postoji i za tematske Yugo.wave žurke koje se najčešće organizuju u prostorima alternativne kulture u zemlji i bivšim državama SFRJ. Zvukove jugoslovenskog roknerola šezdesetih, šlagera, jugofanka, sinta, post-panka možete čuti i na žurkama pod nazivom „I Tito je Jovanku vodio na igranku. Obeležavanje datuma smrti novotalasnih muzičara Vlade Divljana, Milana Mladenovića, Ivice Vdovića, Margite Stefanović povod su za mnoge muzičke događaje u gradu, izložbe i tribine čiji je cilj podsećanje na jednu kulturnu klimu u Jugoslaviji koja sama po sebi često zna da bude predmet nostalgičnih narativa. Takođe, sastavi poput VIS Limunade i Sputnika su primer savremenih grupa koje neguju zvukove određenih pravaca jugoslovenske popularne muzike.

S druge strane, televizija i mediji obiluju sadržajima u kojima možemo pronaći elemente jugonostalgije. Zanimljiv primer jeste serija „Crno-bijeli svijet“ koja je počela da se emituje 2015. godine na hrvatskoj nacionalnoj televiziji, a za koju je novinar Dragan Ilić u komentaru za nedeljnik Vreme istakao da je „taj trenutak kolektivne utopije, osećaj bliskosti jedne generacije, ma kako bio varljiv, za neke bio toliko ubedljiv da ga ni ratovi nisu mogli izbrisati“. Oživljavanje sećanja na osamdesete godine, život omladinaca uz pank, novi talas, „Studentski list“ i „Polet“, bio je lajtmotiv, kao i svakodnevne nedaće običnog čoveka koje nam se, sa aspekta sadašnjice, mogu čak učiniti „simpatičnim“.

Naravno, ne smemo zanemariti komercijalni potencijal koji jugonostalgija, ali i nostalgija uopšte, sa sobom nosi.  Turizam je, možda, u ovom smislu najbolji reprezent upotrebe nostalgije u komercijalne svrhe. Tako je pre šest godina jedan Danac pokrenuo „Yugotour“, projekat čija je ideja bila da turiste upozna sa srpskom prestonicom prevozeći ih 33 godine starim Zastavinim automobilima. Slično tome, Plavim vozom možete doputovati do „Užičke Republike“ za nešto više od deset hiljada dinara.

 „Imao sam jednu zemlju – Jugoslaviju. I nisam odustao od nje“, reči su Blaška Gabrića, čoveka koji je na svom imanju u blizini Subotice podigao „Mini Jugoslaviju“, turističko mesto koje spomenicima i različitim artefaktima iz doba socijalizma gaji sećanje na bivšu državu. Kafane „SFRJ“, „TITO“, „Korčagin“, „Nostalgija“, hoteli i vile u kojima je odsedao Josip Broz, na listi su mapa domaćih i stranih posetilaca.

Da li ovde govorimo o ljubavi prema zemlji koja ne postoji i želji da se revitalizuje sećanje na nju ili je reč o trci za profitom, objašnjenja su različita. Ono što stoji jeste da je jugonostalgija tu, oko nas, u kafeima, zgradama, automobilima, parkovima, prodavnicama, muzejima, koncertnim salama, pa i u našim domovima i ličnom prostoru.

Foto: Facebook

Pogled u budućnost

Jugonostalgija je, u neku ruku, plod neispunjenih očekivanja i vere u bolji život koji je trebalo da nastupi. Ona nam govori šta nam sve nedostaje u ovom trenutku za svakodnevicu koji bismo smatrali „normalnom“. Kao svojevrsna kritika, ona je utočište mnogima koji se osećaju izneverenim i koji je, na neki način, doživljavaju kao alternativu postojećem. To je naša reakcija na sadašnjost.

Zbog čega je onda važno pričati o prošlosti koje više nema i sadašnjosti koju sami možemo da spoznamo?

Priča o jugonostalgiji, ali i nostalgiji uopšte, nosi sa sobom utopijske elemente i način na koji zamišljamo „bolju budućnost“. Odgovore na pitanja ko sam, gde pripadam i koji je moj cilj, nostalgija nudi u mnogim svojim segmentima. Ako uzmemo u obzir da traganja za smislom i identitetom leže u biti svakog čoveka, onda nostalgija u sebi sadrži potencijale koje ne možemo lako odbaciti.

Za jugonostalgičare, SFRJ jeste bila simbol bratstva, jednakosti, kulture druženja, rada i mirnog života. Lične vrednosti prenete na priču o jednoj državi. Tako, sama jugonostalgija nema za cilj povratak u prošlost i ideju ponovne izgradnje zemlje koje nema i njene ideologije. Revitalizacija sećanja na SFRJ jeste simptom nezadovoljstva, a, samim tim, i potreba da se stvori neko humanije i bolje društvo. Ne „žal za prošlošću“, već vera u „bolju budućnost“ – osnov je jugonostalgije, a ujedno i najveći potencijal koji sa sobom nosi.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *