Južnokorejske filmske lektire

Filmovi nas vode putevima oko sveta - na nama je da li biramo uvek ista mesta
Autor/ka Jovan Kostić

24. September 2020

Traženje filma je avantura. Potrebne su veštine Indijane Džounsa da bi se izbegle sve prepreke na tom putu – sumnjivi predlozi još sumnjivijih ljudi, filmovi pogledani milion puta koji odjednom deluju neodoljivi (a nisu), lavine kojekakvih spojlera i najveće zlo filmskog sveta – pretenciozne liste ispunjene predosadnim filmovima. I sve to čovek radi, ni ne uzimajući u obizr ona 432 naslova koja kao da je prokleo onog dana kada ih je stavio na watchlistu (Oprosti Andrei Rublev, ali nisam baš sad raspoložen za troipočasovnu rusku ikonografiju).

I tako čovek traga, traga, traga… sve dok mu se ne prispava, pa ništa ni ne pogleda.

Međutim, nekada se u životu čoveku i posreći. To se jednom desilo čak i meni: Stariji brat i ja smo krenuli u potragu za horor filmom, koji je usput trebalo da bude i dobar (vrlo optimistično). To nas, naravno, nikuda nije odvelo, pa smo potpuno skrenuli sa puta i tu slučajno naleteli na film Oldboy. Delovao je prljavo, negledljivo i čak nije ni spadao među horore, ali je uz njega išao natpis „najšokantniji film ikada“. Uz malo nećkanja, doneli smo jednu od boljih filmskih odluka u životu, koja nas je nepovratno uvela u svet korejskog filma.

Za razliku od Amerikanaca, koji filmove prave pod parolom „Na prstima hodam, jesam li ikoga probudila“, kod Koreanaca se baš oseća prejaka želja da urade potpuno suprotno. Kada poslednji kadar ode sa ekrana, a čovek ostane da sedi potpuno nepomičan, bez šanse da ustane i ugasi imena koja prolaze po ekranu – tek tada su uspešno izvršili svoju misiju.

A što to oni tako?

Istorija južnokorejskog filma kreće 1919. godine, filmom Pravedna osveta, što se urezuje u njihov filmski DNK i osvetnički motiv postaje najizraženiji u njihovoj kinematografiji. Ipak, ubrzo njihova filmska produkcija staje. Prvo ih je zadesila japanska okupacija, pa onda građanski rat. Kada je sve to prošlo, došla je na red cenzura vlade, koja filmovima nije dala da dišu. To sve traje do 1980-ih, kada se konačno južnokorejski film oslobađa okova i može da radi šta hoće.

Tako da, nije ni čudo što sada na poseban način gledaju na svoju slobodu. Smatraju da je njihova stvar da li žele da pokažu na ekranu ozbiljno krvoproliće, jedenje živih hobotnica ili bilo šta treće što kreativnom umu može da padne na pamet. Za razliku od zapadnjačke kvazi-finoće, u prvi plan stavljaju umetničku slobodu – koja je jedna od najvažnijih odlika slobodne umetnosti.

I kada saberemo takav stav sa voma talentovanim rediteljima, dobijamo to da je Južna Koreja postala jedan od najzanimljivijih centara filmskog sveta. Ima tu da se nađe mnogo dobrih filmova, a ovo su neki od njih:

Oldboy (Oldeuboi), (režija: Chan-wook Park)

Oldboy je jedan od onih filmova koje jedan lik u društvu pogleda, pa onda natera druge da gledaju i smeška se dok se oni šokiraju. Kao takav, odlično oslikava sve ono što predstavlja južnokorejska kinematografija danas. Priča nam veoma kompleksnu osvetničku priču, pri čemu se reditelj ni u jednom trenutku nije upitao je li nešto previše za prikazivanje – što se skoro nigde drugde u svetu ne bi dopustilo.

Radnja filma se dešava jednog kišnog dana kada se Dae-su napio kao stoka i zaboravio ćerkin rođendan. Nakon trežnjenja u policiji, biva iznenada kidnapovan i zatočen u hotelskoj sobi. Bez ikakvog kontakta sa drugim ljudima i saznanjem zašto se tu nalazi. Jedino što mu prikazuje spoljni svet je televizija, gde saznaje da je njegova žena ubijena, a on glavni osumnjičeni. Nakon 15 godina robije, iznenada se budi napolju. Pušten je uz poruku da ima 5 dana da sazna uzrok cele situacije, inače će mu i ćerka biti ubijena. U veoma nezavidnoj situaciji, na putu osvete i privikavanja na spoljni svet, Dae-su kreće da odmotava jako zamršeno klupko koje će ga dovesti do jako šokantnih saznanja.

Oldboy je zasnovan na istoimenoj mangi i spada u trilogiju osvete koju je kompletirao reditelj Park Chan-Wook. Sva 3 filma (Sympathy for Mr Venegance, Oldboy i Lady Venegance) povezuju motivi osvete, etičnosti, nasilja i iskupljenja, ali ne i sama radnja. Pogledajte ih sve, ali ne morate brinuti kojim redom ćete to učiniti.

P.S. Naljutiću se ako pogledate američki rimejk.

Fotografija: IMDB

3-Iron (Bin-jip), (režija: Ki-duk Kim)

Tae-suk je mladić koji upada ljudima u kuće i stanove. On tu ne ulazi iz želje da nešto ukrade, već iz znatiželje da vidi kako drugi ljudi žive. Zato jede njihovu hranu, nosi njihovu odeću, spava u njihovom krevetu, gleda ono što oni gledaju na TV-u… A kako bi se odužio za „gostoprimstvo“, opere im veš, očisti kuću i popravi pokvarene kućne aparate (slobodno neka upadne kod mene). Njegova situacija postaje nešto složenija onog trenutka kada u jednoj od takvih kuća zatiče mladu prebijenu ženu bogataša, sa kojom razvija poseban odnos.

Poetičnost ovog filma leži u tome što glavni likovi imaju toliko složen odnos, da uopšte ni ne razgovaraju. Tokom čitavog trajanja filma, oni neće međusobno izgovoriti skoro nijednu reč, a izgradiće nešto posebno i veoma duboko i u svakom trenutku će njima, a i nama, biti potpuno jasno šta se dešava između njih.

To ukazuje da ovo nije obično i nimalo jednostavno ostvarenje, a reditelj pojačava taj efekat u trećem činu koji odlazi toliko daleko od stvarnosti da nam ostavlja ogroman prostor za tumačenje. Da li ćete tumačiti ili ne, odluka je na vama, a u svakom slučaju ćete dobiti puno, jer je ovo jedan od filmova koji ne mora u potpunosti da se razume – već samo da se oseti.

Fotografija: IMDB

Memories of Murder (Salinui chueok), (režija: Bong Joon Ho)

Uz padanje kiše i početak određene pesme, neko u malom gradu zlostavlja i ubija žene. Ali mali grad nije naviknut na velike slučajeve. To nam je jasno čim upoznamo istraživačke metode lokalnih policajaca (nema tu ni d od detektiva). Njihov proces je sledeći: ako nema dokaza – ti ih postavi; ako osumnjičeni ne prizna – ti mu pomozi da se svega seti; ako ova dva metoda ne prođu – možda vračara može da pomogne. Nasuprot njima, upoznajemo detektiva iz Seula, koji svoj posao obavlja sa mnogo više zdravog razuma i onoga što smo navikli od filmskih detektiva. Taj kontrast između dve škole mišljenja nas dovodi do crnohumornih situacija, potpuno osvežavajućih i nekarakterističnih za ovakav tip filma.

Previše smo mi navikli na ekranizacije ubistava. Naučili su nas CSI, Castle i drugari kako to ide: neko ubija, policija skupi dokaze, prvi osumnjičeni je greška, nema veze jer hvataju drugog, dokazni obrt nam kaže da je treći. Ali, reklo bi se da nije uvek baš tako i da se ponekad, kao u Zodijaku, jednostavno do kraja ne zna. Ponekad pitanja ima mnogo, a odgovori ne vude nikada. A u središtu toga se nalazi detektiv,koga to strašno progoni. Pa pitanje ovog filma koje ostaje sa nama je: može li se čovek ikada osloboditi sećanja na ubistvo.

Ovo maestralno delo je lansiralo karijeru Bog Joon Ho-a, čoveka poznatog po zabavnoj kosici i naočarima, a i po tome što je Parazitom prošle godine „oteo” Amerikancima Oskara.

Fotografija: IMDB

A Bittersweet Life, (režija: Jee-woon Kim)

Sun-woo je desna ruka moćnog mafijaša. Pored toga što poseduje izvrsne borilačne sposobnosti, odlikuje ga super-moć da bude neverovatno kul u svakom trenutku. On je akcioni heroj na koga smo navikli, pa nije ni čudo da tu ulogu u ovom filmu nosi Byun-hun Lee, poznat po vrisku svake korejske tinejdžerke i nadimku – korejski Brad Pitt.

Sun-woo je čovek koji u svakom trenutku bira najbolje rešenje, ali i pored toga mora da radi ono što mu se kaže. To će posebno uticati na njega kada mu šef dodeli neobičan zadatak – da prati njegovu mladu devojku i sazna da li ima aferu – koja bi bila surovo kažnjena. Ono što će naš junak ubrzo saznati je da je u ovom svetu savest jendako kažnjiva, pa će se čitav svet koji je gradio, preko noći okrenuti protiv njega i poslati ga na put… (pogodite)… osvete.

A Bittersweet Life je vrlo zabavan akcioni krimi-triler, sa zanimljivim borilačkim koreografijama, i zaista prelepim kadrovima. Desi mu se tu i tamo da pretera sa neuništivošću glavnog junaka i sumnjivim izborom pozadinskih melodija, ali je svakako film koji treba pogledati.

Fotografija: IMDB

Spring, Summer, Fall, Winter… and Spring, (režija: Ki-duk Kim)

Budistički samostan pluta na sredini malog jezera, okruženog šumom. Potpuno van sveta – bukvalno i figurativno. U hramu žive dva monaha, stari učitelj i jako mladi učenik. Na ovakvom mestu vreme jako drugačije prolazi, što nam govori i podela filma na godišnja doba. Svako godišnje doba koje vidimo je udaljeno godinama od prethodnog – ali samostan je i dalje tu, a ljudi su ti koji se menjaju.

Ako vam se blago meditira, nemojte da skidate jednu od onih sumnjivih aplikacija koju ćete ionako za 10 minuta da obrišete, nego pustite ovaj film. Zelenilo prirode, žuborenje vode, drvena kućica na splavu i zvukovi u skladu sa time – sve je usklađeno da vam prenese posebnu energiju. Radnja filma postoji, ali je rascepkana i njen fokus je na prenošenju različitih poruka koje dolaze iz budističkih učenja. Ako želite, možete o tome dodatno istraživati, pa ćete dobiti simboliku za sve što se prikazuje u filmu ili možete (kao ja) to gledati na malo površnijem nivou, jer ćete i odatle dosta toga pokupiti. U svakom slučaju, Gugl je tu – pa ko kako želi.

Reditelj ovog filma je Kim Ki-duk, koji je u Koreji kontroverzan zbog 1001 stvari, a ovaj film je u trenutku izlaska simbolisan kao neki vid  njegovog iskupljenja. Tada mu se najviše zameralo zbog nasilja nad životinjama u filmovima, a on je na to odgovorio time što je to prvo što učitelj nauči učenika. Reditelj će na kraju filma čak i preuzeti ulogu glavnog lika, što dodatno govori o ličnoj posvećenosti projektu.

Fotografija: IMDB

I Saw the Devil (Ang-ma-reul bo-at-da), (režija: Kim Jee-woon)

Nikada se ne treba zamerati Koreancima – previše su kreativni kada je u pitanju osveta. I Saw the Devil je film koji na najslikovitiji način to predstavlja. Zato budite upozoreni i gledajte ovaj film na sopstvenu odgovornost, jer je u pitanju veoma brutalno ostvarenje, u kome se nižu scene koje u američkom bioskopskom filmu – teško da bi prošle.

Serijski ubica pravi najveću grešku svog života, birajući za nasumičnu žrtvu ženu agenta specijalne službe. Suočen sa ovim nezamislimiv gubitkom, agent se pretvara u surovog osvetnika. Njemu nije dovoljno da jednokratno nanese bol zlikovcu, makar i kroz ubistvo, već želi da mu uzvrati za osećaj konstantnog bola koji mu je naneo. Zbog toga odlučuje da ga prati i muči, igrajući opasnu igru mačke i miša.

Pored prenasilnih scena (ponovo ste upozoreni) ovog akcionog trilera, ono što posmatramo je i suočavanje glavnog lika sa velikom količinom patnje, koju pretvara u osvetu. Ali pitanje koje se ovde postavlja je pitanje čovečnosti: Da li na osvetničkom putu postoje junaci ili samo zlikovci?

Fotografija: IMDB

Burning (Beoning), (režija: Chang-dong Lee)

Vatra filma Burning nije ona koja bukti, već ona koja sporo tinja, toliko lagano da ne možemo sa stopostopnom sigurnošću da tvrdimo da je ikada i gorela. Dobrodošli u svet Haruki Murakamija, na čijoj kratkoj priči „Barn Burning“ je zasnovan ovaj film. Adaptirati ovog pisca na filmsko platno je jako težak (skoro nemoguć) zadatak, ali se čini da je reditelj Lee Chang-dong u zanimljivoj meri uspeo.

Kao što je vrlo često slučaj kod Murakamija i ovde imamo u osnovi priče:
– glavnog lika koji je dobroćudan, delimično smotan i ide kuda ga život (radnja) odvede
– simpatičnu devojku koja je neobično vezana za glavnog lika i misteriozno nestaje
– sporednog muškog lika koji je ljubazan, imućan i sve ukazuje na to da ima mračnu tajnu

Radnja ovog filma se vrti oko njih troje. Smotani glavni lik slučajno sreće poznanicu iz detinjstva sa kojom razvija intimni odnos, sve dok ga ne upozna sa novim imućnim dečkom. Nakon toga, ova neobična trojka provodi dosta vremena zajedno, sve dok devojka misteriozno ne nestane – sa čime glavni lik ne može da se pomiri. Iako postoje indikacije da će ovaj film nakon sporog starta, krenuti u holivudskom smeru, nemojte to očekivati i setite se da je ovo ipak u osnovi Murakami – kod koga nikada nije u fokusu jasan smisao dela, već prepuštanje osećanju koje je njime nastalo.

Fotografija: IMDB

To su bili neki od filmova koje možete da pogledate kako biste se upoznali sa beskrajno zanimljivom i ludom južnokorejskom kinematografijom. Naravno, među lektirama posebno mesto zauzima i Parazit, ali je on prethodne godine izlazio iza svakog ćoška, pa su prednost dobili oni filmovi o kojima se manje priča.

Kao što naziv teksta kaže, ovo su lektire – da znate da upisujemo keca u dnevnik svakome ko ih ne pogleda.

A za one kojima ni to ne bude dosta, pa bi da dođu i na dodatnu nastavu, evo još nekih naslova koje vredi pogledati: Castaway on the Moon, The Handmaiden, Mother, Poetry, A Taxi Driver, Train to Busan, Tale of 2 Sisters, The Host, Thirst, Chaser, The Wailing, The Man from Nowhere, The Yellow Sea, Confession of Murder, New World…

P.S. Ako od ovih filmova poludite, nemojte mene da krivite.

Tagovi:

Pratite nas na:

1 Comment

  1. Avatar

    Chaser je apsolutni pobjednik korejskih filmova. Moze se gledati bezbroj puta i uvijek je zanimljiv. Strašan ali i zanimljiv. Svi ovi filmovi su odlični samo Parazit je smorio jer su tek s njim neki ljudi otkrili njihovu kinematografiju, ali bolje ikad nego nikad. Also, The Wailing, nije na listi, a zaslužuje.

    Reply

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *