Mizoginija je utkana u svaku sferu našeg života u patrijarhalnom ustrojstvu – od našeg radnog mesta, preko ulice, do našeg kreveta. Iako patrijarhat postavlja žene u inferiornu poziciju u odnosu na muškarce, ni oni nisu imuni na negativne uticaje ovakvog sistema. Mada u ovoj strukturi muškarci uživaju više moći i resursa, naučene i priučene rodne uloge i toksični maskulinitet, zajedno sa krizom neoliberalizma, onemogućavaju i muškarcima da žive svoj potpuni potencijal, što se odražava i na sve njihove odnose, posebno na one intimno partnerske.
Šta je Madona-Wh**e kompleks?
Madonna-Wh**e complex, ili virgin-prostitute complex, bio je svojevremeno pokušaj Sigmunda Frojda da objasni mušku seksualnu disfunkciju preko ženske seksualnosti. Dihotomija Madona-Wh**e, prema njemu, objašnjava kako muškarci gledaju na ženu ili kao na sveticu ili kao na prostitutku. Prva je čista, nežna, poštovana, ne traži seksualno zadovoljstvo i dobra je za brak, a druga je njena suprotnost – prljava, manipulišuća, seksualni objekat, nije vredna poštovanja i dobra je samo za krevet. Prema prvoj muškarci gaje romantična, a prema drugoj seksualna osećanja. Ove dve krajnosti nikada se ne prepliću, prema Frojdu, jer kako je sam rekao, muškarci ne mogu da vole ono za čim žude, i da žude za onim što vole. Frojd je prvobitno skovao ovaj termin da opiše muškarce u heteroseksualnim vezama koji svoje partnerke, prema kojima su gajili romantična osećanja i sa kojima u dugoj vezi, više ne vide kao seksualno privlačne.
Frojdova teorija je bila da muškarci sa ovim kompleksom ne mogu da razlikuju ljubav prema majci i ljubav prema romantičnom partneru, te da često ne mogu da vide žensku seksualnost kao „ljubavnu“ i „seksualnu“ istovremeno. Da bi se izborili sa ovim osećanjem anksioznosti, smatra on, muškarci gaje romantičnu ljubav prema ženama za koje procene da imaju poželjne osobine da budu supruga i majka, ali ih one malo ili pak nimalo ne uzbuđuju seksualno. Seksualno žele one žene koje su navodna sušta suprotnost njima, te kako nemaju „poželjne karakteristike za brak”, muškarci ih smatraju manje vrednim. Drugim rečima, muškarci sa ovim kompleksom mogu da budu seksualno uzbuđeni samo kada svoju partnerku svode na seksualni objekat, degradirajući je u tom procesu jer „dobra devojka“ ili „Madona“ ne može biti u potpunosti seksualno poželjna.
Purity kultura i Madonna-Wh**e
Nažalost, ovaj kompleks nije ograničen samo na psihoanalizu. Sve društvene sfere prožima narativ da jedna „vrsta“ žene više vredi od druge, a korene toga nalazimo u mizoginiji. Jedna od najdostupnijih sfera koje pridodaju vrednost ženama na osnovu njihove pretpostavljene nevinosti i „čistote“ jeste muzička industrija.
Opšte je poznata stvar da tekstovi mnogih pesama u velikoj meri kroje i podupiru dominantnu objektivizaciju, seksualizaciju i degradaciju žena. Pesme za žurke obično podrazumevaju i pohotnicu koja zavodi u klubu, a romantične pesme rezervisane su za „onu koja je odbegla“, ženu takvih vrlina koja se sreće jednom u životu (jer su sve druge sušta suprotnost njoj). Primera ima pregršt i teško je sastaviti listu koja bi sigurno bila teška kao tri toma enciklopedije, ali izdvojićemo pesmu Relje Torina „Priđi“, jer je poslednjih meseci postala viralna na TikToku. Namerno ili ne, odlično ilustruje kako u intimnom odnosu dve strane imaju potpuno različit pogled na taj susret. Refren suprotstavlja žensku osobu – „Reci da sam ta koju voliš“, sa muškim odgovorom – „Lake žene ja volim, zato stani u dogi, priđi, šake su na komodi, seks je svuda po sobi“, koji žensku stranu direktno lišava humanosti. Ovi šabloni ponašanja lako se usvajaju zbog „zabavnog karaktera“ same muzike, a kasnije mogu da se perpetuiraju i u stvarnim odnosima.
Poznato je i da se lični život i pretpostavljeni seksualni život pop zvezda, posebno tokom 2000-ih godina detaljno analizirao. Kada je i da li Britni „izgubila nevinost“ sa tadašnjim momkom Džastinom Timberlejkom tema je koja se i dalje provuče po naslovnicama i danas, decenijama nakon njihove veze. Dvehiljadite su bile vrhunac dominacije kulture čistote (eng: purity culture) u pop kulturi i javnom diskursu, ali nažalost kultura u kojoj se ženi učitava (bez)vrednost na osnovu njene seksualne (ne)aktivnosti i dalje diktira u većoj ili manjoj meri muško-ženske odnose u mnogim zemljama, posebno u onim sa jakom religijskom tradicijom. Upadljivo dominantni narativi u javnom i medijskom diskursu nastajali su kada su dečje zvezde poput već pomenute Britni ili Kristine Agilere stasale u pop zvezde, sa zrelijom muzikom i, gotovo konsekvetno, manje odeće, što je bilo dirigovano od strane njihovih menadžera i upitno je koliko je to bio deo njihovog ličnog seksualnog oslobođanja. Preobražaj iz „svetice“ u „ku*vu“ sigurno nije uticao na njihovo bogatstvo i uspeh, ali njihovo mentalno zdravlje nesumnjivo je ispaštalo zbog dodatne objektivizacije (tretman koji, na primer, Džastin Timberlejk, takođe Diznijeva zvezdica sa istom karijernom putanjom, nikada nije iskusio).
Ni naša muzička scena nije imuna na kulturu čistote, ali ni na Madona-Wh**e kompleks. Mnoge pevačice, dominantno iz sfere folk muzike, javnost smešta u jednu krajnost dihotomije (pogodite koju), ali jedan primer poprilično uverljivo ilustruje ovaj kompleks, makar kada je o ovoj vrsti industrije reč. Kada se Sara Jovanović prvi put pojavila na domaćoj javnoj sceni u jednoj emisiji za talente, javnost je pohvalila slatku devetnaestogodišnjakinju moćnog glasa, sa maramom u kosi, debelim „Ejmi Vajnhaus“ ajlajnerom i crvenim karminom koja je pevala savremenu pop muziku. Tada su je percipirali kao šarmantnu, prefinjenu, preslatku devojku koja prkosi tobože uništenom sistemu vrednosti koja je dominirala srpskom muzičkom scenom. Taj sentiment samo je ojačao kada je u drugoj emisiji Sara imala zadatak da imitira kontroverzni nastup Majli Sajrus na dodeli MTV nagrada. Sara je tada odbila je da izvede „tverk“ ples i žiri joj je zamerio zbog promene kontroverzne koreografije, ali pevačica je bila čvrsta u svojim uverenjima, na opšte oduševljenje svakoga ko je pratio taj šou-program. A kada je godinu dana kasnije snimila prvi spot za svoju pesmu „Ko je ovde ko“, postala je Sara Jo, stalasala je, kosu je ošišala i u spotu je tverkovala. Javna percepija Sare Jo tada se promenila za 180 stepeni, ako izuzmemo fanove koji su joj i danas verni. Odjednom nije imala talenta, odjednom se „previše trudila“, odjednom su se svi pitali „gde je nestala ona stara Sara“. Ukratko, smatrana je „manje vrednom“. Sentiment koji je dodatno pojačan njenim daljim spotovima kulminirao je nastupom na Beoviziji 2021. godine, kada su se ređali komentari koji su je vređali na osnovu autfita koji je ponela na nastupu. Sara Jovanović nije bila izuzeta iz ovog kompleksa čiji zastareli pipci prožimaju čitavo društvo.
