Karantinski dnevnik: Nedelja šesta

Počela sam da osećam privid toga da se život vraća u normalu. Vidim po mrežama da ljudi više izlaze iz kuće i deluje kao da je uskoro kraj vanrednog stanja.
Autor/ka Sara Arsenovic

3. May 2020

Dan 35

Evo poruke koja mi je stigla jutros, na početku šeste nedelje izolacijskog života zbog nevidljive pošasti koja hara svim delovima zemlje. Ne pamtim kad sam se iskrenije nasmejala. Moja drugarica se od početka vanrednog stanja dopisuje sa jednim momkom kog je (simbolično) upoznala tokom našeg poslednjeg izlaska pred proglašenje pandemije. Kako su po ceo dan bili kod kuće, imali su viška vremena za razmenjivanje poruka. Na kraju mu se smučilo kuckanje i pozvao ju je u šetnju po Bežanijskoj kosi čim pre. Poneće kafu u termosu i jedva čeka da je vidi.

Raspoložena zbog predstojećeg korona dejta, čujem se sa još jednom prijateljicom i ispričam joj ovu priču. Kaže, ma nije to ništa. Jelena moja sa posla našla dečka pre nedelju dana.

Kako našla, gde?

Pa, lepo. Javio joj se drug iz detinjstva krajem marta i od tad se dopisuju. Iz istog su kraja, pa su se našli u nekom parkiću dan posle Uskrsa i sad su zajedno. Potpuno je odlepila za njim. Samo je smor što radi svaki dan do 5, pa imaju samo sat vremena do početka policijskog časa. On dođe ispred njenog ulaza, pa malo tu stoje, posede na stepenicama i kući. Šta ćeš.

I, eto ti – ljubav u doba korone, za tili policijski čas.

Dan 36

Sinoć je najbolja drugarica spavala kod mene. Odlučile smo da se družimo posle skoro dva meseca. Za to vreme videle smo se samo dva puta – išle smo do radnje i prošetale koji krug po kraju. Igrale smo jamb satima, pa naposletku uključile Netflix. Iskače sad tu milion filmova, serija, setim se preporuke od ovog i onog, samo da bi me ona pitala:

Jel’ ima Tvajlajt? 

I te večeri, kao i svake, bila sam raspoložena za svoj omiljeni treš film. Familija koju i dalje igram u Simsu preziva se Swan, zbog glavne junakinje Sumrak sage – Bele. Međutim, Netfilx i dalje nije kupio prava na filmove koji bi sigurno odneli sve nagrade za najgoru glumu, najgore efekte i najgori scenario (za to nisu toliko krivi, čitala sam i knjige, ne može bolje).

Kao ponuđena zamena izleti serija Vampirski dnevnici. 

Jel’ si gledala ovaj užas nekad, pitam je.

Uzbuđeno odgovara da nije, pa pustimo prvu epizodu.

Malo li sam znala da će odgledati tri sezone za pet dana u tom trenutku. I da će me o svemu obaveštavati.

Stvorila sam čudovište.

Dan 37

Ljudi već dva dana u 20:05h lupaju u šerpe. U mojoj maloj ulici – slabo. Ipak, večeras se promolila koja glava kroz prozor. Malo su tapšali i lupali. Ja nisam do sada, moram priznati. Uglavnom stojim na terasi umotana u ćebe, pušim cigaru i slušam te zvuke. Ipak, nešto me povuklo, pa sam uzela varjaču i lupila koji put o metalnu ogradu. Odjednom izlazi komšinica na ulicu. Ima najlepšu baštu u kraju i drvo smokve. Živi sama. Ponekad joj dođe familija iz Austrije. Igrala sam se sa njenom unukom Sanjom, kad sam bila mala. Pogleda me, pa se nasmeje.

Baka Zorka, vi ne lupate? 

Juče sam malo lupala, šta ću. 

Stane zamišljena par sekundi, pa doda:

Malo, malo, pa moramo da lupamo za nešto. Umoriš se i od toga. ‘Ajd laku noć, pozdravi majku. 

Dan 38

Uspela sam da precrtam jednu stvar sa jednog od spiskova stvari koje treba uraditi – spremila sam orman.

Naravno, izdvojila se gomilica poznatija kao nudi-dalje – dajem drugaricama odeću na uvid da nose kući ako hoće. Tu je i gomila pitaj-mamu-jel’-hoće, zatim iznošeno-od-pranja-i-nošenja-izlizano-za-bacanje, ali i dobro poznata impulsivna-kupovina-nemaš-sa-čim-da-upariš-tirkiznu-haljinu-do-poda-idiote-pa-šta-ako-je-600-dinara-na-popustu. 

Ipak, moja najdraža gomilica od svih je ona koju ću nazvati biram-da-ne-bacam. Nije velika. Njoj pripadaju samo tri stvari.

Crna haljina

Reč je o mojoj prvoj maloj crnoj haljini koju sam nosila na svakoj drugoj žurci u srednjoj školi. Toliko je puta oprana da je sada skoro siva. Po šavovima pogotovo. Koliko sam se provodila u toj kratkoj crnoj haljini koja je otvorena i na leđima, a, bogami, ima i duboki V izraz. Sad je ne bih obukla u životu.

Zeleni duks

Suvenir bivše veze u kom sam spavala nekoliko zima. Više ga ne oblačim, ali volim da naiđem na njega u ormanu. Nasmejem se kad se setim situacije u kojoj sam ga uzela.

Teksas šorc

Veoma mali komad odeće koji sam kupila kada sam bila najmršavija, pa posle nosila celo jedno leto.

Ući ću opet u taj teksas šorc, obećam sebi i tokom ovog sređivanja ormana, kao i tokom svakog u proteklih nekoliko godina.

Dan 39

Počela sam da osećam privid toga da se život vraća u normalu. Pominje se već da uskoro počinjemo da radimo normalno, vidim po mrežama da ljudi više izlaze iz kuće, otvaraju se pijace (što jedva čekam), otvaraju se teretane (što nema smisla) i, uopšteno rečeno, deluje kao da je uskoro kraj vanrednog stanja. Iz nekog razloga sam počela da planiram svoj rođendan danas, iako do tada ima više od dva meseca. Čak sam počela da pišem i spisak, što uporno i opsesivno radim oduvek.

Sve sam smislila. Iznajmiću jednu kućicu na reci na ceo dan. Volela bih da bude na Dunavu, iako će verovatno biti na Savi. Popodne će mi doći kolege i odrasli prijatelji, a uveče ekipa iz srednje i iz kraja.

Biće jako vruće tada.

Pićemo ledeni špricer i još hladnije pivo.

Umočićemo noge u reku.

Slušaćemo sve – od Dorsa do Cobija, a na kraju večeri ćemo pustiti špicu Srećnih ljudi i plakati.

To se već desilo par puta.

Ponećemo Autan, da nas ne izjedu komarci.

Mogla bih za tu priliku da probam da napravim neke lepe kiflice (to je laž, naručiću), a mogla bismo i neki roštilj da ispečemo.

Dočekaćemo jutro i ja verovatno neću hteti da idem kući. To mi je neki novi fazon. Ako mi je lepo u izlasku, tražim da se izmisli neki after i budem jako dosadna.

Jedva čekam da opet budem dosadna u izlasku i da me svi teraju da idem kući.

Toliko su mi bili lepi svi ti planovi da sam popila pivo u sred dana, pa zadremala na terasi. Probudila me muzika sa ulice. Tri komšinice tinejdžerke vežbaju neku koreografiju. Nagađam, snimiće kako je izvode, pa okačiti na TikTok malo kasnije.

Dan 40

Dva susreta su mi obeležila današnji dan. Po povratku sa posla, izašla sam iz kola do knjižare samo da preuzmem knjigu koja me čeka na kasi. Taman da zakoračim unutra, kad odjednom – drug iz srednje škole izlazi. On je jedna od osoba sa kojom kad se sretneš razgovor ide ovako:

kako je na faksu, kako je na poslu, kako je (umetni ime osobe sa kojom se družila u srednjoj školi), jel’ se čuješ sa još nekim, da, da, videla sam udala se, super, haha, da, trebalo bi stvarno na kafu, zvaćemo i (umetni ime osobe sa kojom ste obe dobre), vidimo se, ćaoćao, drž’ se 

Elem, obraduje mi se moj srednjoškolski drugar, pa onda i ja njemu.

Pruža mi ruku (da baci kosku). Taj sekund postaje minut u mojoj glavi. Misli mi se ubrzavaju, ne znam šta da radim. Nismo dovoljno bliski da bih mu rekla: šta mi pružaš ruku budalo, a nisam baš ni vešta u tome da sad napravim neku šarmantnu foru kako se ne bismo dodirnuli.

Bacimo kosku jedno drugom, obavimo gorenavedeni razgovor i odemo svako svojim putem. Ja u knjižaru, on preko ulice. Deluje mi kao da sam se sa nekim poslednji put rukovala pre milion meseci, a još dalje bacanje koske. Uvek mi je to bio malo glup pozdrav, čak i kad sam bila mala.

Izvadim dezinfekciono sredstvo i stavim na ruku pretvarajući se da gledam knjige na polici.

Imamo i mi alkohol, ako treba. 

Prepadnem se. Kao da me je neko uhvatio u krađi. Kao da zna da ne gledam knjige, već se samo ponašam kao paranoični kreten. Srećom, to mi je dobacio momak koji radi u knjižari i sluša Svemirka. Pisala sam već o njemu.

Jel’ treba nešto? 

Ma jok, samo da pokupim Hitlerovo carstvo. Na kasi je već. 

Hitelerovo carstvo. Hardkor štivo za karantin. 

Zahvalim se, pa izmigoljim do kase. Kako ja sad njemu da objasnim da mi baš prija da gledam dokumentarce o Hitleru, a možda još više da čitam njegove biografije?

Mahnem na izlasku, pa odem kući razmišljajući o svim ljudima sa kojima želim da popijem sve kafe koje postoje.

Dan 41

Probudila sam se jako raspoložena, pa izašla u šetnju. Zapravo sam želela da se prošetam pijacom. Pijaca mi je omiljeno mesto na svetu. Zemunska pogotovo. Svratila sam do zdrave hrane da kupim pečene bademe i do apoteke po maske. Jedva sam čekala da se domognem i Gospodske ulice, jedne od najlepših u Zemunu. Tu na svakih desetak koraka prodaju cveće, polovne knjige, ručno rađene ešarpe, zatim i čarape, posteljinu i peškire. Ima svega.

Privuku me predivne ružičaste lale, pa se zaustavim kod jednog Cige koji sedi sa drugarom. Obojica sa maskama i rukavicama, piju kafu iz plastičnih čaša.

Zdravo. Pošto cvet?

40.

Svi? 

Svi.

Daj mi pet lala i pet gerbera. 

Nema problema. Biraj sama. 

Već se uhvatim za novčanik, pa se setim.

Joj, ne valja paran broj. 

Pa uzmi još jedan, šta. 

‘Ajde, još jednu lalu.

Dajem novčanicu od 500. Treba da mi vrati 60 dinara.

Uf, čekaj. Nemam sitno.

Stojim malo tako, a on se šeta okolo i pita za sitne pare. Odjednom mi postane neprijatno.

Ej, ma pusti. Daj još jedan cvet i to je to. 

E, ‘ajde, fala ti.

Sagnem se, uzmem lalu i pružim mu novac.

Ej bre, pa čekaj. Sad imaš opet parno. Uzmi još. 

Nasmejem se sama sebi.

Ne treba stvarno, nema veze, kao da je bitno. 

Nemoj seko, molim te. Nemoj da te bije maler posle, da me kriviš. Vidiš kako je ludo vreme. Biraj još jedan, molim te. 

Uzmem još jednu lalu, smejem se i zahvaljujem. Da sam imala više para kupila bih sve što je ostalo. Ionako uskoro ide kući, policijski čas počinje za sat i po.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *