fbpx

Karantinski leksikon: Ognjenka Lakićević

U Oblakoderov leksikon se jedanaesta po redu upisala Ognjenka Lakićević, mlada autorka nekoliko knjiga poezije i članica benda Autopark.

6. April 2020

U Oblakoderov leksikon upisala se jedanaesta po redu Ognjenka Lakićević, mlada autorka nekoliko knjiga poezije poput Vodič kroz požare, Ljubavna pisma Guglu, Troje, Ulubljenja, Ispod stepeništa. Pored toga što se bavi pisanjem, članica je i pop-rok sastava Autopark.

Evo kako ona provodi svoje karantinske dane i koje su njene preporuke!

Šta slušaš?

Isprva nisam mogla ništa da slušam. Onda počela bojažljivo, The Drums i Future Islands. Ovih dana slušam Ceremony (New Order) i The Boxer (Simon and Garfunkel). Nemam pojma zašto baš te dve, ali prva se završava stihovima ‘forever, watching love grow, forever, letting me know’ i ima epske teme na basu i gitari, a ova druga stihom ‘the fighter still remains’. Ne znam da ima nešto u tome, ili mi samo nedostaju treninzi boksa.

Šta čitaš?

Ništa. Sve me nervira. Treba da počnem da čitam neku literaturu iz psihologije koja mi je potrebna za spremanje ispita. Čitam sve što mogu da nađem o epidemijama i pandemijama, da vidim kako su se ljudi ranije nosili s tim, da uočim određene pravilnosti. Upoznaj neprijatelja, to je princip. Preuredila sam biblioteku i na jednu policu stavila dosta knjiga koje planiram da čitam, između ostalog, Adama Hazleta, Union Atlantic, zatim Psihologiju dobrote koji je izdao Clio, veoma aktuelna tema. Imam poduži spisak.

Šta gledaš od serija?

Još uvek ništa, nemam koncentraciju, ali planiram. Karantin će potrajati, možda će mi se nekad isplatiti ta pretplata za Netflix.

Šta gledaš od filmova?

Još uvek ništa, ovo šta se dešava je film. Ne mogu da pratim dva istovremeno. Još uvek nisam spremna ni na šta, nikad nismo bili u ovakvoj situaciji, i ne bih odmah da pribegnem distrakciji, ne bih da mi promakne. Prvi film koji planiram da gledam je korejski Memories of Murders. Nemam posebno objašnjenje zašto.

Šta piješ u karantinu?

Alkoholna pića, isključivo. Vino, viski, džin-tonik, rakiju. Znam da nije u skladu s preporukama. Ne opijam se, jer želim da osećam sve do kraja, ali ovo nije vreme u kojem anksioznost želim da tretiram na suvo. Pijem i vodu kad se setim.

Šta od hrane praviš u karantinu?

Inače volim da kuvam, ali trenutno nisam mnogo zainteresovana za tu aktivnost, jedem neke gluposti iz zamrzivača i dosta slatkiša. Sve se menja iz sata u sat, tako da je moguće i da će se stanje I u ovom domenu promeniti.

Kojim se hobijem baviš?

Ono po čemu me ljudi van kruga prijatelja i poznanika i znaju jesu stvari koje su tehnički u mom životu hobi, jer ne živim od njih. Sad je prilika da mogu da stignem da se bavim i muzikom i pisanjem i čitanjem, samo je pitanje koliko imam koncentracije i volje. Svet je bio sjeban i pre ovoga, i o tome sam toliko pisala, sada mi je potrebno da sagledam što više dimenzija novonastale situacije da bih pisala s razumevanjem.

Ne umem brzo da se adaptiram. Ne želim da se zamajavam drugim stvarima i pravim luda kao da se ništa ne dešava i da govorim sebi kako ovo nije neka vrsta rata, samo zato što je neprijatelj nevidljiv. Opet, ne bih ni da poludim pa se trudim da ne postanem opsednuta, da posedujem određenu uzemljenost. Ne teram sebe da budem produktivna, poštujem svoja osećanja, ali imam svoja uporišta. U sitne sate pokušavam da skinem Ceremony (New Order), toliko mi jezivo ide da me zabavlja. Zasad najviše posmatram svet oko sebe i sebe samu, i komuniciram s ljudima koje volim. Dirljivo je kako se mnogi ljudi disciplinovano ponašaju i osmišljavaju život u ovim novim okolnostima.

Kako se informišeš?

Isprva sam pratila sajt Svetske zdravstvene organizacije, blokirala sve poruke o tome kako treba da se pije topla voda da bi se virus ubio i slične neprijatne i opasne gluposti. Gledam emisije u kojima gostuju savesni i odgovorni naučnici. Pogledam konferencije. Pričam s prijateljima u čiji razum imam poverenja. Razum je ovih dana suvo zlato, za moje potrebe bitniji od kvasca. Izbegavam sve koji lupetaju gluposti.

Pažljivo pratim sve šta priča dr Srđa Janković, imunolog. Veliki sam fan još od njegove borbe protiv antivakcinaškog pokreta, vraća mi veru u ljude i humanost. Divim se zdravstvenim radnicima, kao I svim ljudima na prvoj liniji ovog fronta.

Šta treba izbegavati?

Ljude, za početak. Iz ljubavi, a i odgovornosti prema sebi i drugima. I neizostavno, sada više nego ikad, idiote svih vrsta.

Čega se plašiš?

Ljudi koji se bude kad postane prekasno i preopterećenosti zdravstvenog sistema.

Plašim se neizvesnosti i nemoći. Ali, učim da živim s tim. Važno je raditi na sebi, na prihvatanju toga. Kad se priviknem, probaću da iskoristim ovu mračnu situaciju na konstruktivan način. Planiram mnogo toga da naučim, da budem još bolji čovek. Pa, kad jednom izađemo iz samoizolacije, da se prebrojimo, da vidimo šta se desilo sa svetom. Jer, iako se priroda ljudi ne menja, svet više nikada neće biti isti. Ako ništa, možda će svet izvući pouku kako je nauka vrhovni bog i kako je zdravstveni sistem najvažniji. A možda ćemo konačno preispitati i taj neosnovani i bahati antropocentrizam, sada kada se konačno ceo svet suočio sa sopstvenom krhkošću.

Fotografkinja: Sonja Leković

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *