STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Kako izgleda jedna radna nedelja u redakciji Berliner Zeitung-a?

Multidisciplinarni umetnik Uroš Pajović o radu u Berliner Zeitung-u, primeni veštačke inteligenciji u dizajnu i istorijskom i političkom kontekstu eks-Ju prostora

3. November 2022

Za rad art direktora i umetnika Uroša Pajovića sam se zainteresovala nakon što sam saznala da je jednu od naslovnica kultnih novina Berliner Zeitung (jedinih istočnonemačkih novina koje su (p)ostale značajne i nakon ujedinjenja Nemačke) zapravo kreirala veštačka inteligencija uz nadzor tima pod njegovim rukovodstvom. To je i bio povod razgovora sa ovim umetnikom – narastajući trend fuzije umetnosti, dizajna i savremenih tehnologija, ali i rad u redakciji, Berlin, kuriranje izložbi i društveno-političke teme.

Uroš je rođen u Beogradu 1993, gde je, osim jedne godine studija u SAD, studirao arhitekturu. Prostorne strategije (urbana sociologija i umetnost u javnom prostoru) je pohađao u Berlinu, gde živi od 2016. godine. Nakon dve serije gostovanja, tokom prošle i ove godine, za stalno se pridružio timu vikend izdanja Berliner Zeitung-a u maju 2022. godine kao art direktor. Od 2015. aktivan je kao autor, vizuelni umetnik i kustos. Jedan je od urednika knjige Lefebvre for Activists, koju je 2020. objavila izdavačka kuća ADOCS iz Hamburga; njegove tekstove objavili su između ostalih i KAJET (Bukurešt), SPOOL (Delf/Minhen), ARTMargins (Kembridž, Masačusets), informa (San Huan, Portoriko), LOBBY (London). Suosnivač je berlinskog umetničkog kolektiva Center for Peripheries.

Zgrada u kojoj se redakcija Berliner Cajtunga nalazi od pre nekoliko godina: nalazi se na samoj granici između berlinskih opština Krocjberg i Mite (Kreuzberg i Mitte). Krojcberg (kojem pripada) je pre pada Berlinskog zida bio deo Zapadnog, a Mite istočnog Berlina. „Spomenik“ zidu prati njegov trag kroz ceo grad, pa tako i raskrsnicu na kojoj se danas nalazi redakcija, a vidi se na slici dole desno.

Uroš Pajović | foto Mate Ugrin

Kako izgleda svakodnevni rad u jednoj od najznačajnijih nemačkih informativnih redakcija?

Uroš Pajović: Vikend izdanje Berliner Zeitung-a, čiji sam art direktor, hibrid je časopisa i novina, kako tematski, tako i u formatu. To znači 52 izdanja godišnje koja se bave i aktuelnim i tzv. vanvremenskim temama, a čiji bi se pristup, estetika, jezik pripisali stilu magazina (upotreba negativnog prostora, nedosledan prelom, poigravanje tipografijom, vizuali velikih dimenzija), ali koja se ne štampaju u malom formatu na sjajnom papiru kao prilog novinama, već u punih 35×50 centimetara, na novinskom papiru. Po tome se vikend izdanje Berliner Zeitung-a izdvaja od drugih „novinskih” magazina kako u Nemačkoj, tako i međunarodno, i to je bio jedan od razloga zašto je poziv da se pridružim timu bio naročito privlačan.

Ovo, međutim, donosi i određene izazove. Nedeljna izdanja su naročito zahtevna za art departmane jer, za razliku od dnevnih novina, postoji određeno očekivanje kvaliteta i inovativnosti u grafici, prelomu, fotografiji, ilustraciji; sa druge strane, za razliku od mesečnika ili kvartalnih magazina, vreme kojim raspolažemo za svako izdanje je drastično manje, a potreba da se obrade aktuelne teme i osećaj hitnosti daleko su veći. Između ostalog, to znači i da izdanja i teme (i, naročito, naslovnice) često ne mogu da se planiraju daleko unapred.

Kako onda izgleda jedna radna nedelja u redakciji?

Dobar je osećaj što je svakog petka uveče jedan veliki poduhvat gotov i za dva dana se počinje iznova, praktično sa mogućnošću potpuno novog pristupa. Samim tim, svakodnevni rad, na moju veliku sreću, teško je opisati, jer je svaka nova nedelja u drugačijem duhu. Naravno, postoji i veliki fokus na onlajn sadržaje, koji donekle uvezuju strukturu danā, ali, kada je u pitanju štampano izdanje, najbliže što mogu da (konačno) dođem konkretnom odgovoru je: ponedeljak je dan za zalet i rad na temama i projektima koji se planiraju unapred; u utorak se uspostavljaju teme za aktuelno izdanje i raspodeljuju se odgovornosti u redakciji i art departmanu; do kraja srede, uglavnom, znamo koja će tema biti na naslovnoj strani (pod uslovom da nije planirana unapred); tokom četvrtka i petka se stranice intenzivno „grade” i pripremaju za štampu. U zavisnosti od izdanja, naslovnica može biti spremna 10 dana pre slanja izdanja u štampu, ili 10 minuta – šta god dozvole stotine nepredviđenih okolnosti i aktuelnih dešavanja.

Kako ste došli na ideju za naslovnicu koju je uradila veštačka inteligencija? Zanimljivo je i da naslova strana ne ilustruje tematiku veštačke inteligencije, već upravo suprotno – slavi prirodu, njene plodove, odnosno koncept „od-farme-do-stola”.

Želja da iskoristimo veštačku inteligenciju (VI) za ilustraciju ili naslovnicu postojala je već od mojih prvih dana u redakciji. Ali—kao što je često slučaj, a naročito kada je u pitanju naslovnica – stil, tehniku i alate određuje tematski okvir priče. Tako mi je i ovde vrlo brzo postalo jasno da ovaj pristup možemo da planiramo samo u odnosu na temu. Jedno je od prvog trenutka bilo jasno: da ni u kom slučaju ne želim da koristim veštačku inteligenciju za ilustraciju priče o veštačkoj inteligenciji – naime, u svaku naslovnicu pokušavam da ugradim određenu vrstu tenzije, distorzije, otuđenosti među njenim gradivnim elementima. U ovom slučaju, tema je bila povratak prirodnom; veštačka inteligencija se već igrom reči sama ponudila kao rešenje. Ovo je jedna od prvih naslovnih strana ikada napravljena od strane VI i, koliko je meni poznato, do tada jedina takva koja se ne bavi temom veštačke inteligencije.

Naslovna strana vikend-izdanja Berliner Cajtunga 27./28. avgusta, koja je nastala korišćenjem veštačke inteligencije

Različite su percepcije budućnosti primene veštačke inteligencije, od fatalističkih i sumorno distopijskih do glorifikacije i okretanje ka njoj kao spasu čovečanstva. Kakav je tvoj stav na ovu temu?

Ne delim ni jedno od ta dva fatalistička viđenja, možda jer još uvek ne znam dovoljno o veštačkoj inteligenciji. Da, ilustraciju na naslovnici Berliner Zeitung-a je program uspeo da „nacrta” u dvadesetak sekundi, i da proizvede preko pedeset rešenja u toku jednog prepodneva. Pa ipak, za ovih šest meseci koliko sam deo redakcije, nikada više ljudskih bića nije učestvovalo u razgovorima i odlučivanju o motivu na naslovnici: od toga šta ćemo zadati AI-programu kao input (na kraju: person eating delicious farm vegetables and fruit in a beautiful restaurant in Berlin), preko toga koji ćemo „stil” odabrati, do konačnog odabira motiva. To je, pretpostavljam, jednim delom posledica paradoksa izbora, ali i još uvek ograničenih mogućnosti VI kada je u pitanju apstraktna misao, ljudsko iskustvo, emocija i ona vrsta distorzije o kojoj sam malopre pričao.

Diskurs oko veštačke inteligencije me pomalo podseća na sveprisutnu diskusiju „print vs. digital,” naročito intenzivnu u izdavaštvu. Višedecenijska strepnja da će digitalne publikacije u potpunosti zameniti štampane i dalje je prisutna, međutim, u poslednjih nekoliko godina print doživljava jednu vrstu preporoda; ta dva sveta, dakle, nastavljaju da postoje paralelno i zajedno; izazov za sve koji deluju i u jednom i u drugom (ali naročito u printu, kao starijem) je da iznova promisle potrebe i smisao svakog od ta dva medija: šta su ograničenja i mogućnosti jednog u odnosu na drugi, i kako se međusobno dopunjuju i nastavljaju. Slično je sa veštačkom inteligencijom: za sada i pre svega, vidim je kao alat koji nam pomaže da bolje radimo ono što radimo.

Sa druge strane, kako ti izgleda nemačka, a samim tim i budućnost Evrope?

U nemačkom postoji odlična reč: ungut. Ne loše, već nedobro. Ne brinem se, međutim, ni za Nemačku, ni za Evropu.

„Verujem da nema razmišljanja o budućnosti bez preispitivanja prošlosti”

– Uroš Pajović

Kako se postiže efektnost jedne naslovne stranice novina, bez pompe i tabloidnosti?

Prvo što mi pada na pamet je humor – kada su u pitanju publikacije, za razliku od, na primer, rada u dizajn agenciji, ne postoji klijent kao takav, već je čitava šira javnost „klijent” – ljudi različitih godina, različitog porekla, različite klase; svako ko tokom (u mom slučaju) vikenda prođe pored kioska ili štanda sa novinama. Humor je verovatno najsigurniji način da se sve ove razlike premoste. Kada je humor tematski neprimeren ili nemoguć, onda je neophodno pažljivo probuditi nelagodu u čitaocima.

U slučaju naslovne strane nedeljnih novina, i humor i nelagoda se postižu zajedničkim radom urednikā i art departmana, u procesu koji je jedinstvena mešavina dueta i duela.

Opcije za naslovnicu 27./28. avgusta koje je takođe predložio VI-program Dream AI, koje su ušle u uži izbor ali nisu postale naslovnica

Na koji način dolaziš do sopstvene autentičnosti prilikom rada?

Kroz nadljudski napor da stvari shvatam manje ozbiljno.

Baviš se i pitanjima eks-Ju prostora, njegove istorije i sadašnjice, u kontekstu politike i društva. Kako si počeo da se zanimaš za ista i šta je cilj tvog rada u tom pogledu?

Prvi put na zaista naučno-istraživačkom nivou tek 2016. godine, tokom studija u na Akademiji umetnosti u Berlinu (weißensee kunsthochschule berlin), u okviru seminara koji je vodila briljantna Đulija Paladini (Giulia Palladini), a koji se bavio kritičkom analizom performansa u odnosu na tela, institucije i delujuće subjekte. Zapanjujuć je nedostatak obrazovanja o posleratnoj Jugoslaviji u srpskom obrazovnom sistemu – sva nastava istorije kao da „prestaje“ sredinom četrdesetih.

Tema koju sam sebi postavio kao tematski okvir bila je institucionalnost samoupravljanja u jugoslovenskoj umetnosti i dijalektika performansa kao umetničke discipline i industrijske kategorije. Kasnije su se moje interesovanja proširila na samoupravljanje u svim sferama života u Jugoslaviji, uključujući, u svojevrsnom povratku arhitekturi, učešće u urbanim procesima (na šta je u ogromnoj meri uticalo moje bolje upoznavanje sa teorijama Anrija Lefevra (Henri Lefebvre)), kao i nesvrstanost kao pandan samoupravljanju na nivou međunarodne politike. I moja berlinska master teza bavila se samoupravljanjem od ideologije do njegovog potencijala kao življene prakse u gradskom prostoru — odnosno, od teorije, preko zakona i muzeja, do mesne zajednice i protesta.

Reci nam nešto više o radu sa kolektivom Centar za Periferije?

Deo ovih fascinacija i interesovanja „preliva se“ i u moj rad sa kolektivom Centar za Periferije (Center for Peripheries), koji sam osnovao sa umetnicama Rošanak Amini i Mariam Kalandarišvili, a koji se bavi upravo savremenim stanjem internacionalnosti, odnosa moći, solidarnosti i konflikta, što su sve goruće teme današnjice, ali i velike teme jugoslovenskih politika i nasleđa. Ovim temama bavim se, možda, i iz otpora kako romantičnoj, trendi jugonostalgiji, tako i a priori kritici i odbacivanju jugoslovenskog sistema. Mislim da prave lekcije iz ovog doba skore istorije leže upravo negde između, u jedinstvenosti sistema koji je postojao na ovim prostorima, naročito kada su u pitanju samoupravni socijalizam i nesvrstanost/Treći svet. Odnosno: verujem da nema razmišljanja o budućnosti bez preispitivanja prošlosti. Kao naročito jaku potporu ovoj tvrdnji izdvojio bih i: kada je u pitanju poslejugoslovenski prostor, rad kustoskog kolektiva Što, kako & za koga/WHW, umetnice Jasmine Cibić, ili umetnice Milice Rakić; kada je u pitanju istočna Evropa, projekte Laure Naum i Petrike Mogoša (Laura Naum, Petrică Mogoș) koji vode izdavaštvo Dispozitiv Books (uključujući magazine Kajet i The Future Of…); kada je u pitanju Treći svet i Pokret nesvrstanih, rad umetnika Naima Mohajemena (Naeem Mohaiemen).

Des Nachbars Garten, najnovija izložba kolektiva Center for Peripheries, koja je upravo zatvorena (23.10.)

Ko su ti najveći uzori, kada je u pitanju grafički dizajn, ali i konceptualna i angažovana umetnost?

Pored svih čija sam imena pomenuo u prethodnom odgovoru, bez nužnog razdvajanja u te dve kategorije, možda ne uzori već stvaraoci čiji me rad trenutno inspiriše: Adam Curtis, Akira Takayama, Bini Adamczak, Bogdan Bogdanović, kolektiv Britto Arts Trust, Claire Fontaine, David Harvey, Elena Kucharik, Eva Lipska, Gail Bichler, Grace Ndiritu, Immanuel Ness i Dario Azzellini, Ivan Marković, Ivanka Raspopović i Ivan Antić, Jenny Holzer, John Lehr, Jon Rafman, Jonas Staal, Ken Lum, Kristin Ross, Marko Stojanović, Masato Nakamura, Mila Panić, Miron Białoszewski, Ricardo Bofill, Pınar Öğrenci, Robert i Michelle King, Saša Tatić, kolektiv Subversive Film…

Moja najveća slabost je moje loše pamćenje, tako da verovatno zaboravljam mnogo njih kojima je mesto na ovom spisku.

Naslona fotografija: Mate Ugrin

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *