Kako izgleda vršnjačka edukacija u Srbiji?

Na koji se način odvija vršnjačka edukacija i kojim se temama bave vršnjački edukatori?
Autor/ka Snežana Pajkić

29. September 2020

Internet je, bez sumnje, mesto na kome se može pronaći sve – od uputstava za upotrebu uređaja, preko kulinarskih recepata, sve do istorijskih podataka važnih za znanja iz opšte kulture. Da internet ima bitnu ulogu u prikupljanju znanja iz raznih oblasti, posebno je uočljivo u doba „nove normalnosti“ čiji smo svedoci, te tako ne treba da iznenađuje činjenica da nam je bilo koja informacija dostupna „na klik“.

Aktivizam iz različitih oblasti odavno je „preseljen“ na društvene mreže, a u novim okolnostima, čak je i formalno obrazovanje dostupno na različlitim online platformama. Internet, dakle, nije mesto koje služi samo za razonodu, već se može koristiti i za konzumiranje raznih edukativnih sadržaja koje mladi brže „upijaju“ zbog načina na koje im se ono prezentuje. Ovakva situacija u potpunoj je suprotnosti sa klasičnim obrazovanjem, gde se u školama i na univerzitetima znanje uglavnom prenosi „ex cathedra“.

Kao jedan od odgovora na nedovoljno reformisanu nastavu, brojne vladine i nevladine organizacije osmislile su programe vršnjačke edukacije, zamišljene tako da mlada osoba prolazi treninge nakon kojih će imati sva potrebna znanja koja treba da prenese svojim vršnjacima.

Da li praksa uspeva da isprati ono što je zamišljeno u teoriji?

Nevena Stajković, članica organizacije KOMPAS, i sama se bavi aktivizmom, kako u okviru formalnog, tako i neformalnog obrazovanja. Ona primećuje da nastavnici/ce i profesori/ke nikad ne zaboravljaju da su oni upravo to – nastavnici i profesori:

U drugom gimnazije sam bila u grupi od par ljudi koji treba da naprave istraživanje o tome da li srednjoškolci i srednjoškolke imaju odgovarajući prevoz do okolnih mesta i sela u kojima žive – odnosno, da li im odgovara vreme polaska buseva, da li je cena karte pristupačna. Dakle, trebalo je anketirati srednjoškolce i srednjoškolke; trebalo je otići do auto-prevoznika, izvaditi red vožnje za sva okolna mesta i cene mesečnih karata. Međutim, odjednom bum – profesorka je sve to nabavila i samo nam zadala da napravimo plakat i naučimo rezultate za izlaganje pred komisijom jer smo išli na nekakvo takmičenje. Naravno, nismo ostvarili dobre rezultate jer…koja je poenta da naučim napamet istraživanje koje i nisam sama sprovela?

Čast izuzecima, naravno. Susretala sam se i sa profesorima koji osmišljavaju svakakve akcije u vezi sa reciklažom, čišćenjem grada i takvim stvarima. Takođe, ima i onih koji podstiču neformalno obrazovanje i s njima je uvek bilo predivno sarađivati. Da se vratim na početak – nastavnici i profesori ne zaboravljaju da su nastavnici i profesori, dok u neformalnom obrazovanju nema nastavnika, svi smo ravnopravni, svako radi šta mu najviše prija i u čemu je dobar, a kad je u pitanju koordinisanje neke akcije ili vođenje same organizacije, ključnu ulogu ima samo iskustvo.

KOMPAS Kreativni omladinski centar Pančeva za borbu protiv side kao najznačajniju aktivnost ističe držanje predavanja i radionica na temu HIV-a i side u osnovnim i srednjim školama u Pančevu.

„Trudimo se da predavanja sprovodimo kontinuirano i pre pandemije nam je to uspevalo. U okviru kampanja (kao što je, na primer, kampanja za Prvi decembar – Svetski dan borbe protiv side) govorimo prevashodno o HIV-u i sidi, ali i o diskriminaciji ljudi koji boluju od side, o diskriminaciji uopšte, o volontiranju, aktivizmu, kako u našoj organizaciji, tako i inače i zašto je važno da mladi budu aktivni. Iskoristiću već toliko puta čuvenu frazu – zdravi stilovi života – ali za nas to na prvom mestu znači korišćenje zaštite tokom seksa, a, s obzirom na to da se tokom akcija obraćamo široj javnosti, odnosno svim sugrađanima i sugrađankama, takve stvari je jako bitno naglasiti“, podvlači Nevena.

Ona dodaje i da je potrebno predavanja i radionice učiniti što interaktivnijim, baš da ne bi ličile na standardne časove na kojima nastavnik ili profesor predaje, a đaci slušaju.

Moramo da uključimo mlade, da ih izazovemo da pitaju, da kažu svoje mišljenje, makar bilo i pogrešno, pa da im ukažemo na to da može i drugačije da se razmišlja. Naša tema je zaista ozbiljna i uvek moramo da pravimo balans između toga da ne preplašimo ljude, pa da odluče da žive pod staklenim zvonom, a opet da ne shvate olako situaciju „Ahh, sida, neće to mene…” Takođe, uvek je efektno imati prezentaciju, pokazati slike jer to ljudima duže ostaje u pamćenju. Konkretno, slike kožnih oboljenja koja mogu da dobiju ljudi inficirani HIV-om apsolutno bi naterale svakog da porazmisli da li će koristiti kondom ili ne, ali opet – ne želimo i ne smemo da plašimo ljude, pa se uvek nadamo da je dovoljno što pred njima stoje mlade osobe koje im pričaju o tome koliko je važno da koriste zaštitu“, zaključuje Stajkovićeva.

Ovo, međutim, nije jedina tema kojom se vršnjački edukatori bave.

Koje se teme ističu kao važne u vršnjačkoj edukaciji?

„Vršnjačka edukacija u sprečavanju dopinga u sportu je obrazovni projekat u oblasti borbe protiv dopinga, posebno namenjen mladima, odnosno svima koji stvaraju i oblikuju okruženje za mlade, rekreativce i sportiste u Srbiji. Teme koje su sastavni deo ovog zajedničkog projekta Ministarstva omladine i sporta i Antidoping agencije Republike Srbije, pre svega se odnose na prevenciju zloupotrebe anaboličkih steroida i drugih zabranjenih supstanci u sportu“, objašnjava Marija Anđelković iz Antidoping agencije Republike Srbije.

Projekat koji je Antidoping agencija Republike Srbije sprovela kao vršnjačku edukaciju pre svega je bio zasnovan na entuzijazmu. Pilot projekat započet je 2016. godine na inicijativu dr Snežane Rajačić iz Medicinske škole „Nadežda Petrović” u Zemunu. Učenici ove škole kojima dr Rajačić predaje nekoliko stručnih predmeta u više navrata su dobrovoljno proučavali štetnost dopinga kao temu izbornih predavanja i time pokazali interesovanje za ovu oblast. Tako se, po prvi put u našoj zemlji, stvorila ideja da se pokrene vršnjačka edukacija gde srednjoškolci sprovode edukaciju o štetnosti dopinga među svojim vršnjacima.

Samo na početku projekta edukaciju je prošlo oko 4000 đaka u oko 18 osnovnih i srednjih škola. Kasnije su regrutovani mladi vršnjački eduktori u tri velika grada (Niš, Novi Sad i Kragujevac) koji su imali ulogu prenošenja znanja u vezi sa sprečavanjem dopinga u sportu u svojim sredinama. Vršnjački edukatori i jesu bili ciljna grupa projekta, i odabrani su ponaosob u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu, ali je oformljena grupa u i Beogradu koja je nastavila program u glavnom gradu.

Većinom su to bili učenici medicinskih škola, aktivni sportisti i ostali zainteresovani učenici. Njihov broj se razlikuje od grada do grada, pa je tako najveća grupa edukatora stvorena u Novom Sadu gde ih je bilo 28, uključujući i zainteresovane đake iz Pančeva. U Kragujevcu je oformljena grupa od 7 mladih edukatora, u Nušu njih 17, a u Beogradu takođe njih 7. Svi mladi edukatori su prošli  kroz program obuke kako bi postali kvalifikovani za realizaciju programa u svojim sredinama. 

Foto: http://www.adas.org.rs/edukacija/projekat-vrsnjacke-edukacije/

Sa učenicima su održani sastanci i predavanja, pre nego što su osposobljeni da postanu mladi edukatori. Učenici su oformili svoj stav o temi koju predaju, stekli dovoljno podataka za predavanja i diskusiju i naučili aktuelne informacije od značaja za vršnjake kojima se obraćaju. Na kraju edukacije, oformljena je grupa odabranih učenika koji su postali edukatori/instruktori na osnovu pokazanog znanja i interesovanja. Iz svega navedenog jasno se vidi da se u obrazovnom sistemu nalaze učitelji, nastavnici i profesori koji mogu da podstaknu aktivizam, tj. želju za volontiranjem i dobrovoljnim sticanjem znanja i novog iskustva“, govori Marija Anđelković.

Sa ovim stavom, međutim, nije saglasna Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra koja smatra da formalno obrazovanje ne podstiče dovoljno, ako uopšte, mlade na aktivizam. Sanja je, ipak, saglasna u tome da je najčešće reč o motivisanim nastavnicama i nastavnicima koji sa mladima dodatno otvaraju teme od društvenog značaja i motivišu ih na građanski aktivizam, ali to nije sistemska stvar određena kurikulumom.

Autonomni ženski centar poslednjih nekoliko godina kontinuirano radi na aktivnostima prevencije nasilja prema ženama, odnosno nasilja u partnerskim vezama mladih, upravo kroz direktan kontakt sa mladima. U tom smislu, bave se samim fenomenom nasilja, te sa mladima otvaraju teme rodnih uloga, stereotipa, diskriminacije, važnosti prepoznavanja i poštovanja sopstvenih i tuđih granica, samopoštovanja.

Naše iskustvo pokazuje da su ovo važne teme o kojima mladi često nemaju sa kim da razgovaraju. Iako u školama s vremena na vreme postoje radionice na temu vršnjačkog nasilja, one ne prepoznaju rodnu dinamiku vršnjačkih odnosa. Partnerske veze mladih najčešće ne zavređuju društvenu pažnju koju zaslužuju, s obzirom na to da se smatraju manje važnim i prolaznim, iako često imaju formativan uticaj na mlade oba pola u smislu partnerskih uloga i relacija. Dodatno, već u prvim vezama mladih primećujemo nasilne obrasce koji se dešavaju i odraslim ženama, najčešće je reč o različitim oblicima psihološkog nasilja poput ljubomore, kontrole, izolacije, manipulacije, različitih pritisaka i ucena“, objašnjava Sanja Pavlović.

Ona dodaje da ono što iz Autonomnog ženskog centra nude mladima jesu, pre svega, vršnjačke radionice koje, same po sebi, podstiču druge mlade da u edukatorkama vide sebe kao mlade, društveno angažovane pojedince i pojedinke.

„Nakon svih radionica mladi su bili podsticani i mentorisani da izvedu akcije u svojim školama ili lokalnim zajednicama. To se pokazalo kao veoma dobro iskustvo koje ima i vrlo opipljive rezultate: mladi u jednoj srednjoj školi dobili su školskog policajca, u drugoj su devojčice dobile rezice na vratima školskog toaleta, u trećoj su napravile predstavu koja je izvedena na gradskom trgu, u četvrtoj su osmislili i snimili (otpevali i odsvirali) pesmu protiv nasilja…

Ono što smo tokom tih iskustava naučile jeste da mladima retko ko govori šta su uopšte njihova prava i kako da „zalegnu“ za sebe. Sećam se da je devojčicama u jednoj školi bila veoma važna stvar što su uopšte kročile u kancelariju direktora gde su predale svoj zahtev za određenom promenom. Čini mi se da ta scena simbolički prikazuje naše institucije koje se često čine nedostižnim“.

Dobre i loše strane vršnjačke edukacije

Smatram da, kao i u mnogim drugim oblastima, i u našem omladinskom aktivizmu nedostaje rodna analiza problema i pristup rešavanju. Potrebe devojčica i dečaka, devojaka i momaka, nisu u potpunosti iste, oni se ne suočavaju sa u potpunosti istim problemima i smatram da je važno da to bude prepoznato i služi kao usmerenje za dalje” ističe Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra. Ona, kada je reč o preventivnim aktivnostima, najvažnijom smatra broj devojaka sa kojima AŽC radi i sa kojima su ostale u kontaktu, a koje izrastaju u ponosne mlade žene koje poštuju sebe i prepoznaju žensku solidarnost kao važnu, dok kao buduću aktivnost ovaj centar planira da intenzivira rad na temi digitalnog nasilja u partnerskim vezama mladih.

Za Mariju Anđelković iz Antidoping agencije Republike Srbije, vršnjačka edukacija, pre svega, zahteva da se inicijalna ideja pokrene od strane edukatora koji su u određenoj oblasti iskusni i imaju želju da prenesu znanje. Mladima treba jasno naznačiti koje su sve dobre strane vršnjačke edukacije kako bi bili spremni da žrtvuju svoje slobodno vreme i energiju.

Projekat koji je Antidoping agencija Republike Srbije sprovela je pokazao da je zainteresovanost mladih da nauče nešto o dopingu velika i da je to izuzetno aktuelna tema. Bez mnogo napora vršnjaški edukatori su uspeli da okupe svoje vršnjake i da ih na jednom školskom času obaveste o svim problemima dopinga u sportu. Učenici osnovnih i srednjih škola su učestvovali u diskusijama i imali puno pitanja za mlade predavače. Kroz mnogobrojna iskustva na ovom polju, dokazano je da se u ovakvim vršnjačkim grupama informacije lakše prenose jer su slična interesovanja, što značajno pomaže edukatoru da ga vršnjaci vide kao nekoga ko se susreće sa sličnim problemima i koji sve to razume.

Nepostojanje generacijske barijere olakšava komunikaciju, a efikasnost edukacije je veća i značajnija.

Kako će izgledati aktivnosti u vezi sa vršnjačkom edukacijom?

Antidoping agencija Republike Srbije je započela u ovoj, a nastaviće u naredne tri godine projekat u kome će učenje o vrednostima sporta i ferpleju biti sastavni deo formalnog obrazovanja u školama, a uključivanje vršnjačkih edukatora u ovaj proces može samo da ojača program i doprinese kvaltetu“, podvlači Marija.

Nevena Stajković smatra da je je za organizaciju KOMPAS, čija je članica, najveći uspeh to što uspevaju da istraju već dvadeset četiri godine:

Iz perspektive predsednice i sa desetogodišnjom karijerom u KOMPAS-u uviđam da je to i lako i teško. Lako je jer će zauvek postojati mladi ljudi koji će želeti da se bave aktivizmom, koji će smatrati da je mnogo više kul volontirati, pomagati i BAVITI se nečim, nego raditi neke prosečne stvari koje rade njihovi vršnjaci i vršnjakinje. S druge strane, teško je zato što su nevladine organizacije često diskriminisane zbog toga što se dešava da ljudi zloupotrebljavaju iste za mutne radnje. Takođe, kao organizacija, za sve se snalazimo sami – za prostor za sastanke, materijale za predavanja i akcije…pišemo projekte i držimo palčeve. Dešavalo se da nam nekih godina ne prođe nijedan projekat, ali, zar ćemo zbog toga da se zatvorimo? Nikako! Tih godina smo samo davali 200% svoje snage i stvarno uspevali sve što smo zamislili“.

Nevena dodaje i da će KOMPAS isplanirati prvodecembarsku kampanju tako da nikoga ne dovedemu u rizik da se inficiraju koronavirusom, a ono čemu se najviše raduju jeste Školica, odnosno Trening za obuku vršnjačkih edukatora i edukatorki o HIV-u i sidi, koji bi trebalo da se održi na proleće.

Problemi koji su najčešće prisutni među mladima tiču se vršnjačkog nasilja, rodno zasnovanog nasilja, pogrešnih navika i nezdravog stila života uz zloupotrebu nedozvoljenih supstanci i jasni su indikatori da je vršnjačka edukacija više nego potrebna, jer mladi ne greše zato što žele, već zato što nemaju svest o posledicama svog ponašanja. Uz vršnjačke edukatore, lakše će doći do znanja koja su im potrebna kako bi mogli da kontinuirano rade na sebi u cilju prevencije loših odluka i nepromišljenog ponašanja. Na vršnjačkim edukatorima je da im pažnju sa loših preusmere na dobre stvari, a da je, potom, i zadrže.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *