fbpx

Karantinski dnevnik: Nedelja druga

Nedostaje mi spontanost jednog običnog dana - sretnem druga u Grmeču, popijemo pivo i tek tako odlučimo da odemo u bioskop.

2. April 2020

Druga nedelja protiče sporije u odnosu na prvu, iako ulazim u rutinu. Opominje me svaki dan brojač koraka na telefonu da ne šetam kao inače. Pita je li sve u redu.

Dan 8

Potrebno je tačno četiri koraka da stignem sa jednog kraja terase na drugi.

1, 2, 3, 4.

Potrebno je tačno sat i četrdeset minuta da sunce, kad ga ima, nestane sa terase i ode iza krova.

Potrebno je i tačno dvadeset minuta da na terasi popijem kafu iz lepe Ikeine šolje koju sam nedavno kupila. Donela sam važnu odluku – ne nosim telefon sa sobom kada pijem tu kafu. Umesto gledanja u Instagram, analiziram ono što mi je pred očima – zemunske ulice koje znam napamet.

Ide Cetinjska, Oračka, Bežanijska, crkva Svetog Nikolaja, onda moja gimnazija, Pinki, pa ulica Nikolaja Ostrovskog, Karađorđev trg.

Gledam dalje – vidim CK, Beograđanku, hram Svetog Save, Avalu… Dosadi mi to ubrzo, znam šta gledam, znam napamet. Da pogledam bolje ka dole, da malo špijuniram komšiluk. Da vidim ja ko to nosi maske, a ko ne. Ko izvodi decu na ulicu, ko je bio na pijaci, ko je izašao da popuši cigaretu na terasu ili prozor. Da malo osuđujem. Njih desetak je prošlo za tih dvadeset minuta, a, odjednom shvatam – nema mog omiljenog para.

Nisam dugo videla ni njihovog sina – visokog momka, dubokog glasa, uvek u crnom od glave do pete. Odjednom mi se misli ubrzaju. Šta ako se sin odselio? Oženio? Našao posao negde van grada? Van zemlje? Ko mom omiljenom paru donosi hranu, novine i plaća račune? Jel’ im stigla penzija? Ne znam njihovo prezime, ne znam koja je njihova kuća, ne znam kako bi ih opisala komšinici od prekoputa, baka Radi. Ona ih sigurno poznaje.

Inače, godinama unazad ih srećem. Uvek ista pozicija. On je levo, ona desno, zakačena za njegovu nadlakicu. Hoda sa štapom, a on pravi sitne korake kako bi se šetali zajedno. Kada sam ih prvi put fotografisala načula sam i kako ih pozdravlja prijateljica. Kaže, gde ste mladenci, a oni se nasmeju: evo, malo na pijacu da se kupi šta treba, bećarac za ručak. Tu sam se zaljubila.

Raspitaću se gde im je sin, obećam sebi, a onda nastavim da osuđujem i da se ljutim na najbliže komšije. Neću im više reći ni dobar dan, ovima koje viđam redovno (i ovo je laž, videla me komšinica Mica, pa sam brže bolje pitala: jel’ ste dobro?). 

Dan 9

Kako prolaze dani shvatam da mi uopšte ne pada teško sedenje kod kuće. Koliko sam samo partija jamba odigrala od kada je počelo vanredno stanje. Sajber jamb, jebote. Postaviš kameru ispred sebe, staviš podlogu (da ne lupaju kockice po stolu), uzmeš papirić, olovku i uspostaviš video poziv. Toliko je jednostavno.

I tako možemo da razgovaramo, igramo društvene igre, pijemo kafu, pijemo pivo, pijemo rakiju, smejemo se, plačemo, slavimo, vodimo ljubav i svađamo se. Razmišljala sam o tome šta mi onda nedostaje.

Nedostaje mi da čujem zvono na vratima, jer mi dolazi drugarica na kafu.

Nedostaju mi jednominutni razgovori, jer sam na putu ka osobi sa kojom razgovaram.

Nedostaje mi spontanost jednog običnog dana – sretnem druga u Grmeču, popijemo pivo i tek tako odlučimo da odemo u bioskop.

