Kada lekovi ne šljakaju

Kada lekovi ne šljakaju

Vesti da ću moje probleme sa bešikom rešavati konjskim antibioticima u naredne tri nedelje, dočekao sam sa ushićenjem. Već duže vreme pokušavam da nađem izgovor, da prevarim zavisnost i da se ne pojavim na dejtu svako veče u već poznatoj satnici. Dosta puta sam mislio da ću izbeći sudbinu tako što ću se zatvoriti u stan, zaključati resu, bravu i za svaki slučaj staviti lovački nož na sto ukoliko zavisnost prođe sve barijere. Naravno, pogrešio bih. Ona je već bila u stanu, sakrivena u starom ormaru koji je u sebi sadržao bife sa ogledalom i moje lice u odrazu. I tako pobeđen, dok bih lovačkim nožem lomio led i stavljao defektnu kockicu u suze boje burbona, iz malog mozga bi mi dolazile reči jednog velikog pesnika: „Hey little bird, fly away home, Your house is on fire, your children are alone“.

Unošenje prve pilule donelo mi je spašenje. Svetim obredom, poput pričešća, opet sam ostvario vezu sa Bogom. Voda je sprala poslednju gorčinu, a ja sam po prvi put posle dugo vremena bio inspirisan da uradim nešto novo. Toliko vremena, previše mogućnosti. Da li da krenem da trčim? Bojim se da to moja kolena ne bi izdržala. U slučaju da sam  i imao hrskavice na pretek, da izdrži ovo zakržljalo telo, morao bih smisliti gde bih trčao. To jest ka čemu? Ka gradu? Ka Batajnici? Grad je za mene označavao uvek zaboravljenu avanturu u kojoj sam pijan tražio sebe ili trenutak u kome sam svestan svog postojanja. Međutim sada za razliku od mnogih jutara posle tih avantura, ove bih se zapravo sećao. Možda bih čak i našao to što tražim. To me je prestravilo više nego bilo kakva trezvenost. Pošto sam otpisao grad kao odredište, prešao sam unutrašnjim okom preko žutog znaka sa crnim natpisom „Batajnica“. Ispred te ploče stajao je bilbord „Napuštate Beograd, srećan put“. Bio sam na lekovima, ali nisam bio lud. Nisam želeo da se pronađem, ali još manje bih voleo da se izgubim. I dok sam precrtavao trčanje sa unutrašnje velike liste slobode, zazvonio mi je telefon. Bio je to Laki, sa ponudom iz snova.

„Ajde obuci se, idemo do kladže“- reče mi kratko Laki, sveže navučen na aparate.

Nije mi trebalo puno da odlučim. Odgovorio sam mu da me čeka ispred zgrade, dok sam navlačio farmerke u jednom potezu. Kroz glavu su mi prošli Kinezi koji su zavisnike od heroina skidali igranjem WOW-a. Uvek sam mislio da je to najgenijalnije hladno skidanje na svetu. Hladna ćurka uz igrice. Idi ubij sedam medveda u šumi i uzmi isto toliko krzana od njih. I tako bezbroj mrtvih životinja i njihovih delova kasnije, ti si čist. Nisi više na žutom. Ali si navučen do srži na igricu. Osamdeseti si nivo, imaš 120 kila i bezbroj ortaka koje nikad nisi video u životu. Bolje nego nulti nivo u životu, 65 kila i šaka jada od ortaka koja ti ostane posle heroina, ako mene pitate.

Bili smo ushićeni dok smo hodali ka kladionici. Meni je ona pre mnogo godina postala potpuno strana jer sam ja ipak pronašao svoj sport, ali su neki ortaci nastavili da treniraju. Laki nije bio veliki talenat. Igrao ga je u periodima dokonosti, popunjavajući slobodno vreme. Ali u tim periodima, nekako bi sve više širio pojam slobodnog vremena, zamenjujući stvarni posao za sate stajanja ispred aparata. I tako je to radio do trenutka kad mu se sve smuči, a to je momenat kada ga aparat toliko povuče da na posao ne ode, jer je sa svojom električnom dragom igrao valcer celu noć dok ga ona ne bi, kao svaka loša žena, izmuzla do poslednjeg dinara. Međutim sada je bio kao košarkaš koji se vratio posle duge povrede sa namerom da ovaj put bude legendaran. Ja sam tu bio samo rookie, koji sanja milione. I tako su novajlija i veteran uz razgovor o tiketima koji su poznanici zamalo uhvatili, prošli kroz elektronska vrata spremni za dozu zavisnosti.

Prvi deo minijaturnog Vegasa ispred nas bio je onaj klasičan. Hrapavi glasovi koji se probijaju kroz oblak dima. Iz daljine gledajući, zamišljam kako su se vlasnicima tih glasova stolovi za kojima sede spojili za telo zajedno čineći jednu neverovatnu simbiozu. Biće koje mnogo pije, još više psuje i uvek ima listu ispred sebe, naravno sa predoborom ribom u dresu na naslovnoj, da bi to mistično biće uvek moglo iznova da pomisli na svoju erektilnu disfunkciju i kaže samom sebi u bradu: “Uf šta bih ti radio, samo da mi je 20 godina manje“. Samo taj stvor zaboravlja da je i pre 20 godina bio tu za istim tim stolom koji mu je kasnije srastao za noge.

Probili smo se kroz maglu i stigli u drugi deo koji je nas, dvojicu kopača zlata, zanimao. Prvo što primećujem jesu zidovi crveni kao krv. Ali kad kažem crveni kao krv, ne mislim na krv koja poteče kad se posečete žiletom. Ovo je boja krvi koju vam vade za analize, boja koja govori jezikom Mordora i vatre, nijansa krvi koja je uzeta, a nikad nije vraćena. Međutim ta digresija ne može dugo da me okupira zbog svetlosti neona. Nešto nas vuče ka prvim aparatima. Laki i ja idemo u krug oko njih. Grafika tako dobro izgleda, gotovo kao neka igrica.

„Ovaj aparat ne može biti zao. Ja ću sesti ovde“- govorim Lakiju, sve vreme hipnotisan neonom.

„Čuj ne može. Može, ali ti gamoraš ga voleti, jedino tako će ti dati pare. Idem ja dalje da potražim svoju sreću“ - reče Laki i nestade negde daleko u svetlosti.

Možda bih se i zapitao zašto moj drugar nije seo pored mene da igramo zajedno, ali čini mi se da već razumem kako ovo funkcioniše. Moraš da osetiš koji će ti aparat dati, kao ljudi koji traže podzemne vode sa parčetom drveta po kući, da se slučajno krevet ne bi stavio na pogrešno mesto. Moraš biti na pravom mestu u pravo vreme. Osetio sam se tako i u usta svoje svetlosti gurnuo prvog Vajferta. Igra je mogla da počne.

Prvo sam bio skocentrisan na slike ispred sebe. Misao mi se prevrtala po kolonama i linijama. Tema je bio stari Egipat, a svaki igrač bi logično trebalo biti arheolog. Ispred mene leteli su skarabeji, hijeroglifi, faroani. Anubis mi je šaputao na lakoverno uvo.

„Pritisni, tako, tu iza je grobnica“. – govorila mi je pseća glava: „Ajde još jednom, ne boj se, zlato je tvoje, ajmo povećaj ulog, više zlata ćeš dobiti“

Ne možeš reći ne Anubisu.  I dok sam ja povećavao uloge, on mi je polako vadio organe. Osećao sam prazninu u svom telu, ali sam bio siguran da mi je srce ostavio, jer je nešto moralo da  šalje adrenalin kroz mene. Kad je došlo do kuke u nosu, meni nije ostalo mnogo mozga za vađenje. Radila je samo jedna ganglija, ona koja je čekala da udahnem proklestvo mumije. Anubis je kružio oko mene i uvijao me u svoju balzame, poput pauka koji uvija muvu u mrežu, dok ta ista muva poslednjim atomom snage gura nove novčanice u bezdan. Lice mi je ostavio slobodno i u usta mi na svaka dva minuta stavljao cigare. U jednom trenutku sam ih i žvakao. U nosu sam osećao miris smole, a oči su mi bile umorne, prekrivene paučinom, ali maksimalno skoncetrisane na cilj. Nađi grobnicu, Indijana. Tu je, osećam, par vrtenja ispred nas.

Tada me je iz bunila trgnuo ženski glas: „Da li želite nešto da popijete gospodine Džons?“

„Da popijem?“- sklonio sam balu i kroz duvanske zube šapnuo: “Anubise?“ Međutim ispred mene je bila još veća zver. Usta su joj bila veća od psećih. Bila su sklona reciklaži i mogla su u nekoj formi poslužiti kao lepak ili dobra izolacija. Ali ova su poslužila za konobarisanje i za privlačenja onih bića koja su imali stolove umesto nogu koje sam ranije spominjao.

„Da li ste znali da imate pravo na besplatno piće s obzirom na to da igrate?“ – progovorio je plastični otvor.

Antibiotik je progovorio umesto mene: „Vodu. Kiselu vodu.“ i podsetio me je da je trenutno na svojoj lađi u bešici i da se bori sa piratima kapetana Bakterije.

I dok je izolacija otišla po vodu, ja sam malo došao k sebi. Prvo su počeli da mi se vraćaju zvukovi. Negde iznad moje glave je zvonilo. Ovo je gore od školskog zvona koje te probudi kad zaspiš na času, pomislio sam i podigao pogled ka zidovima. Zvuk je dolazio iz ekrana na kojem su se vrteli milioni. Džekpotovi. Četiri vrste. Neko je dobio najmanji džekpot na uplatnom mestu Resnik 3. Verovatno onoliko koliko je uložio, možda i manje, ali zvonjava nije prestajala. Toliko zvanično je predstavljeno da svi imamo šanse. Svi smo jednaki i imamo pravo na slobodu i potragu za srećom. Čak i ljudi iz Resnika 3. Američki san. Roki prvi deo, u iscepanoj trenerci trči kroz Resnik i juri kokošku u svom dvorištu. Pred meč dobija blagoslov od popa i ide pravo u kladionicu po svoj džekpot. Srećnog li skota...

I dok mi stiže kisela voda izlazim iz starog Egipta jer mi sećanje na Anubisov zadah diže dlake na vratu. U trenutku dok sebi opipavam mesta po telu da proverim da li su mi svi organi na broju, shvatam da mi je ostalo malo kredita u igri. Po ekranu tražim igru koja bi me izvadila i ostavila sve u unutrašnjosti na mestu. Alhemičar? Da je barem jedan od tih mučenika našao pravu formulu i pretvorio bakar u zlato, možda bih i poverovao da će meni dati neku kintu, ali pošto su svi uglavnom završili mrtvi tako što su ih spržile sopstvene hemikalije, od te ideje brzo odustajem. Sledeća igra obećava. U pitanju je pecanje.

Ja iskreno nikad nisam bio neki fan pecanja. Za sebe mogu da kažem svašta, ali da sam strpljiv čovek, to sigurno nisam. Uvek sam više voleo da gledam u vatru nego u vodu. Plus crvi i ljigava riba sa kojom se posle ulova slikam pored glave kao merilo uspeha tog dana, za mene nisu predstavljali neki užitak. Međutim za razliku od Egipta, ovde su na ilustracijama svi bili nasmejani. I pecaroš i ribice. Niko neće biti povređen, niko neće biti trofej. Barem ne za porodični album. Zabacujem svoju udicu i čekam da mi se linije povežu tako da riba dobro zagrize. Za to vreme razmišljam o ribarevoj sreći, ali ne zato što će uloviti nešto, nego zato što je sve oko njega mirno. Nema žene da ti sere, nema dece da se deru. Sloboda čoveče, sloboda. Misao nosi voda, kao što meni odnosi pritiskanje dugmeta. Napokon dobijam željeni bonus, a ribice kreću da grizu. Cela reka se probudila. Somovi se praćakaju, a moja mreža puna je tostolobika. Kako je dobro biti pecaroš, govorim sebi u bradu, dok mi se krediti povećavaju. I taman dok se zahvaljujem rečnim vilama na ulovu, počinjem da osećam pogled na sebi. Aparat pored mene, sedeo je takođe kolega pecaroš. Mada ovaj nije alas samo u igri, već je tako i obučen. Vojničke pantalone i duboke čizme. Lice mu odaje utisak kao da je za života popunio par porodičnih albuma sa slikama trofeja. Odavno seda kosa i crveni Pall Mall 100s mi to skoro i potvrđuju. Ali oči nisu mirne, niti su kao ravno more, već su razorene olujom. Osetio sam da se jako davno nasukao na stene i da je u tom urganu izgubio celu posadu. Taj pogled pun dasaka i burića u ogromnom talasu bio je prikovan za moj ekran.

„Nije loše, zar ne?“ – govorim kolegi, čisto da probijem tenziju.

„Viđao sam i gore.“- odgovara mi stari alas: “Premali ti je ulog. Hvataš samo sitnu ribu.“

„Mislite?“ - pitao sam ga ubeđen da sam upravo odrao automat.

„Danas je tu lik uzeo 35 hiljada.“ - kaže mi ribolovac: “Povezalo mu svih pet najvećih riba, ali je igrao na ulog 500.“

Ribolovačka priča, pomislio sam, ali samo pomislio. Trebalo mi je samo sekund da počnem da povećevam ulog. Naravno nisam ni bio svestan da sam istog trena umesto riba, ja zagrizao mamac.

„E tako“ - reče mi starac i vrati se svojoj igri.

Udica mi je prošla kroz usnu i osetio sam ukus metala u ustima. Nisam mogao da se opirem morao sam da idem napred. Umesto mirisa reke u sebi sam osećao miris močvare. Aparat me je vukao kroz mulj i trsku. Pritiskao sam dugmad, misleći da zabacujem udicu, a ustvari sam gurao sebe sve dublje u živi pesak.

Nisam sreo ni jednu ribu satima, tek po koju žabu. Već odavno gladan, razmišljao sam o žabljim batacima. Gadna pomisao na ljigavu nogicu postala mi je odjednom sasvim privlačna. Samo što sam znao da u ovom trenutku ni bednu žabu ne bih mogao da ulovim. I tako sam se koprcao dok mi u novčaniku nije ostalo ništa, a u stomaku samo jedan crv. I to ne bilo koji. Bila je to pantljičara koja je pojela sve moje pare i hranu iz stomaka da bi potom pojela samu sebe. I kao da mi je neko čuo misao, ispred mene se stvorila tacna puna čokoladica.

„Izvoli.“ - rekla mi je groteska. Ja sam bio toliko gladan da mi je bilo muka, ali je moj kolega pecaroš uzeo 3 Marsa i odmah proždrao sve. Tada mi je sinulo. Pa ovo je sigurno neko zlo doba, a ovim starcima pada šećer i potrebne su im čokoladice da im podigne glave. I napokon sam ja podigao glavu i iščupao rđavu udicu iz usne.

Zidovi bili su još više natopljeni davalačkom krvlju. Voštane figure, užasne poput onih iz muzeja u Jagodini, proždirale su oko mene čokoladice i udarale po dugmićima. Jedan čovek je igrao oko ruleta i pritiskao u isto vreme na tri table. Tri puta veće šanse, tri puta manje para. Oznojan do gaća plesao je svoju haku i drao se reči koje ne znače ništa. Oko njega vrtela se radnica otkopčanog dugmenta na dekolteu, koja je čekala da dobije svoju dnevnicu u slučaju da njega krene. Najstrašnije je to što pored sve tehnologije u koju je kladionica uložila novac, nisu odvojili ni 500 dinara za kineski sat. Naravno i to je bilo proračunato. U paklu ne postoji vreme.

Ali ovo nije bio moj pakao. Ne želim večnost provesti balzamovan sa udicom u ustima plutajući po močvari. Znoj je krenuo da mi lije niz arkadu. Moram pobeći odavde što pre, rekao sam u sebi da bih potom pošao ka izlazu. I samo što nisam izašao iz vatre, kada sam iza sebe čuo ludački smeh. Đavo je došao po svoje, pomislio sam. Nisam smeo da se okrenem da mu vidim lice. Nek me ubije sa leđa, barem ću umreti bez njegovog lika kao poslednje slike u oku. Smeh se međutim ponovio i to nije bio nikakav đavo. Bio je to Laki!

Vratio sam se nazad i zatekao ga za gomilom hemikalija obučenog u nešto nalik na monašku odoru. Ispred njega stajala je hrpa bakra po kojem je posipao nekakvu zelenu tečnost. Sve vreme je izgovarao reči na latinskom, koji sam znao da ne zna, s obzirom na to da smo obojica iz mrtvog jezika pali na popravni u drugom srednje.

„Laki?“ - uhvatio sam ga za ramena i protresao.

Gledao je kroz mene ludačkim pogledom, pa sam ga protresao još jednom i izgovorio njegovo ime. Samo što to više nisu bila slova na koja se odaziva, shvatio sam trenutak kasnije.

Napokon me je pogledao u oči i rekao mi: “Ja sam kralj Mida. Pretvoriću te u zlato.“- da bi potom vrisnuo u smeh od kog sam se skoro usrao u gaće. Krenuo je da igra oko mene, da me poliva tečnošću i da govori: “Convertus aurum!“

Tog momenta sam znao da je kraj. Izgoreo sam. Bio sam prestavljen, ali pre svega besan. Mogao sam ga ostaviti ovde i pobeći što dalje od ovog pakla, ali nisam. Udario sam ga iz sve snage posred vilice i on, kralj Mida, se zateturao kao pijan. Zatim sam ga još jednom puk’o u slepoočnicu. Njegovo visončansto udarilo je o neonsko svetlo iza njega i odbilo se na pod. Izvan svetla u pozadini čuo sam komešanje. Jedva sam podigao Lakija sa poda dok je polako dolazio svesti držao se za moj vrat iz sve snage.

„Jebote Laki, težak si kao da si od pravog zlata, u pičku materinu“ – škrgutao sam zubima reči dok smo izlazili iza prvog aparata.

Čim smo krenuli ka izlazu, ka nama su krenuli zombiji. Plastična radnica je vrištala da hoćemo da pobegnemo. Vriskom je pokrenula opštu mobilizaciju voštanih figura koje su krenule ka nama. Probijali smo se kroz milion ruka koju su pokušavale da nas zadrže unutra. Plivali smo po površini reke Stiks, a duše mrtvih nisu želele tek tako da nas puste nazad u život. Pecaroši su se okupili na njenim obalama i zabacile udice na čijim vrhovima su bile čokoladice. Video sam kako nas Anubis čeka na samom kraju sa srpom koji je mogao da nas obojicu iz cuga preseče na pola. Iz očaja krenuo sam da vrištim: “Nemamo više novca! Nemamo ni dinara!“

Osetio sam kako ruke popuštaju. Rekao sam magične reči. Vatra oko nas krenula je da se smiruje, a sa zidova prestala je da lije krv. Svi su se vratili za aprate. Anubis nas je pustio da prođemo i dok smo prolazili kroz vrata kroz koja se niko ne vrati, pokazao nam je srednji prst.

Bez volje, novca i gladni do srži, do kuće smo ćutali. Noć je bila skoro pri kraju, a ulice ispred nas potpuno prazne. Laki je uspeo sam da hoda, ali nismo hodali zajedno nego je on išao dva, tri metra ispred mene. Kad smo stigli do mog ulaza samo mi je rekao da se neko vreme neće vraćati u kladionicu. Odgovorio sam mu da se ja nikad neću vratiti i dok je odlazio doviknuo sam mu: “Convertus aurum!“ Nije se ni okrenuo.

Čim sam ušao u svoj dom setio sam se antibiotika. Istog trena sam ih bacio kroz prozor. Neka mačke leče svoje bešike. Sipao sam burbon i izašao na terasu na kojoj me je čekala okačena ležaljka, više lepa, nego udobna. Pustio sam da mi se kanapi zariju u leđa i otpio jedan cug. I sigurno bih utonuo u san da nije krenulo da sviće. Crveno sunce je raslo u daljini poput ogromnog pulsirajućeg srca.  Digao sam čašu u znak pozdrava, a zrak boje viskija krenuo joj je u susret. Potom se pretvorio u ruku, a u ruci je takođe bilo staklo, samo sa drugom markom proizvođača na istom. On i ja smo se poklapali po piću, ali ne i po ukusu, jer naravno niko nije bio savršen. U trenutku kada su se čaše kucnule, začuo sam glas: „Ne odustaješ Adame?“

Nasmejao sam se samom sebi. Zamislio sam koliko bi sranje u svetu nastalo da je prvog čovek nazvao Adem, a ne Adam.

„Zapravo znaš da te čujem imbecilu. Nikad nisam razumeo tvoj humor.“- reče On i povuče ruku ka sebi da potegne na eks. Umesto toga nastavi kratko rečenicom: “Da si bio malo duhovitiji možda bih te manje kažnjavao, ali uvek si bio tvrdoglavac.“

„Kad bih znao kako, ja bih nazdravljao tebi, a ne ti meni.“ - odgovorio sam mu. I tu ga uhvatih nespremnog i uspeh da mu izmamim najmanji osmeh na svetu.

„Dobro je da nisi. Ajde sad na iskap!“ - reče mi srce i poteže žestinu kao revolver. Bio je brži naravno, a na Divljem Zapadu je poznato da je brži kauboj uvek bio i živi kauboj.

I dok mi se gorčina slivala niz duplju, a lice gubilo zategnutost, rešio sam da ga pitam: “I sutra pakao?“

„Od prekosutra ako misliš na bešiku. Od sad ako misliš na sve ostalo. Pogotovo ako misliš da kreneš na trčanje do Batajnice“ i glas utihnu uz gromoglasan smeh, ostavljajući iza sebe samo cvrkut ptica. On je ipak bio najveći komičar...

Dok crveno sunce svog mezimca konačno ušuškava u san, negde u daljini čuju se crkvena zvona. I duboko u komorama mozga on postaje zvuk za džekpot u Resniku 3. Puštam da me gospodar podsvesti ukrca na svoje kočije sa osmehom na usnama. Svi smo mi u svom paklu, dobro je dok nismo u tuđem.

Mihajlo Andric