fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Kada životinje zaista upoznamo, imamo tendenciju da ih više i uvažavamo

Sa psihološkinjom Marijom Branković o njenoj knjizi Psihologija odnosa ljudi i (ostalih) životinja

30. May 2023

Argumenti su nepobitni i pozivaju nas da u većoj meri uvažavamo životinje kao svesna bića, koja umeju da pate, ističe pishološkinja Marija Branković koja je nedavno objavila svoju knjigu Psihologija odnosa ljudi i (ostalih) životinja u izdanju Fakulteta za medije i komunikacije. Ona se upravo u ovom radu bavi pitanjima šta razlikuje ljude od životinja, koliko mi zapravo znamo o tim razlikama i na koji način ljudi pristupaju životinjskoj prirodi. Marija u svom istraživanju preispituje i zašto ljudi često ignorišu sposobnost životinja da misle i osećaju, ali i ukazuje na neke od potencijalnih razloga za ovakav odnos.

Ipak, ono što je možda i najvažnije je što ovom knjigom Branković pokreće veoma važno pitanje, kojim se u našem regionu još uvek ne bavimo dovoljno i njemu pristupa iz naučne perspektive ukazujući na činjenice i argumente koji su nepobitni. Marija je najveću inspiraciju za pisanje ovog istraživanja pronašla upravo u svom ljubimcu – mačoru Prletu, kog je udomila sa ulice. Što je više razumevala životinje, utoliko je više želela da pomogne napuštenim životinjama na ulicama Beograda, a potom je počela da preispituje i svoje navike u ishrani i uopšte potrošnji i tome koliko i sama doprinosi eksploataciji životinja. Iz želje da ove probleme prouči i bolje razume u psihološkim okvirima, nastala je Psihologija odnosa ljudi i (ostalih) životinja.

Koliko su životinje uticale na tvoj život?

Marija Branković: Jako puno su uticale i nastavljaju da utiču… pre svega, pomogle su mi da shvatim koliko su bili uski moji pogledi i razumevanje psiholoških kapaciteta i procesa. Shvatila sam da mi, ljudi, ignorišemo jedan vrlo veliki deo sveta, mnogo veći od nas samih i da pritom nanosimo štetu i sebi, i drugim životinjama i sredini u kojoj zajedno živimo. Shodno tim uvidima, zaista se trudim da živim tako da u većoj meri uvažavam životinje i da pokušam da im pomognem. Sem revidiranja navika i životnog stila, upražnjavam jedan privatni vid aktivizma – pomažem životinjama koliko god mogu, hranim ih, brinem o njima i sponzorišem životinje u azilima i one koje su usvojene. Da dodam da sam stalno i bolno svesna koliko je sve što radim nedovoljno. Zbog toga želim da dam i stručni doprinos da ova tema dobije zasluženo mesto u javnom prostoru.

Marija Branković, foto: Vanja Gavrić

Reci nam nešto najpre o samom nazivu knjige Psihologija ljudi i (ostalih) životinja, na šta aludiraš?

Naslovom knjige želela sam da navedem na ponovno promišljanje jedne vrlo bazične kategorizacije koju obično spontano i nepromišljeno primenjujemo: ljudi i životinje. Ljudi, naravno, jesu životinje. Ljudi imaju potrebu da naglase svoju distinktivnost i da veruju da nisu samo životinje, već neka bića koja daleko prevazilaze svoju „životinjsku prirodu“. Štaviše, mi verujemo da su neki kvaliteti (oni koje najviše cenimo) isključivo ljudski, kao što je altruizam, sposobnost za empatiju, veštine složenog rešavanja problema. Ovo je posledica psihološkog procesa akcentuacije razlika između kategorija, koji nas navodi da razlike između ljudi i ostalih životinja tumačimo kao kvalitativne. Međutim, savremene neuronauke ubedljivo pokazuju da ove razlike nisu kvalitativne, već pre kvantitativne i da postoji mnogo argumenata u prilog kontinutietu ljudi i ostalih životinja. Jednostavno, ne postoji psihološki proces ili karakteristika koje smatramo specifično ljudskim, a da u nekom obliku nisu zastupljeni kod različitih vrsta životinja. Zato se u stručnoj literaturi sada radije koriste termini ljudske životinje (engl. human animals) i ostale ili ne-ljudske životinje (non-human animals).

Koliko je nastajala ova knjiga? Kako je tekao proces rada na njoj?

Ova knjiga je relativno brzo napisana, ali je tome prethodio jedan višegodišnji period čitanja, promišljanja i proučavanja. Od već opisanih ličnih uvida i inspiracija, pristupila sam sistematičnom čitanju literature iz različitih oblasti, promišljanju i postavljanju hipoteza koje bi vodile empirijske studije. Ovo je jedan uobičajen proces naučnog istraživanja: fenomene koje želimo bolje da razumemo najpre moramo jasno da definišemo i da pronađemo adekvatan okvir za njihovo promišljanje. Srećom, ja sam otkrila da postoji već duga tradicija promišljanja ove teme, a ona je u skorije vreme okupirala i pažnju mojih kolega psihologa. Stoga sam imala i neke intelektualne oslonce, ali i prostora da sama promišljam i dalje istražujem. Empirijski deo knjige zasnovan je na studijama koje su sprovedne u toku tri godine i predstavljaju prve ovakve studije na našim prostorima. I eto, jednom kada je sve to pripremljeno, proces pisanja odvio se praktično „u jednom dahu“.

Koliko je u našem društvu zastupljena ova tema, po tvom mišljenju?

O odnosu prema životinjama se u javnosti govori samo sporadično, tipično u vidu reakcija na neke naročito brutalne incidente u vezi sa maltretiranjem životinja ili eventualno neke događaje, kao što je izmeštanje zoološkog vrta. Često ova tema jedino dobije neki podsmešljivi osvrt u komunikacijama, na primer, kada predsednik države istakne kao ključni društveni problem to što ljudi friziraju pse umesto da rađaju decu. Tim gore, ovakvi stavovi odražavaju se u radu institucija koje, da se izrazim blago, ne zadovoljavaju standarde i ciljeve koje same proklamuju. Ipak, postoje organizacije koje se bave ovom temom i trude se da zadobiju pažnju šire javnosti. To su različite organizacije za zaštitu životinja, kao i skorije nastale organizacije koje promovišu izmenu navika u ishrani u smeru održive i etične ishrane.

„Volela bih da čitanje knjige doprinese povećanoj empatiji prema životinjama i bar da pokrene proces preispitivanja opšteg odnosa prema životinjama. Kao psihološkinja, svesna sam da je preokretanje nekih utemeljenih uverenja i navika vrlo težak proces… čak i kada se dođe do nekih uvida, promeniti ponašanje nasuprot vladajućim normama je još teže. Ali, nekada se i to dešava, kada smo uvereni da radimo pravu stvar.”

Da li se u naučnim krugovima, pogotovo u našem regionu, dovoljno govori o ovome?

U našem regionu poznajem rad nekoliko istraživača i naučnika koji su pisali o ovoj temi iz različitih perspektiva – na primer, antropologije. Psholozi se u našem delu sveta ovom temom još nisu bavili. Internacionalno gledano, situacija jeste drugačija. Ova tema postaje vrlo aktuelna, i to za više različitih disciplina. O tome svedoče sve brojniji naučni radovi, ali i specijalni brojevi koje prestižni časopisi posvećuju ovoj temi, pregledi i zbornici radova. Prošle godine osnovano je međunarodno udruženje za studije odnosa ljudi i životinja, PHAIR society, čiji sam ponosni član. U junu će na Univerzitetu u Kentu biti održana druga konferencija društva, na kojoj će naučnici i zagovornici prava životinja imati prilike da podele svoje uvide i diskutuju. Moj je plan da kod nas osnujem centar koji bi predstavljao osnovu za dalja i sistematična izučavanja ove teme kroz različite discipline.

Šta je ono što bi ti izdvojila kao najveće probleme u tretmanu životinja?

Postoje različiti načini na koje eksploatišemo životinje: u industriji mesa i ostalih proizvoda životinjskog porekla (mlečnih proizvoda, jaja, ali i odeće i obuće), kroz testiranja u laboratorijama, ne samo lekova, već i mnogih drugih proizvoda, kao i u rekreativnim i zabavnim aktivnostima, kao što je lov, cirkus i slično. Najučestaliji oblik eksploatacije, u kome stradaju milioni životinja, jeste industrija mesa. Ova industrija uopšte ne liči na stereotipe o uzgajanju životinja na idiličnim farmama. Naprotiv – ovo je sada u većem delu sveta intenzivna industrija koja podrazumeva da se ogroman broj životinja smešta u premali zatvoreni prostor. U ovom prostoru im se uskraćuju praktično sve osnovne potrebe, kao i mogućnost da ispoljavaju instinktivna ponašanja: da se kreću, da budu aktivni, istražuju i da imaju kontakt sa drugim pripadnicima svoje vrste. Pokušajte samo da zamislite kako izgledaju kratki i skučeni životi ovih životinja…

U našoj zemlji, uz sve navedeno, postoji još jedan problem, a to je problem napuštenih životinja. Nekada ih zovemo „lutalice“ i verujemo da se ipak nekako snađu i da su ipak srećni u svojoj slobodi. U stvari, oni se svakodnevno bore za opstanak u okruženju punom opasnosti, ne najmanje uzrokovanih nedostatkom obzira od strane ljudi. Naše „lutalice“ su, u stvari, naši sugrađani – beskućnici, koji su završili na ulici zahvaljujući ljudima. Zakon o dobrobiti životinja predviđa da organi lokalne samouprave obezbede potreban smeštaj i negu napuštenim životinjama, ali je ovo apsolutno problematično i sudbine napuštenih životinja praktično zavise od sreće – da li će naići na dobre ljude koji će im pomoći. Po mom mišljenju, hitno moramo da vršimo pritisak u smeru institucionalnog i, pre svega, humanog zbrinjavanja životinja, a u međuvremenu, moramo i sami da pokažemo malo humanosti.

Postoji li neki podatak koji ti je bio posebno alarmantan, a do kog si došla u svom istraživanju?

Moram da kažem da je praktično svaki podatak o razmerama i nehumanosti eksploatacije životinja po sebi alarmantan. Ipak, iz psihologije znamo da, kada se govori o nekim masovnim razmerama stradanja, zapravo je vrlo teško izazvati empatiju. Izabraću zato samo jedan detalj koji rečito govori o odnosu ljudi prema ostalim životinjama. Naime, postoji inicijativa da se u industriji mesa pilići genetski modifikuju kako bi bili slepi. S obzirom na to da su pilići bića koja imaju potrebu za kretanjem, smeštanje ogromnog broja jedinki na ograničen prostor izaziva stres i sledstveno ponašanja koja su izazvana stresom, kao što je međusobno kljucanje. Kako bi ovo predupredili, u industriji mesa uobičajeno smanjuju intenzitet osvetljenosti, kako bi smanjili aktivnost pilića. Sledeći logični korak je bio da se oni i rađaju bez mogućnosti da vide svoje okruženje. Da li biste rekli da je ovo human tretman?

Prle i knjiga Psihologja ljudi i (ostalih) životinja

Koliko su ljudi informisani o štetnosti industrije mesa i, generalno, lošem tretmanu životinja?

Čini se da nisu informisani u dovoljnoj meri, ali ne treba izgubiti iz vida ni snažne odbrambene mehanizme: neke stvari ne želimo da znamo. Dakle, ovde govorimo o naročitoj saradnji težnje industrije mesa i drugih relevantnih industrija da sakriju kako se životinje stvarno tretiraju i naše želje da ne znamo strašne stvari o ovom tretmanu. Većina ljudi ne reaguje neosetljivo na direktne uvide u loš tretman životinja. Jednostavno, ovo nije nešto što većinu ljudi ostavlja ravnodušnima. Upravo suprotno, istraživanja pokazuju fenomen kognitivne disonance, jednog neprijatnog stanja tenzije, kada se ljudi koji konzumiraju meso suoče sa činjenicama o eksploataciji životinja. Ipak, postoje i vrlo snažne i uigrane odbrane kojima pribegavamo kako bismo razrešili ovo stanje. Pošto je korišćenje proizvoda od životinja nešto sa čime odrastamo, društvo nas vremenom uči i legitimizacijama za ovu praksu, pa su stoga raširena uverenja da je konzumacija mesa normalna, prirodna i neophodna.

Vrlo često, kada govorimo o industriji mesa, nailazimo na argument da čovek ne može da funkcioniše bez proteina koje dobija iz mesa, na kakve podatke si ti u svom istraživanju nailazila, kada govorimo o tome?

Najpre moram da se ogradim, kao psihološkinja, samo ću ovde preneti nalaze naučnih istraživanja u koje sam imala uvid. Postoji već puno naučnih istraživanja iz oblasti medicine i nutricionizma koji ispituju efekte ishrane bez mesa ili bez životinjskih proizvoda uopšte na zdravlje. Istraživanja ne daju potporu uverenju da su proteini iz životinjskog mesa neophodni za ishranu čoveka. Štaviše, istraživanja su došla do nalaza da ishrana bogata mesom, naročito crvenim mesom i mesnim prerađevinama, povećava rizik oboljevanja od niza hroničnih bolesti, kao što su kardiovaskularna oboljenja i različiti tipovi kancera. Poznato je da se nekada smatra da je meso „iskonska“ hrana, to jest, hrana naših predaka i da to pokazuje njegovu neophodnost. Nasuprot tome, u literaturi se ističe fenomenem mesifikacije (engl. meatification), to jest porasta konzumacije mesa širom sveta, naročito u dobrostojećim zemljama, u poslednjim decenijama. Dakle, konzumira se više mesa nego ikada u prošlosti i ovo nema veze za nutritivnim potrebama, već za težnjom za profitom mesne insdustrije. Mislim da su ovo podaci o kojima treba da razmislimo. Dodaću i da je, premda vegetarijanska i čak veganska ishrana mogu u principu da zadovolje sve ljudske potrebe za nutrijentima, jako važno da ova ishrana (kao i ona koja uključuje meso) bude dobro balansirana.

„Sve je počelo sa Prletom, mojim dragim ljubimcem i inspiracijom. On je mače spaseno sa ulice od smrzavanja, a sada je član moje porodice uz koga sam naučila puno o životinjama. I onda je nekako sve išlo logičnim tokom… što sam više razumevala životinje, utoliko sam više želela da pomognem napuštenim životinjama na ulicama Beograda.”

U kojoj meri su ljudi sa kućnim ljubimcima empatičniji prema drugim životinjama? Ima li uopšte neke razlike?

Prema istraživanjima, ima razlike – tipično se pronalazi da su ljudi koji žive sa kućnim ljubmcima empatičniji prema životinjama uopšte. Ovaj efekat naziva se efekat ljubimaca kao ambasadora životinjskog sveta. Ovaj nalaz ne čudi, jer je iskustvo kontakta i naročito emocionalne vezanosti za ljubimce upravo ono što omogućava da se bolje sagledaju mentalni kapaciteti životinja – kroz iskustvo sa ljubimcima naučimo da životinje umeju da se plaše, da se raduju, da su sposobne za ljubav. Jednostavno, kada imamo prilike da životinje zaista upoznamo, imamo tendenciju da ih više i uvažavamo. Naravno, ovo ne znači da nužno dolazi do generalizacije za sve životinje, jer neki ljudi smatraju da su njihovi ljubimci ipak posebne životinje i za njih rezervišu poseban tretman u odnosu na ostale životinje.  

Kakav je tvoj stav kada govorimo o NGO sektoru, koliko on doprinosi osvešćivanju ljudi?

Meni je drago da vidim da postoji više organizacija koje se bave odnosom prema životinja i aktivisti kojima je zaista stalo do životinja i koji zaista žele da prenesu svoje autentične uvide i pokrenu ljude na promišljanje. Ovde bih dodala i manje organizovane, a više spontane i partizanske akcije velikog broja ljudi koji prave razliku između života i smrti za mnoge životinje. U našem društvu, konzumacija mesa i odnos prema životinjama koji ne uvažava životinje kao svesna bića koja mogu da pate jeste jedna od vrlo ušančenih socijalnih normi. Izazivanje ovakvih uverenja  je vrlo težak zadatak, naročito u smislu pronalaženja načina komunikacije koji mogu da prevaziđu ukorenjene otpore. Stoga mislim da je saradnja naučnika i aktivista i organizacija neophodna, kako bi se na najbolji način osmislile strategije komunikacije koje imaju izgleda za uspeh.

Koji efekat bi ti najviše volela da izazove tvoja knjiga kod čitaoca?

Najviše bih volela da izazove neki akt dobrote prema životinjama: da osoba koja pročita knjigu odluči da nahrani gladnu macu u dvorištu, da usvoji kucu iz azila umesto da kupi neku sa pedigreom, da odluči da isproba neki vege burger ili alternativno mleko, da isproba da uvede jedan dan nedeljno bez mesa… Volela bih da čitanje knjige doprinese povećanoj empatiji prema životinjama i bar da pokrene proces preispitivanja opšteg odnosa prema životinjama. Kao psihološkinja, svesna sam da je preokretanje nekih utemeljenih uverenja i navika vrlo težak proces… čak i kada se dođe do nekih uvida, promeniti ponašanje nasuprot vladajućim normama je još teže. Ali, nekada se i to dešava,  kada smo uvereni da radimo pravu stvar. Ponoviću nešto što volim da kažem o svom iskustvu: kao psihološkinja i naučnica, nikada nisam bila uverenija u vezi sa bilo kojim pitanjem… argumenti su nepobitni i pozivaju nas da u većoj meri uvažavamo životinje kao svesna bića, koja umeju da pate.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *