fbpx

Ka Suncu: Bajka o inkluziji

Proces i predstava se bave inkluzijom u obrazovni sistem Srbije. Mladi iz Irana su rado delili svoja iskustva koja se tiču njihovog života, i obrazovanja u Srbiji. Kako je odmicao proces, kroz prijateljstva sa vršnjacima iz Srbije, bili su otvoreniji da podele svoja iskustva.

Večeras će premijerno biti izvedena inkluzivna predstava koja otvara pitanja koja se odnose na inkluziju izbeglica iz Sirije, Avganistana, Irana, Iraka, i drugih zemalja, a nosi naziv “Ka Suncu - Bajka o Dečaku i Ljudima Koji se Plaše”. Predstava se posebno bavi inkluzijom u obrazovni sistem i preprekama koje stoje na putu ka punoj podršci izbeglicama u obrazovanju, a premijera je zakazana za 19:30 u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Bajka “Ka Suncu - Bajka o Dečaku i Ljudima Koji se Plaše” počinje dolaskom novog učenika iz Irana u odeljenje u srednjoj školi u Srbiji. Netrpeljivost, odbacivanje, lični interesi  i strahovi koji na kraju eskaliraju su samo neke od  situacija sa kojima se Dečak suočava dok pokušava da se uklopi u novu sredinu. U isto vreme, kroz animirani film koji je deo predstave, publici se približava iskustvo izbeglištva kroz emotivne pejzaže, živopisnu  bajku o jednom dečaku iz daleke zemlje.

Tokom rada na ovoj predstavi bili su uključeni mladi ljudi različitih profila iz Srbije i Irana, pa je i sama predstava posebno svedočanstvo o inkluziji, rezultat višemesečnog edukativno- kreativnog procesa na temu inkluzije. Ovo je metodologija koju već treću godinu  omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava koristi u radu na senzitivisaciji mladih ljudi na temu inkluzije izbeglica i migranata. Jedan od tvoraca predstave, voditelja kroz edukativni i kreativni process je Demir Mekić sa kojim smo razgovarali o inkluzivnim predstavama, ulozi umetnosti u društveno-političkim temama i radu sa mladima.

Kako je nastala ideja za predstavu “Ka Suncu - Bajka o Dečaku i Ljudima Koji se Plaše” ?

Ideja je nastala u toku radionica koje su deo projekta Art of Integration, koji je sproveo Beogradski centar za ljudska prava , uz podršku Ambasade kraljevine Holandije.  Radioničarskim radom se došlo do same ideje i u toku edukativnog i kretivnog procesa, razvijan je tekst same predstave.

U pitanju je inkluzivna predstava - šta to znači?

To znači da su u njenom stvaranju učestvovali mladi ljudi iz različitih osetljivih grupa, iz različitih konteksta. Ona uključuje mlade  ljude iz Srbije, mlade iz Irana, osobe sa oštećenim vidom, i generalno, mlade koje se suočavaju sa različitim izazovima u sredini u kojoj žive.

Ko je sve učestvovao u radu na ovoj predstavi?

Kad je u pitanju stvaranje ovakvog tipa predstave, nezahvalno je govoriti ko je napisao tekst, ko je režirao predstavu, ko glumi... Marija Tubić i ja smo uobličili tekst koji je proizašao iz samog procesa, Nebojša Petrović je radio animaciju, Nevena Nikolić produkciju, Maja Ćurčić muziku i dizajn zvuka, Enis Hasanbegović scenografiju. Najveći doprinos predstavi jesu dali definitivno mladi ljudi koji glume u njoj, koji su ko-autori predstave, i animiranog filma a oni su : Teodora Adamović, Živko Bošković, Sofija Živković,  Milica Janković, Vladimir Jovanović, Mihailo Petrović, Dejana Stošić, Mehdi Hamoudipourarabi.

U radu na predstavi učestvovali su i mladi iz Irana – kako je za njih bilo da podele svoja iskustva?

Proces i predstava se bave inkluzijom u obrazovni sistem Srbije. Mladi iz Irana su rado delili svoja iskustva koja se tiču njihovog života, i obrazovanja u Srbiji. Kako je odmicao proces, kroz prijateljstva sa vršnjacima iz Srbije, bili su otvoreniji da podele svoja iskustva.

Ovo je metodologija koju već treću godinu omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava koristi u radu na senzitivisaciji mladih ljudi na temu inkluzije izbeglica i migranata. Kako izgleda taj program? I kakve rezultate pokazuje?

Program je osmišljen tako da grupe mladih prolaze kroz edukaciju i kreativne radionice, kao i posete kampovima, razgovor sa ljudima koji imaju izbegličko iskustvo.  Program se, pored predavanja i edukacije, zasniva na najjednostavnijoj i najdelotvornijoj tehnici ili metodologiji kad je u pitanju rušenje stereotipa i predrasuda, a to je- kontakt.  Kroz kontakt, mladi iz Srbije dobijaju više informacija o izbeglištvu i izbeglicama, dok mlade izbeglice razvijaju socijalni život u Srbiji i prihvatanje u grupi svojih vršnjaka.

Rad sa svakom od grupa se završava nekim kreativnim produktom kao što je predstava ili animirani film, jer verujemo da osnaživanje dolazi kroz učenje i korišćenje naučenog u kreiranje nečeg što će promeniti zajednicu na bolje.

Glumci u ovoj predstavi su mladi ljudi sa kojima sarađujete – kako izgleda rad sa njima i zašto niste izabrali neke „školovane“ glumce?

Ceo program se zasniva na participaciji mladih. Tako i kreativne radionice koriste tehnike i metode participativne umetnosti , posebno participativno pozorište. Ideja koja stoji iza participativnog pozorišta jeste da je svaki čovek dovoljno kreativan da bude stvaralac u pozorištu. Mi u to verujemo i želimo da pružimo mladim ljudima priliku da stvaraju , da ih osnažimo da kreiraju kontekst i zajednicu u kojima žive, a pozorište je jedan od najboljih načina za to.

Proces rada sa ovom grupom je vrlo zanimljiv, kreativan i nepredvidiv. Ovo je jedna jako heterogena grupa autentičnih mladih ljudi, koji dolaze iz različitih konteksta, što je učinilo da predstava i animirani film budu još bogatiji i kreativniji, jer  su svi oni dali nešto svoje i uticali na krajnji produkt.

Kako će izgledati predstava  “Ka Suncu - Bajka o Dečaku i Ljudima Koji se Plaše”?

Ova bajka je kao i sve bajke, iskrena i magična i pomalo naivna. Ona pokušava da kroz jednu jednostavnu i naivnu priču postavi pitanja odakle nam strahovi prema “drugom” i “drugačijem”.  Predstava se sastoji od igranog dramskog dela i animiranog filma. U igranom delu, novi učenik iz Irana dolazi u srpsko odeljenje i tu se otvaraju razna pitanja i strahovi, prihvatanje i neprihvatanje od strane vršnjaka..  Animirani film koji prati predstavu govori o Dečaku koji beži iz svoje zemlje, kako bi našao Sunce i vratio ga svom narodu...

Kako si ti stekao znanje iz oblasti pozorišta?

Pozorištem se bavim od srednje škole. Glumio sam u dosta predstava i to me je oduvek zanimalo. Međutim, ono što me je najviše možda povezalo sa pozorištem jeste metodologija Teatar potlačenih, za koju sam se edukovao na raznim treninzima. Teatar potlačenih je pozorišna metodologija kojom se osnažuju osetljive grupe u cilju socijalne promene. Najpoznatija tehnika iz metodologije Teatra potlačenog za koju sam se i edukovao jeste Forum teatar. Ova tehnika je priznata od strane UNESCO-a kao sredstvo za socijalnu promenu.

Kakva je i kolika uloga u umetnosti kada govorimo o društveno angažovanim temama?

Uloga umetnosti je naravno velika u otvaranju bitnih društvenih tema. Umetnost jeste tu da otvara pitanja, da provocira, da reflektuje i mašta. Još bitnije- umetnost je tu da bude dostupna svakom čoveku da je stvara i koristi u svrhu svog aktivizma, ispoljavanja ideje i stava.

Kakve su bile reakcije publike na vaše dosadašnje predstave sličnog tipa – kako ljudi reaguju? Koliko je teško predstavom iskomunicirati poruku?

Smatram da su pozorište i film odličan medij da se iskomuniciraju osetljive teme. Emotivni doživljaj ima veliku moć da promeni svest kod čoveka. Predstava „The Game“ koju smo kreirali prošle godine, i dalje živi i dobro je prihvaćena, ljudi na nju reaguju vrlo emotivno, i odlaze sa predstave dirnuti i, čini se, promenjeni, svesniji realnosti u kojoj žive. Predivan je osećaj videti u promenu.

https://www.facebook.com/events/354681842027204/

Marina Zec

Ostavi komentar