fbpx

Kafić ,,Zvuci srca": Toplo utočište Beograda

Ulaziš u autobus i osećaš tremu, kao pred neki veliki ispit. Osećaš u stomaku, da ideš da doživiš nešto lepo i toplo, nešto ljudsko. Za sve one koji su rekli da Beogradu manjka ljudskosti i empatije, ovde je dobijate na izvol’te. Dobijate je serviranu u obliku šoljice kafe i osmeha dobrodošlice. Ako vam se posreći, dobićete i zagrljaj. Jedan topli, veliki ljudski zagrljaj koji vam umiri telo jednim svilenim osećajem olakšanja i zajedništva.
Sve je bilo tako dobro, baš tu gde jeste sa svim tim ljudima koji ulepšavaju ovaj prostor i zaista vam pružaju jedan čudan osećaj prijatnosti i zajednice.

Humanitarna organizacija „Dečje srce“ pomaže osobama sa smetnjama u razvoju kroz sprovođenje integrativnih, psihosocijalnih i edukativnih programa. Edukacijama, akreditovanim programima, mentorisanjem i supervizijom žele da utiču na socijalne promene u republici Srbiji i poboljšanje kvaliteta života i rada sa osobama sa smetnjama u razvoju. Osnovano 9. marta, 2001. kao nevladina, neprofitna i nestranačka organizacija, registrovana od strane Saveznog Ministarstva pravde. Glavna misija organizacije je pružanje profesionalne podrške osobama sa smetnjama u razvoju, njihovim porodicama i stručnjacima na teritoriji Srbije. Nedavno smo posetili kafić ,,Zvuci srca“ koji je jedan od prvih u regionu koji otvara vrata osobama sa poteškoćama u razvoju, pruža im radno mesto i jedno prijatan ambijent za rad. Pričali smo sa menadžerkom programa Sašenkom Mirković i direktorom organizacije ,,Dečije srce“ Goranom Rojevićem, a i sa nekim od radnika ovog specijalnog mesta.

Kako je nastala ideja za otvaranje ovakve vrste kafića?

Sašenka: Prevashodno početna ideja jeste bila promocija i pokazivanje društvenoj zajednici njihovih mogućnosti. Ono što je nama suština je da se ne bavimo njihovim dijagnozama, jer kad to stavite u drugi plan i kad gledamo šta su to njihovi potencijali na kojima možemo još da radimo da bi se oni osećali korisno i kao ravnopravni deo ove zaajednice. Kad sve tako postavimo onda je ovaj kafić, odnosno radni centar, da kažem neka kruna našeg rada. Mi ih pratimo od nekog najranijeg uzrasta pa sve do kraja osnovne i srednje škole. Nakon toga dođe neki period kad roditelji nažalost imaju najveći problem, a to je šta sad? Prođu kroz sistem obrazovanja i najčešće se nažalost vrate u porodice i nemaju neki angažman u društvu, a to im je preko potrebno kao i svima. Da budu vredni i korisni, da imaju neke svoje obaveze koje će ih prosto održvati u funkcionalnosti, a i unaprediti. Sve je došlo iz te želje da oni pokažu šta mogu.

Svi zaposleni su osobe sa smetnjama u razvoju. Oni vam priđu, oni vas posluže oni vam donesu šta ste poručili i oni sa vama komuniciraju. Oni jesu pod nadzorom, ali to je nekako i obavezno jer da im ne treba nadzor ne bi bili oni ljudi o kojima pričamo. Međutim, uz minimalan nadzor uz naše prisustvo oni savršeno funkcionišu. Tu se uvek jasno zna ko šta radi, kako radi. Komunikacija sa gostima je sjajna. Prevazišli su naša očekivanja. Posle 18 godina rada ,,Dečijeg srca“ imala sam osećaj da sam stvarno spoznala njih kompletno i otvaranjem ovog mesta sam ostala oduševljena jer oni mogu i više od onoga što smo i mi sami mislili. Toliko su neposredni, nasmejani i rasterećeni bilo čega kad vam prilaze. Imali smo mi iz nekih situacija i anegdota u kojima ja nisam bila sigurna kako bi se snašla, a oni su ih divno prevazišli.

U kom trenutku se ovaj kafic otvorio?

Sašenka: Četvrtog februara 2019. je nama bio prvi radni dan. Organizacija postoji već 18 godina, ali sam kafic i radni centar rade od febraura i za ta dva meseca je dobio jedan potpuno svoj smisao čak i više od onoga što smo očekivali. Ono što smo takođe shvatili je da su ljudi željni nekog darivanja i dobre emocije. Često kažemo da su danas svi okrenuti sebi, ja mislim da to nije istina. Mislim samo da nismo imali priliku da pokažemo to. Ovo mesto daje priliku da budete i humani i budete ono što jeste.

Da li se ljudi plaše da dođu ovde?

Sašenka: Pa ne bih rekla da su uplašeni, mada budu u startu stegnuti. Vidite da postoji želja, a ne znaju šta bi. Međutim, mi smo uvek tu sa strane da pomognemo. Ovde je za dva meseca prošao ogroman broj ljudi, vrlo pozitivnih. Došli su skoro dvoje mladih ljudi, on je frizer a ona drži školu sporta za decu. Pitali su nas šta oni mogu da urade kako bi pomogli. Taj dečko koji je frizer se ponudio da napravi reviju sa njima, gde će im praviti razne frizure, a ona je želele da održi sportski dan. Verujem da je on verovatno do juče znao da osoba sa smetnjama u razvoju ima, ali mu je falilo mesto gde to može da kaže. Znači njegova dobra volja je postojala i ranije.

Da li je bilo lako otvoriti kafic? Da li su postojale prepreke, prijave za zaposlene?

Sašenka: Što se tice samog prostora, njega smo dobili od grada Beograda na korišćenje. Mi smo ga renovirali i opremili. Mislim da je naš najveći zadatak bio da imamo strpljenje i u tome smo uspeli. Jednostavno ne dovodite nikad sebe u situaciju da vaš ili njihov život od nečega zavisi. Imate jasan cilj i ka njemu stremite. Tako da je sve našlo svoje mesto, ali i bilo izazov za sebe. Hvala bogu, Ministarstvo za rad je pomoglo u opremanju kuhinje, kao i što je grad pomogao, bilo je raznih donatora da ovo danas izgleda ovako kako izgleda. Jedna španska firma je dala sredstva da kupimo mašine za štampanje. Tako da, kucate na mnoga vrata pa se neka i otvore.

Što se tiče njih, oni su mladi ljudi. Često se mi zaletimo pa kažemo deca jer funkcionišu na tom nekom detinjem nivou. Najmlađa je Anđela koja ima deventaest godina. Aleksandra ima 35, Bojana 34, Nemanja 25, Marko 29, Aleksandra 35. Pitaju nas ljudi kako smo ih prirepmili za konobara, a ja im kažem pa stavili smo im kecelju. Sve to je učeno godinama i samo stavljanjem kecelje, on je konobar. Meni je žao što nisam počela da zapisujem svakodnevne dogodovštine, jer svaki dan je novi izazov. Jedan dan za šankom Marko i Nemanja pričaju šta smo mi njima koji dođemo iz Dečijeg srca, domaći ili gosti, to im nije bilo jasno.

Nakon ovog razgovora, popričali smo i sa direktorom organizacije Dečije srce, Goranom Rojevićem.

Zašto je neophodan ovakav lokal Beogradu i kako su Beograđani reagovali?

Suština ovog lokala je da osobe sa smetnjama u razvoju razbiju predrasude o samima sebi. Oni svojim radom, ponašanjem i odnosom prema svakom gostu pokazuju da nisu ono što mi često mislimo, što nas tera da imamo predrasude o njima. Oni pričaju sami za sebe i to je najveći benefit. Nije stvar do lokala, jako bitna stvar je da se pokreću slične aktivnosti koje su neka vrsta socijalnog preduzetništva i da se tako sreću sa što više ljudi iz lokalne zajednice. Kada smo pokretali ovaj lokal razmišljali smo šta treba Beogradu, a ono što najveći broj stanovnika u Beogradu koristi su definitivno kafići, restorani, pekare. Mi smo u ovom objektu povezali njihove potencijale i potrebu zajednice i napravili ovo što ovde vidite.

Mislimo da svaka zajednica manje ili više traži slične aktivnosti za osobe za smetnjama u razvoju i jako je bitno da to ne moraju da budu kafići, ali je bitno da postoje lokali i aktivnosti koje zajednici trebaju. Tako da je jako bitno u bilo kom poslu, pa i u ovom, ispitivati tržište i potrebe zajednice.

Akcije i planovi?

Ono što je planirano za budućnost je da ovaj lokal, ministarstvo i država prihvate kao nešto što je socijalno preduzeće. Da napravimo jasnu putanju od toga da jedna osoba sa smetnjama u razvoju sedi sama u nekom ćosku i nema društvo ni aktivnosti, do toga da on postane aktivan član i koristan član zajednice. Kad utabate taj put sa jasnom dokumentacijom i kroz to jasno prođe I nacionalna služba za zapošljavanje i kad ministarstvo to prizna kao socijalno preduzeće ili preduzeće za rehabilitaciju, onda dođete do toga da ste utabali put i drugima. Ono što nam je najskoriji plan je da pokažemo i drugim restoranima i hotelima da oni mogu to da rade pa očekujemo i od njih da umesto da plaćaju penale i kazne što nisu zaposlili osobu sa smetnjama, da to rade sa našim drugarima, a mi na njihovo mesto da primamo neke druge osobe, pri čemu nikada nećemo izgubiti kontakt sa njima. Mi samo želimo da i te firme koje ih prihvate, da ih ne gledaju kao teret ili da se plaše da li će moći sutra da ga otpuste, moraju da znaju da će uvek od nas imati pomoć i sigurnost.

Koji je vaš preovlađujući utisak?

Glavni utisak mi je što nismo očekivali da se najveći broj rođaka pojavljuje ovde, nekih ljudi koji ne mogu da veruju da se njihov član porodice koji ima smetnje radi tako nešto. Da kada uđu ovde vide nekoga ko radi na svom random mestu. I to je najveci benefit. A druga stvar je da dolaze stvarno divni ljudi. Mi zaista nismo imali ni jednu situaciju koja bi mogla i na trenutak da bude problematična. Možda zbog toga što kod nas ne dolaze baksuzi, nego stvarno divni ljudi koji žele da daju svoj doprinos jednoj priči koja čini mi se i za ove naše drugare, a i za svakog ko dođe, samo blagodat. 

Pričali smo i sa divnim radnicima ovog kafića: Aleksandrom, Anđelom i Mihajlom.

Anđela Krušić

Šta te najviše raduje kada pomisliš na dolazak na posao?

Da konobarišem, da radim tamo u radionici, da štampamo šolje, da šijemo. Volim da nudim goste, da im menjam pikslu, a imam najbolju koleginicu, to je Aleksandra

Šta voliš da radiš u slobodno vreme?

Kad dodjem kući da gledam tv i da usisavam kuću, brišem prašinu i pomažem mami.

A jel voliš da čitaš?

Da. Ranije sam uzimala knjige iz biblioteke, a sad nemam vremena, budem umorna kad dođem kući pa legnem da spavam.

Jel ti se dopadaju gosti koji dolaze?

Da, mnogo su ljubazni uvek nas lepo pitaju gde se plaća, mi im pokažemo kutijicu, da nema cenovnika i da stave koliko hoće.

Mihajlo Miletić

Šta te najviše raduje kada pomisliš na posao?

Društvo i sve. Svi me ovde raduju od direktora do društva.

Jel imaš omiljenu osobu ovde?

Imam, to je Bojan.

A koja ti je omiljena stvar koju ovde voliš da radiš?

Da budem konobar! Volim da upoznajem ljude, da ih služim, da im pravim kafu.

Koje ti je omiljeno piće koje voliš da praviš?

Najviše volim limunadu, kafu, čajeve.

Koliko imaš godina?

Osamnaest.

A šta radiš u slobodno vreme?

Volim da pevam i da glumim!

Koja ti je omiljena pesma?

Najviše slušam muzičke grupe i to Amadeus i Lexington.

Voliš da nosiš tregere?

Da, mnogo volim modu i glumu i pevanje.

Aleksandra Pavlović

Šta te najviše raduje kada pomisliš na svoj posao?

Pa lepo mi je ovde što radim i dolazim ovde iz ljubavi. Pravim tople čokolade najviše i običnw kafe , a i one nes kafe i tako.

Koja ti je omiljena stvar koju voliš da radiš?

Omiljena mi je stvar da napravim baš baš ono ekstra što volim da pravim toplu čokoladu, to mi je omiljeno.

Šta voliš da radiš u slobodno vreme?

Najviše volim da pomažem mami oko kuvanja ručka.

A šta najviše voliš da kuvaš?

Najviše volim da spremam pire krompir i meso.

Jel možda ima neki posao koji bi ti rekla da je tvoj posao iz snova?

Pa ja tako sve maštam, pa nikako da mi se stvori.

A o čemu najviše maštaš?

Pa najviše maštam da mi je lepo i da sam ja korisna što volim da radim u ovom kafiću. Ovo mi je da kazem omiljeni deo dana.

Mi ovde imamo ovde razne radionice. Imamo cvećarstvo, pravimo aranžmane razne. Imamo još i mašinu za šivenje, mašinu za šolje, mašine za majice, hemijske I tako.

Jesi nekad pravila nešto od toga?

Pomagala sam oko leptir mašna. Peglala sam mašnu, kecelju i košulje.

Beograd je, otvorivši ovaj kafić, zasigurno dobio jednu novu dimenziju. Osim velike doze ljudskosti i toplote koju možete ovde dobiti, ne možemo, a da ne primetimo, da je inkluzija osoba sa poteškoćama u razvoju definitivno napredovala. Oblakoder magazin sa velikom radošću očekuje ponovni susret ovih lica i nada se da će i Beograd, kao i Srbija, biti još uspešniji i razvijeniji po pitanju angažovanja i prihvatanja osoba sa poteškoćama u razvoju. Ljubav je, na kraju dana, jedini pokretač zvukova srca.

Autor teksta: Natalija Aleksić
Autor fotografija: Ivan Radisavljević

Natalija Aleksić

Leave a reply