Nedostaje mi neizvesnost sretanja tebe, kao onda kad sam te videla iz Proleća. Vraćao si se sa posla, ja sam jela musaku i pila pivo.

Nedostaje mi autobus 84. Da, moja smrdljiva osamdesetčetvorka koja dođe uvek kad treba i u kojoj sam se izveštila u bežanju od BusPlusa.

Nedostaje mi i BusPlus.

Nedostaje mi i onaj vozač osamdesetčetvorke. Jesenas, kad je ušla grupa Kineza na prednja vrata i pitala za karte, rekao mi je samo uđite, jebote, vidiš da mi sviraju, oni gledaju u šoku. Nedostaje mi da se iz srca tome nasmejem sa jednom bakom.

Eto, nedostaje mi i ispaljivanje, nepoštovanje dogovora. U tome sam šampion, sada mogu da priznam. Dođem umorna, umotam se u ćebe, slažem da mi nije dobro, ostanem kod kuće i tako, samozadovoljna, gledam neki treš od filma.

Dan 10

Danas sam se jako obradovala svojoj ideji. Instaliraću Sims dvojku. Razume se, ne ja. Neko će mi to uraditi preko onog programa Team Viewer. Imam toliko drugara kompjuteraša, a svi su dokoni. Milina, hvala ti Mišo. Razume se, ne znate svi koji čitate ove redove detalje o igrici koja je obeležila odrastanje moje generacije, pa evo objašnjenja.

Igrač Simsa pravi porodicu po svojoj meri, useljava je u kuću po svojoj meri (ako ste tip Sims igrača kao ja, ovom delu pridajete veliku pažnju). Zatim, zapošljava članove te porodice koji prave decu, nalaze posao, usvajaju ljubimce i dobijaju unapređenje. Deca idu u školu, rade domaći, usavršavaju se, kako bi kasnije otišla na koledž. Usput pronalaze svoje partnere i razvijaju interesovanja. Svaki Sim ima svoje želje i strahove, uspomene i interesovanja.

Sims nisam igrala više od 10 godina, pa mi je trebalo vreme da se uhodam. Da se prisetim interfejsa igrice, šifara za varanje i, uopšte, svih mogućnosti koje pruža. Ušla sam u kuće koje već postoje – rasturila brakove, pobila nekoliko ljudi, te organizovala sahrane. Svi su se mnogo ljubili i imali mnogo seksa, pravili decu i kupovali skupe televizore. Milina.

Od silne igre nisam gledala ni redovnu konferenciju za novinare. Posle čitam – 528 zaraženih, osmoro preminulih. Brojevi počinju da se stapaju, a možda je samo moj mozak kašast od previše buljenja u kompjuter.

Dan 11

Beograd je danas grad sa najzagađenijim vazduhom na svetu. Vodila sam emisiju, pa došla kući. Kad sam skinula masku jako su me bolele uši. Dali su nam neke crveno-bele, napravljene od odvratnog materijala. Mama mi je rekla da će na mojoj da izveze sara. Uhvatio me je nemir kakav nije danima. Treba da luftiramo, zbog virusa, a da zatvaramo prozore zbog nezdravog vazduha. Dođe mi da zamračim sobu, skuvam čaj, sednem ispod stola, mazim mačku i malo se isplačem. Umesto toga operem ruke, umijem se, pa izribam kupatilo.

Dan 12

Večeras sam čula jaku buku u mom, inače mirnom i tihom, komšiluku. Odmah osetim kako mi se misli ubrzavaju – ako neko bije ženu moramo da zovemo policiju, ako se neko tuče na ulici šta ćemo da radimo, ako se neki klinci prave pametni, pa šetaju poliću ih vodom sa terase, šta mi teško.

Otvorim prozor, popnem se na prste, proturim glavu, kad čujem dečju graju. Izlazi još koja glava isto iz kuće pored moje i one do nje, kad tek čuješ zadihanog komšiju, javlja se na telefon: desi brate, šta ima? a evo, izašli u dvorište pred spavanje, ne možemo da ih uspavamo, ako se ne istrče malo. Udahnem, zapalim cigaru, skuvam čaj i vrtim Instagram.

20:24 Šta da radim sad? Još je rano za spavanje.

20:26 Mogla bih jogu da odradim, a malo me i mrzi.

20:28 Vidi, biće možda dvadesetčetvoročasovni policijski čas. Ne znam šta to znači. Da li sutra treba da idemo u prodavnicu? Da kupujemo hleb i jaja? Nemam dovoljno uložaka. Zatvoriće Lili i DM.

20:40 Gasim TV. Idem da igram Sims. Ci -cing. Neko piše, da vidimo.

21:30 Nisam igrala Sims. Zadržala sam se na ovom tekstu neko vreme i zaspala.

Dan 13

Sims me okupira više nego što bi trebalo ovih dana. Razmišljam da izbacim kompjuter na terasu, da makar budem na suncu dok igram. Inače, ubrzo mi je dosadilo da ubijam ljude i rastavljam parove, pa sam započela svoj karantinski Sims projekat. Napraviću porodicu, prezivaće se Swan (omaž junakinji mog omiljenog treš filma i knjige) i razvijaću njihovu priču do kraja vanrednog stanja. Ona se zove Sara (naravno), on se zove John. Njoj je bitna karijera, njemu ljubav. Uselila sam ih u jednu malu kuću i propisno je dobro opremila. On će biti kuvar, razmišljam, a ona – advokat.

Posle celodnevnog igranja, porodica Swan se razvila. Sara i John su dobili unapređenja i dvoje dece koji se zovu Lola i Jason.

Predveče me je toliko bolela glava da sam morala da popijem lek. Pred spavanje sam razmišljala o gejmerima. O njihovim guzicama, satima zalepljenim za stolicu, i očima usmerenim ka ekranu. Kako ih ne boli glava, vrat ili leđa? Ja sam se osećala kao da sam završila neki naporni trening.

Kad smo već kod treninga – nisam radila jogu danima. Sebi delujem budalasto, možda bi trebalo da pronađem neku drugu aktivnost. Naravno, baš sad mi se pliva kao nikad. Samo da mogu da uđem u četrdesetpeticu, trknem do 11 aprila, otplivam koju dužinu. Nikada se plivanja ne bih setila inače.

Dan 14 – utorak

Potrebno je da umutite jedno jaje (ako je vaša kosa duža možete i 2 jaja) i dodate nekoliko kapi limunovog soka, koji će da ublaži miris jaja. 

Umutila, jedno jaje. Kosa bi bila duža da je nisam uništila nekim lošim blanšom pre pet godina.

Kad sve lepo sjedinite u kompaktnu masu, pokvasite kosu i nanesite masku od jaja na čitavu površinu. Ostavite da odstoji oko 20 minuta. S obzirom da je pakovanje dosta tečno kad se nanese, ne bi bilo loše da stavite plastičnu kapu.

Nemam jebenu plastičnu kapu. Umotaću u peškir.

Nakon 20 minuta operite kosu blagim šamponom i sušite na sobnoj temperaturi bez upotrebe fena.

Šta je blagi šampon? Da li je to moja kopriva ili nije? Zašto niste precizniji, jebote?
Kosu isperite mlakom ili hladnom vodom i potrudite se da je isperete što bolje, te da odstranite svu masku od jaja iz kose.
Prilikom pranja kose koristite organske voćne šampone.
Odustajem. Potražim masku za lice.
Danas je moj beauty day kod kuće ili je trebalo da bude. Malo se smorim kada shvatim da nemam avokado, shea maslac, aloe vera gel i ostale potrepštine. Skinem lak, pa namažem nova dva sloja. Makar šake da mi budu lepe. Nisam se našminkala već više od dve nedelje.
Idem da isperem jaja iz kose, pa da se raspravim sa mamom oko peškira koji sam jajima upropastila. Ne možemo da operemo peškira koliko ja nedeljno mogu da bacam na pranje, pogotovo one za ruke.
Zaboravih da napišem – viđen je sin omiljenog para. Nosi novine i namirnice, nije se odselio.

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *