fbpx

Kamo dalje, rođače?

Kamo dalje, rođače?

U veoma opširnoj i detaljnoj knjizi ’’Kako smo propevali’’ Ivan Ivačković je, između ostalih, čitavo poglavlje posvetio i u njemu se pozabavio karijerom Džonija Štulića i Azre. Opisao je tu početke tog trija, kada je pas glumio basistu, preko katapultiranja u stratosferu domaće muzike, pa sve do neslavnog kraja i Džonijevog samovoljnog egzila u Holandiju.

Kada sam prvi put čitao ovu knjigu, najviše pažnje sam obraćao na faktografske i istorijske detalje, jer se pre toga čitavo moje znanje o Azri, koja jeste jedan od mojih omiljenih bendova, svodilo se na šturo gradivo Vikipedije i poneki novinski tekst iz tog perioda (Yu papir još uvek nije bio postojao). Obožavao sam da saznam šta je kritika tada pisala o svemu tome. Proždirao sam Džonijeve izjave i smejao se njegovom krajnje neozbiljnim odgovorima na veoma ozbiljna pitanja.

I tokom upijanja te knjige tako naišao sam na analizu pesme ’’Tko to tamo pjeva’’ sa čuvenim stihovima Kamo dalje rođače/Iz pijeska vire krunisane glave/što to rade/prde u prašinu. Tu sam možda prvi put uvideo kako Džoni i nije baš liberal kakvim ga knjiga nastoji prikazati, već nešto sasvim drugo; već i nešto mnogo bitnije – na sledećem stihu Čini mi se rođače/da je standard pokvario ljude/jedu govna i sanjare prvi put sam primetio kritiku onog delog društva koji sebe a priori doživljava i predstavlja intelektualnim, progresivnim, ukratko – elitom.

U današnje vreme ne živi se najbolje. Nedavno je televizija N1 objavila vest da trećina stanovništa naše zemlje živi u ’’relativnom siromaštvu’’. Da ne govorimo sada o svim sitnijim pojedinostima kako je i zašto je tako – jedna druga stvar meni upada u oči. Pored naših sugrađana koji doručkuju iz kontejnera ili bivaju izbačeni iz svojih domova jer je neka kompanija prodala zgradu a nije ih obavestila; pored najgroznijih slučajeva nasilja i seksualnog uznemiravanja nad ženama i nikakvih reakcija na te zločine; pored još mnogih užasavajućih primera suštniske bede, nemaštine i borbe za goli život – onaj deo društva o kojem govore gorenavedeni stihovi – navodi da je veliki problem to što neko ima plagiran doktorat (da ima pravi i autentični verovatno bi ve bilo ok), da je ogroman problem što je u centru glavnog grada sagrađena ružna i kineska fontana, ili da je sramno i poražavajuće što se u ovom društvu ’’forsira kič, šund i rijaliti’’.

Mislite o tome kada sledeći put prođete centrom Beograda. Kada šetnjom kroz Ulicu Srpskih vladara izbrojite desetak prosjaka, na telefonu u vestima pročitate da je neki domaćin prvo ubio ženu i svekrvu a nakon toga presudio sebi, pa kada stignete do Slavije pogledajte u fontanu i pravednički izgovorite: ’’Pih, kakva je sramotak imati ovakvu kič fontanu na gradskom trgu’’.

Ivan Radisavljevic