Kako se ovaj kompleks razvio?
Ovakvo razumevanje žena i ženske seksualnosti bili su prisutni i mnogo pre nego što im je Frojd dao poseban naziv. Iz samog imena lako je zaključiti da je Frojd vukao slike ove dihotomije iz hrišćanstva. Devica Marija izvršila je svoju tobože glavnu žensku funkciju – rodila je dete, a uz to je ostala i nevina. Sa druge strane imamo Evu, grešnicu koja je odgovorna za proterivanje nje i Adama iz raja, ona je nemoralna zavodnica. Kao da ova distinkcija između njih dve nije bila dovoljno jasna, antropološkinja Anika Jugović Spajić, doktorantkinja na Univerzitetu u Pitsburgu, ističe da su Evu u vekovima koji dolaze dodatno seksualizovali.
„Seksualizacija Eve se desila u slikarstvu, posebno tokom renesanse, slikari su je često predstavljali golu, sa zmijom. Dodatno su je seksualizovali kako bi istakli njenu grešnost i kako bi se napravila što veća razlika između nje i Device Marije“, navodi Jugović Spajić za Oblakoder.
Ona kaže i da sigurno ima i predhrišćanskih shvatanja o ovakvoj konstrukciji ženskosti, ali da je hrišćanstvo toliko uronjeno u zapadnu kulturu da za šta god da se uhvatimo, imaćemo nekakvih dodirnih tačaka sa ovom religijom.
Osim slikarstva, u kom su dominirale predstave žena u okviru ove dihotomije, Jugović Spajić ističe da je u modernoj i savremenoj istoriji 60-ih bilo popularno poređenje Džeki Kenedi i Merilin Monro, čak i u savremenoj seriji „Mad Men“ ima epizoda kad prave reklamu u kome slogan glasi da li si Džeki ili Merilin?. Od savremenijih fimova izdvojila je „Taxi driver“ kao jedan od najpoznatijih primera, gde je lik Roberta de Nira opsednut Betsi, koju idealizuje kao paragon vrline koja je iznad prljavog grada greha. Međutim, kad ga odbije, ona postaje u njegovim očima „kao sve druge“ i prebacuje je na drugu stranu dihotomije.
„A nasuprot njoj imamo Ajris koja je seksualna radnica kojoj on tobože pomaže da postane Madona. Mi ni u jednom trenutku ne vidimo da je on sposoban da vidi ženu kao bilo šta drugo van te dihotomije“, rekla je antropološkinja navodeći i „Black Swan“ kao odličan primer konstrukcije ženskih likova kao seksualne, odnosno nevine, ali i kako u slešer horor filmovima popularnih u osamdesetim godinama prežive isključivo device pune vrline, a prve pod šake ubice padnu one koje su promiskuitetne.
