fbpx

Kako fiktivni pisac piše istinitu biografiju?

Svoje prvo delo, The Mechanical Butterfly: A Book of Impressions, Dimitrije Ostojić je objavio početkom godine, a pre mesec dana objavio je i kratku knjigu filozofskog karaktera

16. August 2018

Domaći pisci su na  Kindle platformi zasta slabo zastupljeni, što je rezultat Amazonove polise da se dela koja nisu na jezicima koje ova platforma podržava, automatski brišu. Dok se ljudi koji stoje iza ovog tehnološkog giganta ne predomisle i ne uvrste srpski među svoje zvanične jezike, autorima sa ovih prostora preostaje da se ili dovijaju drugim vidovima elektronskih publikacija, ili kao u slučaju Dimitrija Ostojića (24), svoja dela pišu na engleskom jeziku i objavljuju ih na Amazonu.

Dimitrije je mladi pisac, kolumnista, profesor Engleskog jezika i student filozofije. Eseje i kolumne objavljivao je na raznim internet portalima, a u poslednje dve godine primarno se usmerio na držanje časova Engleskog jezika i pisanje proze i poezije. Svoje prvo delo, The Mechanical Butterfly: A Book of Impressions, Dimitrije je objavio početkom godine, a pre mesec dana objavio je i kratku knjigu filozofskog karaktera, Notes from the Coffee Table: The Philosophy of Possibility, koja je  tek prva u nizu knjiga filozofskog karaktera koje planira da piše i objavljuje.

Tim povodom rešili smo da malo proćaskamo sa Dimitrijem o njegovom stvaralaštvu, interesovanjima, ali i planovima za budućnost.

Koji je bio presudan faktor da baš „Mehanički leptir” bude tvoj prvi roman koji ćeš podeliti sa ostatkom sveta i zašto baš preko Amazona?

Dimitrije Ostojić: Lične spise, među koje se ubrajaju i određena poglavlja Mehaničkog Leptira, sam odavno pisao, ali sam ih retko delio sa drugima, izuzev nekolicine tekstova  i pesama koje bih ponekad podelio sa bliskim osobama, osobama koje su se u tim tekstovima pronašle. Naime, jedno je kada neko pročita tekst i taj isti tekst razume – Stvari su iz korena potpuno drugačije kada neko reči oseti, kada među rečima pronađe svoj život, svoje osećanje, sećanje, kao i svoje iskustvo, drugim rečima, kada u delu pronađe sebe. To je, za mene, ono što daje delima dublji smisao. To je bio, može se reći, presudan faktor, činjenica da to delo za nekoga, negde, može imati duboki smisao. Pored toga, Mehanički Leptir je prvo delo koje sam, tako reći, završio, uobličio i upotpunio u jednu celinu, za koju sam smatrao da treba postojati u obliku knjige.

Nisam siguran kako stvari stoje sa izdavaštvom u Srbiji, ali ne verujem da bi lokalne izdavačke kuće bile, tako reći, oduševljene idejom objavljivanja kratke knjige, napisane od strane nepoznatog autora, koji, povrh svega, piše svoja dela na engleskom jeziku. Pored toga, Amazon nudi platformu koja, u velikoj meri, oslobađa autora od nepotrebne birokratije, kao i sumanutih cena izdavaštva, platformu koja, istovremeno, daje samom autoru veću kontrolu nad sopstvenim delom. Sve to, naime, ima svoju cenu, jedna od kojih je ta da delo mora biti napisano na engleskom jezikom. Ta cena je, doduše, bila za mene mala, naspram onoga što mi je, na Amazonu, bilo ponuđeno.

Moja želja je da moje knjige ljudi čitaju. E-knjige su, nije sporno reći, mnogo pristupačnije, kao i jeftinije od fizičkih kopija istih. Pored toga, one su rasprodeljene globalno, što znači da su odmah dostupne ljudima iz drugih zemalja, bez potrebe da se u to mešaju izdavačke kuće koje mogu, ali i ne moraju, biti voljne da te iste knjige prevedu na drugi, strani jezik. Može se, stoga, reći da je jedna stvar vodila drugoj i da je Amazon ispao, po meni, najbolja opcija za izdavaštvo.

O čemu pišeš u svom romanu?

Objasniti Mehaničkog Leptira ukratko je težak zadatak. Ako bih ga morao definisati, rekao bih da je to fikcionalna autobiografija. Mehanički Leptir je, naime, delo fiktivnog Pisca. Doduše, iako je sam Pisac fiktivan lik, to nije glavni razlog zašto je Mehanički Leptir delo fikcije.

Najjednostavnije rečeno, Pisac piše svoju autobiografiju, posvećenu određenoj osobi. Međutim, same činjenice njega ne zadovoljavaju. On priznaje da, iako on može reći stvari o sebi, same činjenice, kao i same reči, sa sobom ne nose težinu preživljenog momenta. Pisac se odlučuje na to da svoj život i svoju prošlost predstavi, naime, kao niz poetskih, fiktivnih priča, niz momenata opisanih, ne onako kako su se oni dogodili, već onako kako ih je on sam doživeo.

Mehanički Leptir je, stoga, knjiga koja govori o pomućenim istinama sopstva, o traumama, sećanjima, uticajima koje na čoveka imaju, kako vreme, tako i slučaj.

Pored ovog romana, napisao si i filozofsko delo. Ako nečega na ovom svetu ima u izobilju, to je različitih “filozofija”. Šta je ono što je izostajalo u svom tom moru ideja i samim tim podstaklo te da napišeš jedno takvo delo?

Potpun odgovor na ovo pitanje može biti, vrlo lako, knjiga za sebe. Mislim da bi bolje bilo reći šta Zapisi nisu.
Naime, Zapisi nisu delo u kome su premise, metode i zaključci obavijeni u nerazlučive, mistične, filozofske apstrakcije, pozivajući se, kako bi svoju istinitost dokazali, na druge nerazlučive, mistične i apstraktne filozofske sisteme.
Zapisi nisu delo koje od čitaoca zahteva da on bude “uveden u filozofiju”. Svako, ma koliko puno ili malo filozofski nastrojen on bio, može, u najmanju ruku, pročitati i razumeti Zapise.
Ideje drugih filozofa nisu predmet Zapisa. Predmeti Zapisa su mogućnost, kontingentnost, kao i Priroda, razmatrani na način sa kojim se ja, lično, nisam nikada ranije susreo kod drugih filozofa.
Zapisi nisu komplikovani. Jednostavno i razumljivo je lepše od komplikovanog i nerazumljivog. Sam naziv knjige, Zapisi sa stočića za kafu, odiše neozbiljnošću, iako je to jedno ozbiljno delo. Moglo bi se reći da to delo nije namenjeno “ozbiljnim” filozofima, koji bi, smatram, svoje vredno vreme radije posvetili mozganju o tome šta je tačno Hegel “time hteo reći”, spajanju i prespajanju ideja Dekarta i Lajbnica, raspravama o odnosu Novoplatonizma i Hrišćanstva, itd. To je delo namenjeno onima koje ne zanima filozofija u svrhu poznavanja istorije filozofije. To je delo namenjeno onima koje zanima filozofija kao disciplina čija je svrha razumevanje samog bića.

Puno truda je uloženo u to da se Zapisi učine što bližim samom čitaocu. Ja, stoga, smatram da je najbolje da se sam predmet Zapisa ostavi u rukama čitaoca.

Čitajući “Mehaničkog leptira” i “Zapise sa stočića za kafu” ostao sam pri utisku da, iako se radi o dve knjige koje su potpuno drugačijeg karaktera i forme (jedno je narativno, a drugo teorijsko (čitaj: filozofsko)), stiče se utisak da obe povezuju isti motivi istine i sudbine. Koliko se tretman ovih motiva razlikuje u ova dva dela i kako misliš da bi fiktivni pisac iz “Leptira” odreagovao na “Zapise” ?

Tretman ovih motiva se razlikuje na isti način na koji se razlikuju i sama dela. U Mehaničkom Leptiru se tome pristupa na ličnoj osnovi, dok se u Zapisima tim temama pristupa objektivnije i nepristrasnije. Doduše, u tim delima se retko kada pominju isključivo “istina” i “sudbina” kao takvi. U tim delima su takve stvari više implicirane, radije do eksplicirane.

Smatram da bi Pisac bio vrlo nezadovoljan Zapisima. Smatram da bi on voleo nešto malo ličnije.

Kako se nosiš sa onim danima kada ti se prosto ne piše? Kakvih iskustva imaš sa ‘piščevom blokadom’ i imaš li neki proces pisanja generalno?

Može se reći da mene opseda nešto suprotno od piščeve blokade, naime, svakodnevna bujica ideja, što je druga, jednako ubitačna, krajnost. Znate, poznato je da je najteži zadatak napisati prvu rečenicu knjige. Ja ne mislim da je to slučajno. Prazan papir ne predstavlja, za mene, priču koja nije napisana, on predstavlja svaku priču koja na njemu može biti napisana. Možete samo zamisliti osećaj kada se u vama hiljade ideja bore za pažnju i da, pritom, svaka zahteva da baš ona bude sledeća, ma koliko ona bila besciljna, nedovršena, nerazumna, itd.

Smatram da svemu tome treba dati vremena. Celine, vremenom, dobiju formu, bitne ideje ostaju, nebitne nestaju. Nekim ljudima uspeva da “samo pišu, bez obzira na sve”. Meni ne. Moja sveska je prepuna ideja zapisanih u jednoj, do dve, rečenice. Ipak, iako smatram da ideje treba razmatrati, smatram, isto tako, da nema svaka ideja jednaku vrednost, ili, drugim rečima, da ne mora baš sve biti rečeno. Može se reći da jednostavno osetim, u vezi svojih ideja, kada je to, tako reći, to.

Čime se sve zanimaš kada se ne baviš pisanjem? Šta te najviše ispunjava?

Kada se ne bavim pisanjem, iskreno, najviše volim da predajem engleski (To može delovati čudno, budući da je to moj posao). Ipak, razgovori sa ljudima, činjenica da nekome pomažem, da radim nešto što je od stvarne koristi nekome je ono što me najviše ispunjava.

Volim da se bavim stvarima vezanim za tehnologiju. Dugo vremena sam koristio, kao i mnogi drugi, računar, ne obraćajući pažnju na ono što ta naprava zapravo jeste. To se promenilo kada sam, prateći sugestiju bliske osobe, odlučio da isprobam Linux operativni sistem. To je bio trenutak koji je, može se reći, pokrenuo moje interesovanje za samu stvar.  Može se reći da sam, vremenom, postao fasciniran računarima, programiranjem, kao i elektrnonikom – Ne samo činjenicom da tako nešto postoji, već da je to neko napravio i da tako nešto zapravo radi.

Volim da se bavim muzikom, što bi rekli, “za svoju dušu”. Nisam, međutim, autor muzičkih dela, niti sam deo neke muzičke grupe. Najviše se bavim obradama pesama koje meni lično znače. Pored toga, smatram da me to čini interesantnijim na žurkama.

U kom trenutku si rešio da želiš da se baviš pisanjem? Lista tvojih hobija varira od muzike, filozofije pa sve do programiranja, šta je ono što prozno pisanje izdvaja od svih tih interesovanja i koja je bila prelomna tačka kada si samom sebi rekao – Ja sam pisac ?

Nisam siguran da sam ikada rekao sam sebi da sam ja pisac, ali mislim da je prelomna tačka bila kada sam, tokom boravka na keju u Novom Sadu, prvi put osetio ogroman naboj energije koja je prosto zahtevala da iz mene izađe u vidu reči na papiru. Loše artikulisanih, nepovezanih reči, ali reči svejedno. Stvari su samo nastavile da idu svojim tokom. Da budem iskren, nisam o pisanju nikada razmišljao u okviru profesije. Više me je zanimimalo da li ono što je pomoglo meni, može pomoći još nekome. Nisam siguran da mogu dati bolji odgovor od toga.

Koji su pisci najviše uticali na tvoj stil pisanja, a dela kojih autora najviše voliš da čitaš nezavisno od uticaja na tvoj stil?

Lavkraft je najviše uticao na moj stil pisanja, iako se ja, lično, ne bavim pisanjem horor priča (mada, ne bih krivio one koji bi filozofska dela, drage volje, smestili na policu posvećenu delima horor fantazije). Međutim, Lavkraftov stil pisanja o onom nepoznatom, nejasnom, kao i sanjolikom jeste ono što je na mene najviše uticalo, naročito kada se govori o Mehaničkom Leptiru.

Pored toga, volim da čitam Kafku, koji je, ujedno, moj omiljeni pisac. Pored Kafke, volim da čitam Crnjanskog, H. S. Tomsona, kao i E. A. Poa. Duduše, u poslednje vreme najviše čitam stručne knjige.

Da li si imao neki konkretan cilj koji si želeo da ostvariš objaviljivanjem svojih dela? Koja su tvoja nadanja u vezi sa tvojim stvaralaštvom generalno i imaš li neke planove za budućnost (neka nova knjiga)?

Jedino delo koje je nastalo sa konkretnim ciljem jesu Zapisi sa stočića za kafu, čija je svrha razrešenje određenog nesporazuma. Ipak, da se vratim na ono što sam ranije rekao, moja najveća želja jeste da ta dela nekome pomognu, da ta dela neko pročita i da, možda, u njima pronađe isti smisao sa kojim sam ih ja pisao, kako za sebe, tako i za bliske osobe.

Planovi za buduća dela postoje, to je sigurno, ali takve stvari nisu za predviđanje, niti požurivanje, barem što se mene, lično, tiče. Sa druge strane, ako bih počeo da nabrajam sve ideje koje mi se svakodnevno vrte po glavi, bili bismo ovde dugo vremena.

Prilazi ti delimično zbunjeni mladić ambicioznih ideja, ali pesimističkih zapažanja u vezi sa perspektivom pisanja kao profesije, i pokreće tipičnu temu… Kako zapičeti i da li započinjati kada takva zanimanja nemaju perspektivu…? Šta bi rekao tom zbunjenom mladiću?

Ako bismo svi bili fokusirani samo na stvari koje u današne vreme imaju “perspektivu”, svi bismo završili, ili u IT struci, ili u drugoj zemlji, ili, po mogućnosti, u IT struci u drugoj zemlji. Ipak, sušta je činjenica da nas, kao ljude, ne zanima samo ono što ima “perspektivu”.

Sa druge strane, ja nisam pristalica romantične ideje umetnika, čoveka koji gladuje, ali je, zato, fanatično “odan” svojoj umetnosti, čak i ako ga ona košta života.

Uspeh pisca diktira, u najvećoj meri, slučaj. Pisac može uložiti ogromne količine truda u svoje delo i da, na kraju, od tog truda ne vidi ni jedan drugi plod do ličnog zadovoljstva. Ta profesija, stoga, nije jedna od onih profesija u kojoj uspevaju oni koji se, čistom silom, trude više nego drugi. Potrebno je, stoga, pronaći ravnotežu između ambicije i svakodnevnice. Sva moć onima koji umeju da od svog hobija načine profesiju, ali to nije niti moja, lična, stvarnost, niti stvarnost mnogih drugih umetnika. Ali, želja i potreba ne pitaju i stoga se mi time bavimo, što je, za mene, sasvim u redu.

Autor teksta: Nikola Jović

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *