Kako se državne institucije ophode prema mladima?

O ophođenju državnih institucija prema mladima govore Igor Leškov i Stefan Lazarević, ovogodišnji učesnici YRT2020 događaja
Autor/ka Marina Zec

24. November 2020

Da bi jedna država funkcionisala, potrebno je da funkcionišu državne institucije. Jedan od pokazatelja na osnovu koga možemo meriti njihovu uspešnost jeste zadovoljstvo građana. Čini se da mladi, ipak, u državne institucije nemaju preterano poverenja – u mnogim situacijama nisu sigurni kome da se obrate za pomoć ili savet,što iz neznanja ili neiskustva, što iz razloga što nisu sigurni da će im ta pomoć biti pružena.

O ophođenju državnih institucija prema mladima, ali i poverenju mladih u državne institucije, posebno zdravstvene, razgovarali smo sa Igorom Leškovim i Stefanom Lazarevićem, govornicima na ovogodišnjem YRT2020 događaju.

Kako se državne institucije koje rade sa mladima odnose prema mladima?

Stefan: Na ovo i sva druga pitanja ću vam odgovarati kao zastupnik i borac za prava osoba sa invaliditetom. Veoma važne državne institucije koje rade sa mladima su škole i zdravstvene ustanove. Godine 2009. donet je Zakon o obrazovanju na osnovu koga su sva deca, pa i ona sa invaliditetom, mogla da pohađaju redovne škole. Pre toga neka deca sa invaliditetom nisu uopšte išla u škole, neki su pohađali specijalne škole, a samo mali broj ovih osoba je pohađalo redovnu školu. Zato možemo da kažemo da je donošenje ovog zakona veliki napredak. Međutim, još uvek se dešava da neke osobe sa invaliditetom budu diskriminisane u školama. Imam jednog druga čiji je direktor škole insistirao da se on ispiše, zato što ima Daunov Sindrom. Ja sam završio redovnu osnovnu i srednju školu i većina nastavnika i učenika se dobro odnosila prema meni, ali je bilo i onih koji su smatrali da ne bi trebalo da idem u redovnu, nego u specijalnu školu, i mene je to pogađalo.

Igor: Kao neko ko ima dijagnozu MS-a (multiple sclerosis), a pritom živi i radi u malom mestu (opština Bačka Palanka) ne mogu reći da sam zadovoljan razvijenošću i funkcionisanju institucija u onom obliku koji se od njih očekuje. Slične komentare o neupotrebljivosti institucija nalazim i kod mojih prijatelja. Opšti je utisak da su mladi prepušteni sebi, podrška i briga o čoveku izostaju, a empatija je svedena na minimum.

Da li mladi imaju poverenje u državne ustanove?

Igor: Mladi definitivno nemaju poverenje u državne ustanove. To je, budimo iskreni, jedan od najjačih razloga zašto mladi napuštaju našu zemlju u ovolikoj meri.

Da li mladi veruju državnim institucijama?

Igor: Ne, svedoci smo vremena u kom institucije savršeno rade ukoliko je korisnik u nekoj vezi, obično političkoj, sa donosiocima odluka. Još jedan od razloga odlaska mladih je upravo takvo ophođenje od strane institucija.

Da li institucije garantuju mladima pravo na lečenje?

Stefan: Kada sam bio mali, išao sam u najbliži Dom Zdravlja na pedijatriju i nisam imao nikakvih problema. Ali, kada je trebalo da prebacim karton na odelenje opšte prakse, čak dve doktorke su se pravdale da ne mogu da prihvate da budem njihov pacijent zato što imaju mnogo posla. Pretpostavljam da su se one, u stvari, uplašile zbog moje dijagnoze. Znam za iskustvo jedne prijateljice koja koristi invalidska kolica. Ona mi je ispričala da kad ode kod lekara, oni se ne obraćaju njoj nego njenom pratiocu, zato što misle da osoba sa invaliditetom ne razume njihova pitanja. Kada je ovo u pitanju, posebno je težak položaj mladih sa invaliditetom koji žive u domovima. Jedna poznanica mi je ispričala da je čak dve nedelje bolelo uvo, ali da zaposleni nisu hteli da je odvedu kod lekara na pregled i čekali su da je bolovi prođu. Druga drugarica mi je opisala kako su je zbog ozbiljnih zdravstvenih problema odveli u Dom Zdravlja na pregled, ali da je posle toga morala na dve nedelje u izolaciju. Nakon toga, išla je na jednu, pa na još jednu kontrolu, i svaki put su je vraćali u izolaciju, tako da je ona zatvorena u sobi provela mesec i po dana.

Igor: Iz mog ugla, odgovor na ovo pitanje je delimično. S obzirom da se nalazim među 15% ljudi koji su od uspostavljanja dijagnoze dobili pravo na lečenje, osećam sreću, ali ne mogu da zanemarim činjenicu da je preostalih 85% saboraca prepušteno sebi i ko zna do kad osuđeno da gleda kako im bolest divlja bez mogućnosti da je u tome stopiraju ili bar malo uspore. Multipla skleroza je najčešće neurološko oboljenje mladih ljudi i sve češće sam svedok novoobolelih, a kako sam konačno obelodanio da je i sam imam, javljaju mi se ljudi, a ja u njima prepoznajem upravo ono kroz šta sam i sam prolazio. Beznađe, anksioznost, neizvesnost i strah za sopstveni život i budućnost. Zbog mojih godina i oblika bolesti, pre tri meseca mi je o trošku RFZO-a zamenjen lek umerene efikasnosti novim lekom, najnovije generacije, koji mi je nesumnjivo dao vetar u leđa, novu nadu i volju, a ja znam koliko mi znači i koja mi je injekcija optimizma ubrizgana. Tu injekciju, nažalost, većina neće dobiti.

Kako se ustanove socijalne zaštite odnose prema mladima?

Igor
: Ovo pitanje me dotiče na personalnom nivou. MS mi je dijagnostikovan pre 10 godina, tek nakon što sam napunio 20, u momentu kada sam zakoračio u svet odraslih (bar po godinama). O bolesti nisam znao gotovo ništa, ljudi oko mene takođe. Očajnički mi je bila potrebna stručna pomoć u vidu savetovanja kako bih se bolje nosio sa novonastalom situacijom. Upravo tad je nisam dobio, zbog čega sam tražio pomoć u najgoroj opciji za mene – Google, moja hranilica za strah koja ga je u tim teškim trenucima uspešno nahranila i stvar učinila gorom. Prošlo je nekoliko godina u samostalnom snalaženju, traženju pomoći i odlascima kod neurologa, a taj put bi morao da bude mnogo kraći uz ustanove savetovanja i podrške.

Koje su nam promene potrebne na ovom polju?

Stefan: Potrebno je da se sve državne institucije prema mladima sa invaliditetom ophode na isti način kao i prema svima drugima. Ne smeju da ih diskriminišu. Zaposleni koji rade u ovim ustanovama treba da imaju strpljenja da mladima sa invaliditetom objasne ono što će da rade, da im pruže podršku i da im omoguće da budu ravnopravni sa svima drugima. 

Igor: Istina je da je lek za MS izuzetno skup, takođe je istina da susedna Hrvatska ima pokrivenost lekom za sve svoje obolele, što znači da je moguće. Ovom društvu je potrebna promena sistema na svim nivoima. Postaviti prioritete tako da zdravlje građana Republike Srbije ima prednost u odnosu na Nacionalni stadion Republike Srbije, na primer. Taj stadion me inače uvek izbaci iz takta, jer sam osvestio značaj zdravlja i, nažalost, boravio u srpskim bolnicama nebrojeno puta što uvek dodatno pogorša osećaj nošenja s ovom bolešću.

Ovogodišnji Youth Rights Talks 2020 realizovan u saradnji sa Timom Ujedinjenih nacija za ljudska prava, a Oblakoder je oficijalni medijski partner događaja.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Mladi na tržištu rada

Mladi na tržištu rada

Iskustvo rada za mlade danas i različiti izazovi prekarijata, od prekovremenog rada i ubrzanih tehnoloških promena do straha od otkaza i pitanja mentalnog zdravlja