Madonna Wh**e u 2023. godini
Ako izuzmemo industriju zabave, u poslednjim godinama glavni deseminatori narativa kako se žene dele na svetice i ku*ve jesu pripadnici pokreta za muška prava, inceli i red pil influenseri, koji su svoj prostor našli na sve lakšem za korišćenje internetu. U zapadnom svetu najglasniji ju Endru Tejt, kom se sada sudi za podvođenja žena, budi rečeno, i podkast dvojac Fresh and Fit. Vodeći se navodnom brigom za muškarcima kojima je potrebna podrška i pomoć, redovno bljuju duboko mizogine predstave o rodnim ulogama. Između ostalog. Na našem YouTube i influenserskom internet prostoru za sada ne postoje muškarci koji agresivno promovišu ovakve stavove, iako se obrisi i te kako vide u primerima kontenta koji pojedini domaći influenseri izbacuju. Među njima su i razni dejting koučevi koji uče muškarce da kako da priđu ženi s jedne strane, i tradicionalnim rodnim ulogama i kako ih okrenuti u svoju korist sa druge. Influenseri koji se ne bave muško-ženskim odnosima takođe su iskoristili svetske trendove i viralnost tuđih klipova kao inspiraciju za sličan kontent. Među najpopularnijim snimcima bio je trend „Sponzoruša prenk“ u kom su muškarci „dokazivali” da žene žele da spavaju sa njima samo na osnovu skupih kola, a ovaj format snimio je i jutjuber Janko, kog sada prati preko milion i trista hiljada ljudi. Ovaj, kako su ga sami nazvali, „socijalni eksperiment“, gotovo u potpunosti je insceniran, ali komentari ispod tih klipova, kao i njihov sentiment, svakako nisu. Ovaj kontent čista je kopija klipova koji se već neko vreme nalaze na različitim platformama, tako da je samo pitanje vremena kada će „svoje mesto“ na našem internet prostoru zauzeti mladi muškarac čiji se kontent dominatno zasniva na red pill ideologiji.
Ekspanzija ovakvog sadržaja uopšte nije iznenađujuća, kaže nam Jugović Spajić.
„Neoliberalizam sopstvo, odnosno to kakva si osoba, gradi kroz zakone tržišta, ideje da ti kao osoba treba da kreiraš i kultivišeš sebe i ono što radiš, onako kako se firme ponašaju na tržištu. Ti ideali su bivanje preduzetnikom, ekspertom, i da je za obe stvari ključna gradnja samopouzdanja. A onda su tu i obećanja koji su neoliberalizam i kasni kapitalizam dali ljudima – ako dovoljno radiš, ti ćeš na kraju kao nagradu dobiti i dobru ženu, dvoje i po dece, zlatnog retrivera i kućicu sa belom ogradom. Mislim da je to obećanje koje je propalo stvorilo krizu maskuliniteta kod muškaraca, jer su izgubili samopouzdanje nakon što nisu mogli da osvoje glavnu nagradu, odnosno taj idealni život“, ističe ona, dodajući da ovo nije nova pojava, jer se u vremenima krize muškarci okreću tradicionalnoj muškosti koja jedina može da im pruži neki privid samopouzdanja.
Primećuje, doduše, da je jedina razlika sada što su muškarci, pored toga što su se ponovo okrenuli patrijarhatu, počeli sebe da predstavljaju kao žrtve.
„To je klasična taktika koju koriste nasilnici, kako oni ispaštaju jer su se žene osilile, i to uvek prati narativ da žene koje su ku*ve lažno prijavljuju silovanje i da su oni žrtve tih silnih lažnih prijava. Sa druge strane, reprodukuju ideal žene koja mora da bude u kuhinji, ali istovremeno treba da bude seksualno dostupna svom muškarcu. Wh**e se takođe kreira kad inceli govore da žene ne žele da spavaju sa njima – žele sa svima, samo sa njima ne. Na našim prostorima se obično čuje – sve žene su ku*ve, a one koje neće da spavaju sa mnom su proklete ku*ve“, objašnjava ona, ističući da se zbog internalizovane mizoginije pojavljuje sve veći broj „trad wife“ žena, posebno u onlajn prostoru, koje sebe konstruišu kao Madone, i stoga više vredne od žena na drugoj strani dihotomije.
Cis-hetero muškarci koji otelotvoruju tradicionalnu muškost, pritom ne želeći da priznaju da su i oni žrtve patrijarhata, jako često ne vide žene kao potpune ličnosti, već kao objekte čija seksualnost i zadovoljstvo nisu bitni. Mnoge su lično to osetile, čak i sa muškarcima sa kojima su u dugim vezama ii u braku, navodi Jugović Spajić. I medicinska istraživanja i način na koji se govori o ženskom zadovoljstvu u javnom prostoru i te kako utiču na naše seksualne i privatne živote. Ovaj kompleks je posebno opasan jer, kad muškarci poziciniraju žene u jednu od te dve dihotomije, one mogu lako da budu kažnjene ako „iskliznu“ iz jedne ili druge strane.
„Porodično nasilje ne jenjava, verovatno i raste, a ako pogledamo statistike o silovanjima, većina nije ni prijavljena, tako da možemo samo da zamislimo kolika je prava brojka. Ekonomska kriza je ta koja okreće ljude protiv onih koje oni lično smatraju drugim, bilo na rasnoj, klasnoj, rodnoj, religijskoj, nacionalnoj osnovi. Madonna-Wh**e je apsolutni deo toga, kao i rodno zasnovano nasilje, i oni su samo deo širih društvenih trvenja koji su uzrokovani krizom kapitalizma“, navodi ona.
Kako ovaj kompleks utiče na žene?
Mizoginija na više načina negativno utiče na celokupno žensko blagostanje i dobrobit – od nejednakog pristupa obrazovanju i resursima, do rodno zasnovanog nasilja. Madona-Wh**e kompleks i njegova mizoginija utiču na mentalno zdravlje žene, a njegovo ispoljavanje nije toliko retka pojava među parovima.
„Nažalost, mnogo ljudi sa kojima radim kako u individualnoj, tako i u partnerskoj terapiji, susreću se sa poteškoćama vezanim za bliskost u odnosu i seksualnost koje se negde u srži dotiču ovog kompleksa. Kompleks je dosta prisutan u kulturnim i religioznim kontekstima gde se sama seksualnost doživljava kao nešto inheretno loše, tako da je otvoren razgovor o ovim temama jako važan da bi se radilo na stidu koji prati ove teme. U terapijskom procesu ono što nam je često figuralno, osim kulturnog i religioznog konteksta, jeste odnos muskarca prema najpre majci, a zatim i ocu, tako da je bitno ove odnose istražiti i raditi na pronalaženju mogućih drugačijih modela ponašanja“, kaže psihoterapeutkinja Ivana Kolaković.
Ovaj kompleks i njegova inherentna mizoginija izuzetno su jaki kada je žena preživela silovanje. Kompleks svaljuje krivicu na ženu, tvrdeći da je ona verovatno ipak pokušala da zavede nasilnika. „Šta si obukla?“, „Šta radiš u to vreme napolju?“, „Da li si ipak dala povod?“ često se postavljaju žrtvama silovanja, što dodatno otežava proces kako privođenja silovatelja pravdi, tako i isceljenja žrtve.
Muškarac u ovom scenariju tobože nije mogao da se kontroliše jer je bio bespomoćno zaveden, a ona je ku*va i zaslužuje da se prema njoj postupa tako. Ovaj narativ oslobađa muškarce svake odgovornosti svodeći ih na životinje koje vodi instinkt, a ne razum, što je dodatni redukcionizam prirode muškaraca koji ne može da bude dobar ni po njih, ni po žene. Dodatna otežavajuća okolnost je teret dokazivanja koji se stavlja na ženu da ubedi druge da ona nije prouzrokovala napad.
Negativne posledice ovog kompleksa u svakodnevnom partnerskom odnosu višestruko utiču na ženu, ali one češće detektuju problem i iniciraju da se on reši.
„Kod žena, zavisno od konteksta, dolazi do internalizacije osude seksualnosti od strane partnera, stid, depresija, potiskivanje sopstvenog ja ili, u boljem slučaju, revoltiranost ili inicijaciju rešavanja problema, jer žene često budu te koje žele da krenu na terapiju sa partnerom“, govori Kolaković.
Žene jako teško pričaju o svojoj seksualnosti i telesnosti, a pitanje postaje posebno kompleksno nakon trudnoće i porođaja. Postoje sasvim uobičajena osećanja i senzacije koje žene dožive posle porođaja – od fizičkog i mentalnog umora, disbalansa u hormonima, ali i postporođajne depresije i straha od ponovne trudnoće – sve to čini da žena nije raspoložena za intimni odnos. Međutim, dešava se i da se žene ne osećaju privlačno nakon porođaja, jer se njihovo telo drastično promenilo. Tom niskom samopouzdanju doprinose njihovi partneri, koji ih sada, kada su postale majke, vide u drugom svetlu. Posle porođaja, neke žene doživljavaju da ih partneri vrate na „Madona“ trop, i da na nju gledaju sa poštovanjem koje isključuje seksualni čin. Oni tada zanemaruju potrebe svoje partnerke i imaju iskrivljenu percepiju kako njih, tako i seksualnih odnosa sa njima. Tada se parovima preporučuje da iskomuniciraju nastali problem i da žene prvo rade na ponovnom pronalasku sebe.
„Mislim da je jako važan rad na sebi bilo koje vrste koji nam omogućava da budemo u dosluhu sa sobom i razvijamo svoju autentičnost. Dakle: terapija, meditacija, joga, šetnja, molitva, šta god vam pomaže da se povežete sa sobom. Takođe, mislim da je feministička edukacija ovde jako važna, kao i razgovori sa ljudima kojima verujete i koji će da vas saslušaju i budu zainteresovani ukoliko se požalite da vam nešto baš ne štima u dinamici odnosa u kome ste“, ističe Ivana Kolaković.
Ni muškarci nisu imuni na negativne posledice
Kao i sam patrijarhat, kompleks Madona-Wh**e negativno utiče i na muškarce i njihovu celokupnu dobrobit. Ovaj kompleks ih sprečava da imaju ispunjene intimne odnose sa ženama i može voditi stvaranju dodatnih seksualnih disfunkcija.
„Kod muškaraca konkretno, a to je ono sa čime se ja susrećem u svojoj praksi, madonna-Wh**e kompleks moze da utiče na neosvešćenu agresivnost koja korodira partnerske odnose, stvaranje seksualnih disfunkcija (veoma često erektilnu disfukciju), izbegavanje seksualnog odnosa sa primarnim partnerom, neiskrenost i prećutkivanje istine, i često skrivena ponašanja vezana, na primer, za upotrebu pornografije ili afere van primarne veze“, navodi Kolaković za Oblakoder.
Pojedini autori primećuju da ovaj kompleks može uticati i na druge oblasti života muškarca, ne samo seksualni život. Studija Pi Džej Fleminga sa grupom autora bavila se vezom mizoginih sklonosti i njihovih ishoda na mentalno zdravlje. Rezultati su pokazali da je veća verovatnoća da će muškarci koji su postigli veći rezultat na skali mizoginije imati niže obrazovanje, biti nezaposleni i verovatnije će imati simptome depresije. Zaključeno je da su mizogini stavovi povezani sa lošim mentalnim zdravljem među muškarcima i istakli su potrebu za daljim istraživanjima kako bi se mizogina uverenja ublažila i samim tim povećala dobrobit oba pola.
„Često mi se dešavalo da radim sa parovima koji imaju teškoće da se povežu za vreme seksa, jer muškarci nisu naučeni da osluškuju svoju partnerku već vode ljubav ‘iz glave’ po već naučenim scenarijima, i teško im je da dožive svoju partnerku kao nekoga ko je celovit i čiju seksualnost treba poštovati, negovati i voleti. U radu sa ovim parovima je važno da se partneri približe jedan drugom, usmere na senzacije (sensate focus therapy), da uspore u istraživanju svojih seksualnih preferenci, da se baš onako upoznaju na jedan nov način gde njihova veza zapravo postaje mnogo bitnija od nekih spoljnih predstava ‘dobrog seksa’“, ističe Kolaković.
Ona dodaje i da kod muškaraca često može da se desi da imaju veliki strah od žena (često usled nekog oblika traume preživljene u odnosu sa majkom) i onda figura ‘wh**e’ funkcioniše kao model ženskog koji nije preteći jer je u njega upisana doza degradacije i omalovažavanja, što doprinosi opravdavanju ispoljavanja agresije prema ženama, narocito ženama koje su u kontaktu sa svojom seksualnošću.
„Sa druge strane, ukoliko je muškarac, na primer, u braku, često srećemo upotrebu pornografije koja može da ugrozi odnos jer muškarac često krije od partnerke da koristi pornografiju. U takvim vezama ima dosta nepoverenja, stida i skrivanja i obe strane u suštini jako pate, jer muškarac ne uspeva da integriše svoj seksualni nagon kroz vezu sa partnerom (često partneri u ovakvim vezama nemaju seks), a žena počinje da se oseća nepoželjnom, manje lepom, nesigurnom jer njen partner svoju želju za seksom zadovoljava kroz pornografiju, a nju vidi kao madonu / majku / zaštitnicu doma i slično“, objašnjava ona i dodaje da je u terapiji u ovom konkretnom slučaju cilj da se sa muškarcem radi na izgrađivanju nove erotske šeme (takozvani erotic blueprint) i da se dekonstruiše i rekonstruiše slika koju ima prema svojoj ženi kako bi mogao da je sagleda malo kompleksnije, a ne kroz binarnost.
Kao najopasnije ispoljavanje ovog kompleksa Kolaković navodi agresiju i nasilje prema ženama koje će negde uvek biti prisutno, sve dok muškarac veruje u validnost podela žena na ku*ve i svetice (jer obe kategorije duboko objektivizuju zene, a gde je objektivizacija, neki intimniji kontakt nije moguć).
Ženska seksualnost – nedovoljno istražena tema u Srbiji?
Iako je ženska seksualnost važan deo humanistike, ona je ipak dosta skrajnuta tema sa svih društvenih nauka u Srbiji i regionu. U postjugoslovenskoj akademiji ovom temom su se bavile, između ostalih, Svetlana Slapšek, Miroslava Malešević, Žarana Papić i Lidija Sklevicki. Arhipelag je objavio studiju „Seksualnost i planiranje porodice u prvoj i drugoj Jugoslaviji“, ali tu se seksualnost ne spominje kao zadovoljstvo, već u kontekstu planiranja porodice. Organizacija za podršku ženama sa invaliditetom „…Iz kruga – Vojvodina“ je tokom septembra 2014. godine u različitim gradovima promovisala knjigu „Seksualnost žena sa motornim invaliditetom“. Postoji i zbirka eseja „One stvari“ koja je izašla pre tri godine u kojoj Jasna Žmak piše o menstruaciji, seksu, rodnim identitetima, i kombinuje lična iskustva sa savremenom seksološkom literaturom. Smilja Marjanović-Dušanić i Danica Popović priredile su tekst „Privatni život u srpskim zemljama srednjeg veka“, gde možemo pronaći dosta informacija, iako se posmatra sa tačke religije pretežno.
„Ako bih nagađala zašto se ženskom seksualnošću ne bave u meri u kojoj ova tema zaslužuje u našim akademijama, rekla bih da je to posledica toga što je seksualnost dugo bila područje medicine i psihijatrije. U krajnjem slučaju i to ima posledice na to kako uopšte razmišljamo o ženskoj seksualnosti. Frojd nije samo uticao na razvoj psihoanalize, nego i na javnu sferu i razmišljanje o seksualnosti, ideje o histeriji koje su i danas prisutne i kod lekara“, navela je Anika Jugović Spajić.
Ona je dodala i da je jugoslovenska i postjugoslovenska akademija mala, posebno ako pričamo o ljudima koji se bave društvenim naukama i pojavama u poređenju sa velikim akademskim prostorima. Od tog uzorka treba izvući osobe koje se bave pitanjima roda, ženskim studijama, kvir teorijom i na kraju se dobije jako mali broj ljudi za mnoštvo tema koje su bitne za proučavanje.
„Jugoslovenske autorke su se bavile neravnopravnošću, ali nijedna se nije bavila dominantno seksom, koliko ja znam. Mislim da su, u trenutku kada su rasli nacionalizam i toksični maskulinitet (jer odvojeno ne mogu da postoje), autorke morale ponovo da se fokusiraju na temu nejednakosti, kako se uči biti ženom i muškarcem, kako su rodne uloge podeljene… ne mogu da kažem da nekoga to ne zanima, ali mislim da nije bilo vremena za bavljenje ženskom seksualnošću. Zbog društvenog okruženja i dešavanja pre i posle raspada Jugoslavije, bavljenje rodnom nejednakošću je bilo hitnije od teme seksualnosti. Ne mislim da je to tabu među autorkama, samo što postoje hitnija pitanja koja i dalje nismo rešile“, ističe Jugović Spajić.
Oslobađanje od ovog kompleksa za dobrobit svih
Feministička teorija sugeriše da ovaj kompleks duboko podržava patrijarhalno društvo u kontroli seksualne autonomije žena. Sramoćenje žena na osnovu seksualnih sloboda jača štetne rodne stereotipe i dvostruke standarde, omogućavajući muškarcima da zadrže poziciju moći.
Istraživačice Emili Kejn i Mimi Šipers su u svojoj studiji o stavovima muškaraca i žena o rodu i seksualnosti došle su do zaključka da asertivna ženska seksualnost predstavlja potencijalnu pretnju društvenoj dominaciji muškaraca. Njihova teorija sugeriše da se muškarci plaše da će žene iskoristiti njihovu seksualnost kao taktiku manipulacije i samim tim ih lišiti maskuliniteta. Dakle, kada se smanji ženska seksualna autonomija, pretnja njihovoj moći je takođe manja. Druge studije sugerišu da su muškarci koji ispoljavaju seksističke stavove manje privlačni ženama, kao i da zbog tih stavova, čiji je nužan deo i ovaj kompleks, teško grade partnerske odnose pune ljubavi i poštovanja.
Iako ovu dihotomiju održavaju strejt muškarci u zaštiti svog ega, istraživanja pokazuju da muškarci sa ovim kompleksom izražavaju ukupno niže zadovoljstvo vezom od muškaraca koji podržavaju rodnu ravnopravnost. Istraživanje koje su sproveli Rudman i Felan o moći feminizma pokazalo je da muško prihvatanje feminizma vodi zdravijim i seksualno zadovoljavajućim odnosima i za muške i za ženske partnere.
Previše pojedinaca strahuje od reči feminizam i kako bi ona mogla da promeni društvene i seksualne prakse na koje smo se, nažalost, navikli. A zapravo, patrijarhalno ustrojenje društva negativno utiče na oba pola, doduše nejednako. Muškarci će toksičnim maskulinitetom podržavati lažne predstave i ideje o tome šta je biti muškarac, dok će žene nastaviti da pate zbog opšte nejednakosti u svim sferama života. Ljudi su daleko kompleksnija bića od dve pretpostavljene krajnosti, i što pre se odučimo od ovog kompleksa i svakog drugog društvenog konstrukta, pre ćemo imati i ispunjene živote – ne samo seksualne.
Autorka teksta: Sanja Dojkić
Vizuali: Sve su to vještice: Adam and Eve, Lucas Cranach d. Ä, Courtauld Institute of Art Collection, London / Screenshotovi: Kratki film “Lilith & Eve”, Režiser Samuel de Ceccatty, Produkcija Ardimages UK. 2022 Dostupno na: https://www.stashmedia.tv/lilith-eve-short-film-by-samuel-de-ceccatty/
0 Comments