Kako studenti različitih ideoloških opredeljenja komentarišu aktuelnosti iz politike

Pored toga što više od dve trećine mladih u Srbiji ne pokazuje nikakvo interesovanje za politiku, postoje određeni procenti kojima politička participacija predstavlja deo svakodnevice.

6. July 2020

Krajem prošle godine na jednoj konferenciji filozof Darko Drašković kritikovao je ideju pojma postideološkog vremena. On je naveo primer sada već nepostojeće stranke G17plus koja je u najvećoj meri propagirala ideje kako pojedinac ne treba da se bavi idejama i politikom, kako treba da „živi život“ i da se bavi ličnim neposrednim interesima, a sve to pod parolom – nadam se da ćemo živetu u društvu u kom je politika dosadna. Drašković je istakao kako glavni cilj takvih ideja jeste da politika postane izlišna u društvu. Zaključak njegovog izlaganja jeste da čovek bez ideja ne može da živi.

S tim u vezi bilo kakav život u zajednici koji podrazumeva direktno ili indirektno političko delanje, obuhvata i političke ideologije koje nude određeni politički i kulturni nacrt na koji način neko društvo treba da funkcioniše.

U prošlom tekstu koji se bavio mladima i političkim ideologijama, profesor na Fakultetu političkih nauka Bojan Vranić je rekao kako često nismo ni svesni kako su naši politički stavovi često konzistentni sa našim ideološkim opredeljenjima. Tim povodom razgovarali smo sa studentima humanističkih nauka različitih ideoloških ubeđenja o aktuelnim političkim temama kao što su izbori i politički sistem u Srbiji, Evropska unija nakon korone, protesti u Americi, migrantska kriza.

Ognjen Roljević, student Istorije na Filozofskom fakutetu u Beogradu

Ognjen sebe vidi kao klasičnog liberala ili umerenog libertarijanca. Smatra da samo društvo u kojem država ima što manji paternalistički uticaj na građane može izgraditi društvo koje ima pravo da teži ka ,,životu, slobodi i traganju za srećom”.

„Neke od odlika ovakve ideologije bile bi niski porezi, laissez-faire kapitalizam u pogledu tržišta, dominacija malih preduzeća, puna sloboda govora i izražavanja, sloboda veroispovesti, manjinska prava, legalizacija kanabisa i slične aktuelne ekonomske i društvene teme. Ove ideje su razumske, sa korenima u dobu prosvetiteljstva. Međutim, ono što bi tim idejama prethodilo bi svakako bila široka edukacija građana u pogledima slobode, kao i približavanje tih ideja široj javnosti kroz dokazivanje da se te teme u nekom obliku tiču svih nas”, ističe Ognjen.

Da li si izašao na izbore; Kako komentarišeš izborne rezultate i izborni proces u Srbiji; koje su to suštinski mane političkog sistema Srbije?

Izašao sam na izbore. Smatram da je ideja bojkota bila nelogična i da je jedini način da se razvija demokratska tradicija da se u njoj učestvuje aktivno. Takođe smatram da ideja predaje svih institucija ostavlja građane bez osnovne odlike demokratskih sistema, bez onih koji bi bili predstavnici interesa različitih grupa u državi i koji bi se borili za pluralizam mišljenja i rešenja problema. Rezultati mi ipak ne ulivaju mnogo poverenja kada je o tome reč. Razlozi za loše političke uslove u Srbiji su mnogi. Svakako je problem to što mi ne radimo aktivno na razvijanju tradicije demokratije i pluralizma. Prvi korak ka promeni sistema bi morala biti decentralizacija Srbije i uvođenje geografskog izbornog sistema gde bi iz svake opštine išao jedan poslanik u parlament, za koga bi građani glasali imenom i prezimenom. Tako će taj poslanik biti prvenstveno odgovoran svojoj opštini i njen intres će morati da stavi na prvo mesto.

Kako komentarišeš proteste koji se u zadnje dve nedelje događaju u Americi?

Smatram da SAD I dalje ima problem sa rasizmom, ali da taj problem ipak nije toliko veliki u institucijama kao što se navodi. Policajci u SAD jednostavno ne prolaze istu obuku, ni po sadržaju ni po dužini obuke, kao većina policajaca u ostatku evro-američkog sveta, to jeste tačno i jeste veliki problem. Svaki protest smatram legitimnim. Međutim, smatram da ovi protesti moraju prestati da budu paravan za one kojima je cilj da pale i razbijaju izloge da bi stekli ličnu materijalnu korist krađom. To prvenstveno šteti samim lokalnim sredinama i malim preduzetnicima. Takođe, ne podržavam kooptiranje ovih protesta od strane radikalne levice koja je delegitimizovala i sve druge proteste u SAD u prošloj deceniji, kao ni burnu reakciju autoritarne desnice.

Koje države po tebi su pokazale najbolji model borbe protiv korona virusa i zašto; šta je ova kriza usled pandemije razotkrila na svetskom nivou, kada govorimo o političkom delovanju i moći i odgovornosti političara?

Dobre stvari sam čuo u vezi sa pristupom Južne Koreje, mada ipak nemam dovoljno podataka da o tome ozbiljno pričam. Ono što je ova pandemija po mom mišljenju otkrila je to koliko je zabrinjavajuće lako državama da oduzmu građanima njihova prava, u nekim slučajima čak i osnovna prava. Osuđujem sve države koje su pribegle nepotrebnim auoritarnim merama. Pitanje pandemije je primarno pitanje zdravstva i smatram da struka tu mora imati pun autoritet i da ništa drastičnije od njihovih slobodnih preporuka ne treba uvoditi. Čak ni globalna pandemija nije izgovor da se suspenduju institucije i sprovodi ,,disciplina discipline radi” nad građanima. Međutim, i pored svega toga smatram da je sve ovo što se do sada desilo vrlo blago u poređenju sa globalnom ekonomskom krizom koja je neizbežna, a za koju je kriva delimično priroda a delimično i autoritarnost država.

Kakva je budućnost Evropske unije nakon korone, s obzirom na to da su mnogi kritikovali nesolidarnost koja je bila dominantna na evropskom nivou?

Ja sebe smatram evro-reformistom. Smatram da korona nije uzrok daljih problema u EU, ali će svakako pomoći problemima koji već postoje. Nisam protiv ulaska u EU, ali smatram da njen opstanak zavisi od korenitih reformi koje bi zamenile tvrdu oligarhijsku birokratiju sistemom gde bi države članice imale više slobode i više prava, gde bi poslanici evropskog parlamenta imali glavnu reč i gde bi svi viši funkcioneri EU bili odgovorni biračima, a ne birani od strane birokrata i aparatčika. To je jedini način da se ovaj projekat sačuva, sa ili bez korone.

Kada spomenemo migrantsku krizu, šta je po tebi osnovni problem u tom procesu; Da li se osećaš bezbedno u svojoj zemlji?

Osnovni problem sa migrantskom krizom ipak nisu sami migranti, već politička i ekonomska situacija koja orbitira oko ovog problema. Smatram da svakome treba pomoći, naravno u okviru naših mogućnosti. Međutim, naša država jednostavno nema mogućnosti da izdržava veliku količinu migranata koji u većini ionako ne planiraju da ostanu u Srbiji, integrišu se i doprinose državi svojim radom i znanjem. Zbog toga smatram da je poželjno voditi tvrde pregovore sa EU oko pitanja izdržavanja ovih ljudi u našoj državi. Ne obazirem se na emotivnu propaganda koja o ovom pitanju dolazi sa više strana. Svako ko prekrši zakon Srbije treba biti procesuiran po odgovarajućem postupku, to nije ni rasizam ni šovinizam. Takođe, ne smemo dopustiti sebi da na osnovu postupaka određenih iz neke grupe prenesemo krivicu na celu grupu.

Jelena Riznić, studentkinja Sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Jelena je komunistkinja, članica revolucionarne socijalističke organizacije Marks21 koja se zalaže za neposrednu i demokratsku kontrolu radničke klase nad društvom. Smatra da različite reforme neće ukinuti eksploataciju i tlačenje radništva te da je jedini odgovor na to klasna solidarnost i rušenje kapitalizma.

Da li si izašla na izbore; Kako komentarišeš izborne rezultate i izborni proces u Srbiji; Koje su to suštinski mane političkog sistema Srbije?

Na izbore sam izašla. Kako, sa jedne strane, nije bilo političke opcije koja bi predstavljala radničke interese, ali je bilo fašističkih lista poput Levijatana, odlučila sam da predam nevažeći listić. To je ujedno bila i kampanja koju je pokrenula levica (Precrtaj fašizam – STOP Levijatanu). Protestni glasovi odnosno nevažeći listići predstavljali su 4. po redu broj glasova što ukazuje na sam legitimitet izbora i odgovor na pitanje ima li alternative. Međutim, da bi postojala istinska alternativa, mora postojati i radnička partija i iako izgradnja toga nije jednostavna, u uslovima krize kojoj svedočimo i sukoba koji će se dodatno zaoštravati, tako nešto je sve izvesnije. Mislim da u ovom trenutku bojkot nije bio opcija – za tako nešto je potrebna izgradnja masovnog pokreta koji bi osporio legitimitet izbora što trenutno ne postoji. Sa druge strane, razlika između bojkota i precrtanog listića nije velika jer oba predstavljaju protestni čin.

Kako komentarišeš proteste koji se u zadnje dve nedelje događaju u Americi?

Ko seje očaj – žanje bes. SAD su zemlje ogromnih društvenih nejednakosti koje su pandemijom koronavirusa bile samo poentirane i protesti koji potresaju zemlju su odgovor na to. Reakcija, ili bolje rečeno, odsustvo reakcije usled neposotojećeg zdravstvenog sistema, ogromni bolnički računi sa jedne strane i otpuštanje skoro polovine ukupne radne snage sa druge uz dodatno bogaćenje već najbogatijih ljudi na svetu, sa još jednim ubistvom crnog čoveka – sve je to uticalo na silinu odgovora. Mislim da pokret Black lives matter zaista može da napravi presedan jer trenutno demonstrira šta organizovani pritisak može da postigne – policajci koji su odgovorni za ubistvo Džordža Flojda su osuđeni, iako inače prolaze nekažnjeno zbog svakodnevnih ubistava crnaca i crnkinja u SAD, gradovi i države povlače finansije policijskih snaga i razmatraju njihovo ukidanje itd. Organizovani otpor je jedini odgovor na društvene nejednakosti, a policijska brutalnost je samo jedan od indikatora i inače eksploatatorskog i rasističkog sistema.

Koje države po tebi su pokazale najbolji model borbe protiv korona virusa i zašto; šta je ova kriza usled pandemije razotkrila na svetskom nivou, kada govorimo o političkom delovanju i moći i odgovornosti političara?

Pandemija koronavirusa je pokazala da je ,,nešto trulo u državama kapitalističkim“. Novi virus je posledica urušavanja zdravstva usled neoliberalnog restrukuriranja države i jasno je koga je to najviše pogodilo – radničku klasu, ,,obične“ ljude koji najviše zavise od sistema socijalne zaštite. Nakon pandemije virusa SARS, tržišna logika je bila imperativna kako za farmaceuteske kuće, koje zbog toga nisu radile na novim lekovima ili vakcinama, tako i neoliberalnih država, pa se novi, ali srodan virus dočekao potpuno nespremno. Uz to se znalo da će do nove pandemije doći, o čemu govore izveštaji iz Bundestaga (2013. godina) i Pentagona (2017. godina). Svim kapitalističkim državama je bilo zajednička odbrana interesa vladajuće klase, ali su bolji odgovor svakako dale države koje su bile spremne da logiku profita ostave barem na kratko po strani i da ulažu više u odgovor na pandemiju, poput Kine. To ne znači da je reč o socijalističkoj zemlji jer Kina to naprosto nije, ali se svakako tip kapitalizma razlikuje od američkog koji je odgovoran za smrt više od 120 hiljada ljudi u SAD.

Kakva je budućnost Evropske unije nakon korone, s obzirom na to da su mnogi kritikovali nesolidarnost koja je bila dominantna na evropskom nivou?

Evropska unija je bila na klimavim nogama i pre pandemije koronavirusa. Ipak, pandemija jeste ukazala na antiradnički karakter EU jer kako rekoh malopre, jasno je koga neoliberalne politike najviše pogađaju. Bregzit je već pokazao da je reč o radničkom, klasnom revoltu, a ne nacionalnom, i to revoltu protiv globalizovanog, brutalnog kapitalizma, a EU je njegova glavna predstavnica. Zato očekujem zaoštravanje klasnog sukoba i još veću krizu EU.

Kada spomenemo migrantsku krizu, šta je po tebi osnovni problem u tom procesu;Da li se osećaš bezbedno u svojoj zemlji?

Osnovni problem je i samo imenovanje – sintagmom  „izbeglička“ ili „migrantska kriza“ aludira se na izbeglice i migrante kao (do)nosioce krize, a ne kao na ljude koji upravo beže od krize, stradanja i rata u svojim zemljama porekla za koje su odgovorne upravo te evropske vrednosti koje su navodno u krizi zbog njih. Zato ja nikada ne govorim o ,,migrantskoj krizi“, o ,,najezdi migranata“ ili ,,migrantskom pitanju“ već o egzodusu ljudi sa Bliskog i Srednjeg istoka i iz Severne Afrike.

Ksenofobija, a posebno islamofobija su vrlo važne tačke programa desničarskih organizacija i stranaka u Evropi i svetu. Muslimani i muslimanke su tako postali novi globalni žrtveni jarac. Kod nas trenutno postoji nekoliko političkih stranaka kojima je antimigrantski stav deo agende. Antimigrantski diskurs ovih stranaka je uvek i jasno patrijarhalan – uvek postoje ,,naše žene i deca“ koje ,,naši muškarci“ brane od ,,njihovih muškaraca“ koji su predstavljeni kao silovatelji. Time se nedvosmisleno naglašava svojinski odnos nad ženama i decom, a pošto je reč o svojini, onda je potpuno nevažno što ,,srpski domaćini“ vrše nasilje nad njima inače. Takvo nasilje se negira, a žene koje se usuđuju da o tome govore bivaju ućutkane. Potencijalna opasnost se registruje samo kada je potrebno instrumentalizovati je. Drugim rečima, u zemlji u kojoj oko 30 žena godišnje bude ubijeno u partnerskom nasilju mi zaista ne možemo govoriti o autentičnoj brizi za sigurnost žena i dece, niti su nosioci te sigurnosti Levijatan, Dveri, Dosta je bilo, Metla 2020 i druge desničarske stranke i organizacije sa antimigrantskim pozicijama. Što se tiče percepcije sopstvene bezbednosti, nju ne vršim na osnovu nečije boje kože – žene se plaše muškaraca zbog postojanja muškog nasilja, ne zbog mesta iz koga dolaze. 

Loki Demitrevski, studentkinja Politikologije na Fakultetu političkih nauka

Loki sebe vidi desno od centra na gornjoj polovini spektra. Poredak koji je za nju najpodobniji jeste korporativizam u ekonomskom smislu, on nadilazi i liberalizam i socijalizam i stvara sintezu. U filozofskom i duhovnom pogledu smatra da vrednost čoveka leži u onome štio je doprineo svojoj zajednici i otadžbini.

„Zakoni koji se protive zakonima Božijim država ne bi trebalo da usvaja. Da, ova politika je progresivna i organska, to znači da je prilagodljiva duhu vremena i duhu određenog naroda. Svaki narod ima svoj karakter i ne može se svaki isto upravljati, što se može videte ako pogleamo istoriju različitih naroda. Da bi do toga došlo, „demokratija“ mora sići sa trona apsolutnog i sve bi išlo prirodnim tokom. Koliko je to realno? Nije, zbog svetskog hegemona koji drži ljude u laži njihovih prava dok ih zaključava i određuje šta je dobro a šta ne”, zaključuje Loki.

Da li si izašla na izbore; Kako komentarišeš izborne rezultate i izborni proces u Srbiji; Koje su to suštinski mane političkog sistema Srbije?

Ne, nisam izašla na izbore, jer ne postoji nikakva prava opozicija. Što se rezultata tiče, ništa bolje nisam ni očekivala. Iznenadio me je jedino ulazak POKSa u skupštinu. Ne vidim razliku između 3 i 10 stranaka koje rade jednu te istu stvar. Stranke nemaju nikakav politički program, svi su „socijal-demokrate” u teoriji, ali budimo realni, niko od njih se nikada nije ni u knjigama susreo s političkim programom. Ako se izbori svode na biranje najlepšeg kandidata, onda ne želim da učestvujem u njima. Glasanjem se jedino daje legitimitet samom sistemu, ne čak ni određenom kandidatu.

Kako komentarišeš proteste koji se u zadnje dve nedelje događaju u Americi?

Pravi naziv toga je „fols fleg“, ako govorimo o samom ubistvu. Neko namerno u medijima pumpa priču o sistemskom ubijanju crnaca dok postoje određeni delovi u kojima policija ne sme ni da zađe. Tužno zvuči, ali isti oni koji navodno plaču zbog tog ubistva, su njegovi organizatori. U proteklih devet godina samo je devet nenaoružanih crnaca ubijeno, tu nema govora o nekom sistemskom ubijanju.

Koje države po tebi su pokazale najbolji model borbe protiv korona virusa i zašto; šta je ova kriza usled pandemije razotkrila na svetskom nivou, kada govorimo o političkom delovanju i moći i odgovornosti političara?

Moje lično mišljenje je da je ovo bio socijalni eksperiment globalne poslušnosti. Da li neko može da naredi da svi ljudi na planeti rade nešto u isto vreme? Da, može. Da li neko može svima da stavi brnjice? Da, može. Da li neko može da nam iz dana u dan prodaje laži da leči ljude od bolesti za koju nema lek? Da, može. Da li neko može da nam prodaje priču da ljudi imaju supertehnologiju kojom idu na druge planete ali da ne mogu pronaći lek protiv gripa? Da, može. Da li neko može da nam se smeje u lice, jer verujemo da je neki Kinez pojeo šišmiša i izazvao urušavanje svih sloboda? Odgovor znate. To nam pokazuje da suverinitet više ne postoji. Belorusija je tu ispala jedina korektna što se tog pitanja tiče.

Kakva je budućnost Evropske unije nakon korone, s obzirom na to da su mnogi kritikovali nesolidarnost koja je bila dominantna na evropskom nivou?

Evropska unija se i onako godinama drži na labavoj žici, ova situacija neće doprineti nekim bitnim izmenama. Pokazalo se otvoreno da bogate zemlje nemaju obzira prema siromašnijim članicama, što nije ništa novo, te neće dovesti do promena.

Kada spomenemo migrantsku krizu, šta je po tebi osnovni problem u tom procesu;Da li se osećaš bezbedno u svojoj zemlji?

Što se migrantske krize tiče, nemam neki određeni stav, jer mi nije sasvim jasno šta se dešava. Milion nekih ljudi prelazi granice bez bilo kakvih papira. Odlaze nekud, vraćaju se, pa ponovo odlaze. Žive od socijalne pomoći i samim tim razaruju ekonomiju određene države. To nije naš slučaj, jer ih ovde uglavnom izdržava EU. Frapirala sam se kada sam u pošti videla da će su uz poštarinu naplaćivati i dodatnih 10 dinara za njih bez pristanka druge strane. To je praktično ucena – ako ne želiš da doniraš novac nepoznatim osobama, ne možeš poslati pošiljku, kao da pošti nije dovoljan jedan skandal. U svakom slučaju, oni su dezerteri sopstvenih zemalja, ako svojoj zemlji nisu pomogli, neće sigurno ni našim doprineti. Mene niko od nih nije napao, ja i ne prolazim u krajevima gde oni obitavaju, ali je jedan od njih pokušao da otme torbu mojoj prijateljici. Srećom, ona je vrlo hrabra i jaka te je uspela da se odbrani.

Predrag Stanojević, student Novinarstva i komunikologije na Fakultetu političkih nauka

Sebe vidi kao liberala zato što smatra slobodu pojedinca zvezdom vodiljom. „Poredak mora da sarži vladavinu prava, poverenje u institucije, solidarnost i toleranciju. Te ideje u visoko polarizovanom društvu, kao što je naše, teško dolaze do izražaja. Mora prethoditi suštinska reforma političkog sistema Srbije i potrebna je politička volja da se tako nešto izvede“ ističe Predrag.

Da li si izašao na izbore; Kako komentarišeš izborne rezultate i izborni proces u Srbiji; Koje su to suštinski mane političkog sistema Srbije?

Na izbore sam izašao. Smatram da su izbori ključni deo demokratije i jedan od načina da se moj glas čuje. Rezultati izbora su pokazali koliko je sistem truo i koliko zahteva promenu. Veliki deo građana neće biti predstavljen u parlamentu i to je, po meni, najveći problem. Izborni proces u Srbiji je manjkav, izbori nisu fer, što je nasleđe dugogodišnjeg urušavanja političkih institucija u Srbiji. Suštinska mana političkog sistema Srbije je što se ne bira politika, niti put, već se bira ličnost. Time parlament postaje oruđe u rukama izabrane ličnosti.

Kako komentarišeš proteste koji se u zadnje dve nedelje događaju u Americi?

Problem je sistemski, počevši od policijskih sindikata, koji se grčevito bore, čak i kada postoji snimak ubistva, kao u ovom, najpoznatijem slučaju. Takođe, diskriminacija afroamerikanaca je problem prisutan dugi niz godina. Čini se da se ista priča ponavlja na određeni period. Možda ovi protesti budu katalizator za suštinske promene.

Koje države po tebi su pokazale najbolji model borbe protiv korona virusa i zašto; šta je ova kriza usled pandemije razotkrila na svetskom nivou, kada govorimo o političkom delovanju i moći i odgovornosti političara?

Po mom mišljenju, u Evropi se najbolje ponela Nemačka. Građani Nemačke su pratili uputstva, verovali institucijama i po mom mišljenju se to isplatilo. Sačekali su virus sa dovoljno opreme, što je i najvažnije. Van Evrope, Australija, Južna Koreja. Imamo dijametralno različite političare, u SAD se sa reakcijom zakasnilo, nisu spremno dočekali, ali je velika odgovornost spala i na ključne ličnosti koje su nedovoljno odgovorno pristupile problemu. Sa druge strane, u Nemačkoj se na vreme reagovalo, a kancelarka je upozorila na ozbiljnost situacije.

Kakva je budućnost Evropske unije nakon korone, s obzirom na to da su mnogi kritikovali nesolidarnost koja je bila dominantna na evropskom nivou?

Mislim da će najveće promene u EU biti vezane za ekonomiju sa jedne strane, jer svet očekuje ekonomska kriza, gotovo sigurno,a sa druge strane za buduće integracije. EU će morati da pruži jak odgovor na sve probleme koji su isplivali usled COVID19.

Kada spomenemo migrantsku krizu, šta je po tebi osnovni problem u tom procesu;Da li se osećaš bezbedno u svojoj zemlji?

Osnovni problem je nedostatak solidarnosti. Jeftini politički poeni za populiste, dok kolone beže od rata. Građani su sve manje tolerantni i dolazi do rasizma. Takvi građani odbijaju diverzitet i to stvara sve veće probleme. Osećam se bezbedno u svojoj zemlji.

Milić Dujović, student Istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Milić ističe da nije ljubitelj ideološkog svrstavanja, jer su mu, kako kaže, bliski ljudi različitih ideoloških opredeljenja, ali sebe vidi kao osobu kojoj su bliske ideje desnice. „Kulturno-istorijsko nasleđe jako je bitno u političkom životu jednog naroda. Međutim, da bi smo spoznali njegov značaj, kao i njegov uticaj, potrebno je da se njime bavimo prilično detaljno i ozbiljno. Demokratsko društvo, kojem težimo, otvara nam mogućnost da se slobodno izražavamo i biramo put kojim ćemo da idemo, što nosi i posebnu odgovornost. Da bi išli putem kojim su išli i naši preci, potrebno je da poznajemo istoriju, kako nacionalnu, tako i evropsku, da negujemo osobenosti ali i da uvažavamo različitosti, da budemo otvoreni i spremni da snosimo posledice svog opredeljenja”, objašnjava Milić.

Da li si izašao na izbore; Kako komentarišeš izborne rezultate i izborni proces u Srbiji; Koje su to suštinski mane političkog sistema Srbije?

Nisam državljanin Srbije i samim tim nemam pravo glasa. Međutim, bilo mi je jako teško da se odlučim koju bih političku opciju izabrao. Izborni rezultat me ne iznenađuje s obzirom na to da dio opozicije nije izašao na izbore a one partije koje su učestvovale nisu pokazale dovoljnu snagu da se izbore za mjesto u skupštini. Nepostojanje opozicije u parlamentu svakako je problem, a posljedice će se vidjeti ubrzo. Predizborna kampanja u Srbiji podigla je prašinu do te mjere da se više ne zna ko pripada kojoj političkoj partiji, koje su njegove ideje i stavovi i na koji način bi ih sproveo u slučaju da dobije povjerenje građanja. Svedoci smo hiperprodukcije političkih partijica čiji čelnici svoje stavove mijenjaju preko noći što je ulilo dodatno nepovjerenje kod građana Srbije prilikom prepoznavanja postojane, ozbiljne i organizovane partije ili političkog saveza koji bi mogli donijeti nešto novo i drugačije.

Kako komentarišeš proteste koji se u zadnje dve nedelje događaju u Americi?

Svjedoci smo kako je brutalnost prema pojedincu pokrenula ogroman talas nezadovoljstva koji je na površinu iznio veliki broj problema koji postoje ali nisu toliko primjetni. Kada proradi nezadovoljstvo, onda je teško razlučiti šta je istina, a šta propaganda i koji su stvarni uzroci. Ono što mene zabrinjava jeste činjenica da mnogi aktivisti u Srbiji ćute na svu torturu koju trpe Srbi na Kosovu i Metohiji, a glasni su kada treba pružiti podršku ugroženima u SAD-u.

Koje države po tebi su pokazale najbolji model borbe protiv korona virusa i zašto; šta je ova kriza usled pandemije razotkrila na svetskom nivou, kada govorimo o političkom delovanju i moći i odgovornosti političara?

Krizu koju je izazvala pandemija virusa korona pokazala nam je koliko se jedan virus, koji predstavlja realnu opasnost, može iskoristiti u političke svrhe kako na lokalnom, tako i na međunarodnom nivou. Njemačka je svakako jedna od država koja je pokazala veliku staloženost i ozbiljnost u ovoj situaciji. Međutim, koja država je pronašla najbolji model znaće se kada prođe epidemija.

Kakva je budućnost Evropske unije nakon korone, s obzirom na to da su mnogi kritikovali nesolidarnost koja je bila dominantna na evropskom nivou?

Nesolidarnost na evropskom nivou je mnoge iznenadila, a mnogima je bila hladan tuš nakon kog sigurno više neće nekritički vjerovati u sve ideje Evropske unije.  Međutim, mišljenja sam da će na budućnost Evropske unije više uticati ekonomska kriza koja se može javiti nakon pandemije, nego nezadovoljstvo zbog nesolidarnosti sa onima koji su bili najugroženiji.

Kada spomenemo migrantsku krizu, šta je po tebi osnovni problem u tom procesu;Da li se osećaš bezbedno u svojoj zemlji?

Svaki migracioni poces predstavlja složenu I problematičnu priču, to vidimo kroz istoriju. Mi danas ne znamo koliko ljudi, kuda i sa kojim ciljom ide, kao ni koliko je njih trenutno na teritoriji Srbije. Zabrinjava i to što se pojedini problem koje izazivaju migrant guraju pod tepih što može dovesti do porasta negativnog odnosa prema migrantima u kom će posljedice snositi i ono koji su nedužni. Humanost je sada na velikom ispitu. Do sada nisam imao negativno iskustvo sa migrantima i osjećam se bezbjedno.

Krinka Baković, studentkinja Etnologije i antropologije na Filozofskom fakultetu

Krinka se deklariše kao anarhokomunistkinja i kao takva zalaže se za poredak koji podrazumeva ukidanje države, privatnog vlasništva i kapitalizma. „Ne bih volela da se moje ideološko opredeljenje uzima kao referentna tačka prema kojoj će se moji odgovori na pitanja oceniti kao povoljni ili ne. Na pitanja su nastojati da odgovorim kao osoba koja živi u određenom društvenom, ekonomskom i političkom okruženju i koja ima kritičko mišljenje“, istče krinka.

Da li si izašla na izbore; Kako komentarišeš izborne rezultate i izborni proces u Srbiji; Koje su to suštinski mane političkog sistema Srbije?

Nisam glasala na ovogodišnjim parlamentarnim izborima. A za rezultate izbora bih rekla samo – sve veći cirkus, sve manje je smešno. Izborni proces u Srbiji je, rekla bih prosto – smešan. U njemu se utrkuju liberali i nacionalisti koji su složni u jednom – služe kapitalizmu. Za mene u takvoj Srbiji, nema izbora.

Kako komentarišeš proteste koji se u zadnje dve nedelje događaju u Americi?

Protesti u Americi su neizbežna situacija/praksa koja se morala kad-tad dogoditi, a ubistvo Flojda je samo kap koja je prelila čašu kao odgovor na rasnu opresiju i segregaciju. Iako je ropstvo u Americi ukinuto davne 1863. godine, rasne kategorije kao najočigledniji pokušaj da se ljudske razlike objasne biološki, i dalje su opstale kroz metode socijalne kontrole. Jedan od najzastupljenijih metoda koji je prisutan i danas, a plasiran u okviru popularne kulture, svakako je mit o seksualnoj promiskuitetnosti crne žene i mit o crnom silovatelju. Afroamerikanci su se u godinama nakon abolicije ropstva pokušavali izboriti za jednaka prava sa belom „rasom“, u početku „politikom ćutanja“, a potom i aktivizmom. Ovo što se dešava danas je samo još jedna epizoda u nizu mnogih, a svakako se ne može postići mirnim protestom, već nasiljem koje je umnogome opravdano prema onima koji su to nasilje prvi započeli i održali (direktno ili indirektno). Takođe, nedugo pošto su se Afroamerikanci pobunili protiv nasilja i rasne segregacije i diskriminacije, nemiri su se rasplinuli i u nekim državama Zapadne Evrope. Ta evropska identifikacija sa afroameričkom populacijom u Americi služi, na neki način, tome da se evropski osećaj niže vrednosti (u odnosu na SAD) kompenzuje stavom moralnog dobročinstva ili superiornosti koji licemerno zanemaruje evropsku kolonijalnu prošlost i rasizam (kao nečega čemu nema mesta u jednom naprednom i modernom društvu kakvo čine zemlje Zapadne Evrope).

Koje države po tebi su pokazale najbolji model borbe protiv korona virusa i zašto; šta je ova kriza usled pandemije razotkrila na svetskom nivou, kada govorimo o političkom delovanju i moći i odgovornosti političara?

U suštini, kada je reč o samoj pandemiji kao zdrvastvenom problemu, kao najbolji odgovor se pokazalo javno zdravstvo. Zemlje koje su prošle kroz procese neoliberalne ekonomije i privatizacije su se našle u većem problemu. Ali, kada je reč o odgovornosti političara koji se, hteli mi to ili ne, nalaze u samom vrhu države kao entiteta, pitanje javnog zdravstva biva upitno, jer je politička vladajuća klasa prodrla u sve sfere društva koje bi trebale ostati nezavisne. U kapitalističkom neoliberalnom sistemu profit se nalazi, nažalost, iznad života ljudi. Mislim da je to dovoljno reći, koliko god bilo zastrašujuće i tužno.

 Kakva je budućnost Evropske unije nakon korone, s obzirom na to da su mnogi kritikovali nesolidarnost koja je bila dominantna na evropskom nivou?

Evropska unija se tokom svog postojanja suočila sa mnogim krizama – u svakoj deceniji je postojala po jedna, a ovo neće biti ni poslednja. Struktura vlasti u EU je vrlo složena, a svakako  zasebne države koje čine ovu evropsku zajednicu su različito rangirane na lestvici moći. Iako je maksima „Ujedinjeni u različitosti“ vodilja EU, skoro uvek prevagnu odnosi moći koji se demonstriraju na različite načine, pa i u situacijama međusobne saradnje i pomoći usled pandemije COVID-19.

Kada spomenemo migrantsku krizu, šta je po tebi osnovni problem u tom procesu;Da li se osećaš bezbedno u svojoj zemlji?

U svojoj državi se osećam nebezbedno, ali ne zbog migranata, no to je polemika za neku drugu temu. Što se tiče migrantske krize, govoriću o njoj u kontekstu EU/Evrope uopšte i nadovezaću se na prethodno pitanje i moj odgovor. Migranti su u odnosu na stanovnike Evrope ono što bi se u antropologiji okarakterisalo kao „Drugi“ (u odnosu na odredicu „Mi“ – stanovnici evropskog kontinenta) Ta dihotomija Mi:Drugi ogleda se u kulturološkim razlikama, gde su „Mi“-„Evropljani“ definisani kao civilizovani, demokrate, moderni, „belci“, hrišćani. Naspram toga su „Drugi“-„migranti“ koji su opozitno definisani u odnosu na „evropske vrednosti“ i kao takvi u svesti „Evrope“ okarakterisani su kao pretnja „evropejstvu“ i zapadnoevropskoj misli. Upravo ksenofobija i rasizam se hrane i u isto vreme počivaju na simboličnim asocijacijama koje se vezuju za nešto „drugačije“ i kao nešto „što može ugroziti čistu evropsku kulturu“. Na migrante se gleda kao na „uljeze“ koji će svojom kulturom i religijom „zatrovati sve evropsko“, a ne kao na ljudska bića kojima je potrebna pomoć. Zemlje Zapadne Evrope donekle pružaju pomoć, ali to je u svrsi održanja evropskog statusa kvo, upravo iz straha da ne dođe do nekakvih nemira.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *