Karkatag kolektiv: Rada nema ako publika nije uključena u njega

Pričali smo sa Anom Dimitrijević iz Karkatag kolektiva, čija je instalacija Wirefull postavljena povodom otvaranja ovogodišnjeg Kaleidoskopa kulture u Novom Sadu
Autor/ka Jelena Kajtes

11. September 2020

Tokom narednih dana Kineska četvrt Novog Sada će ugostiti brojne umetnike, kulturne ustanove i posetioce, a raznovrstan program između ostalog čini i instalacija Wirefull na fasadi kulturnog centra SKC Fabrika Karkatag kolektiva koja je bila deo ceremonije otvaranja trećeg Kaleidoskopa kulture i mesto interakcije posetioca i lokacije.

Specifična tročlana ekipa Karkatag kolektiva već jednu deceniju stvara inovativne mašine, instalacije i automate koristeći modernu tehnologiju, industrijske materijale, električne alate i naravno svoju maštu, uvek stavljajući interakciju sa publikom ili običnim prolaznicima u prvi plan.

Iako su se svi članovi školovali za druge profesije i nemaju strogo umetničko obrazovanje iza sebe, Ana Dimitrijević, članica i moja sagovornica, ističe da im je zbog toga drago: „Tokom godina rada smo uvideli da je vrlo često samo umetničko obrazovanje neka vrsta sužavanja, ne vidika, nego sloboda da se donosu odluke mimo kodeksa.“ Pored Ane, čiji odgovori će vam približiti kolektiv i njihov rad, Karkatag čine još Marko Dimitrijević i Aleksandar Popović.

Konstantano držeći korak s razvojem tehnologije i kombinujući svoja interesovanja stvaraju jedinstven pravac i nastavljaju da se na savremeni način bave umetnošću, poljem raznovrsnijim nego ikad, uvek uključujući publiku u kreativan proces.

Muzej Jugoslavije, 2018. godine

Kako ste došli na ideju da osnujete kolektiv?

U početku je sve nastalo iz potrebe da se uradi nešto, nalet čiste konceptualizacije scene oko nas, fizičke produkcije i tradicionalne umetničke tehnike. Hteli smo da napravimo nešto što je zapravo spoj stvari koje su nas interesovale, koje uključuju i vizuelne umetnosti, performans i pozorište. Na početku nas je privukla kinetička umetnost, ali smo vrlo brzo shvatili da to ne zadovoljava do kraja naše potrebe. Ona ima pokret i donekle interakciju, ali nedovoljno da napravi događaj oko samog rada kao što smo mi želeli. Iskoračili smo iz toga da je kinetička umetnost samo za gledanje, krenuli korak dalje i otišli ka interaktivnoj. Pravili smo svojevrsne mašine i instalacije, ali uvek sa nekim mehaničkim sklopovima. Tako je bilo i sa automatima, koji su sa uplivom elektronike kao digitalne umetnosti postali kompleksnija mogućnost za komunikaciju sa publikom. Fokus je sve vreme bio na tome da publika postane sastavni deo rada.

Rada nema ako publika nije uključena u njega, da svojim prisustvom, idejama, rešenjima ili fizičkim radom doprinese tome da se rad dešava.

Za nas je ovo simbolična godina, jer slavimo deset godina postojanja.

Šta ste želeli da iskažete kroz svoj rad?

Krenuli smo od jednostavnijih stvari koje su uključivale jednu ili dve osobe. Međutim, u nekom trenutku smo dobili nagradu u Londonu sa britanskim kolektivom. Jednu od dve najprestižnije nagrade u celoj Engleskoj na godišnjem nivou – The Oxford Samuel Beckett Theatre Trust Award za pozorišnu produkciju za tu godinu, gde smo kombinovali umetničku instalaciju u prostoru i performere. To su bila naša najmasovnija izvođenja, jer smo po predstavi imali četrdesetoro ljudi iz publike koja je sve vreme morala da radi i učestvuje. Dobijala je različite poruke, instrukcije, šta treba i kuda treba. Postojalo je jedanaest velikih mašina koje su koristili i sve je bilo umreženo različitim sistemima u komunikaciji, kontrolnim punktovima i check in-ovima. Predstava se odigravala u pozorišnom ambijentu, ali je cela atmosfera pretvorena u fabričku. Nakon toga smo otišli u pravcu elektronike i krenuli da razvijamo automate.

Ove godine, paralelno sa radom koji se dešava u Novom Sadu, imamo dva rada koja se nalaze u Muzeju Jugoslavije. U pitanju su dva specifična automata koji se bave jugoslovenskim nasleđem i opet uključuju publiku u odlučivanje i propitivanje pitanja ideologije, kako i da li je imamo danas i da li nam treba. Podmetnuti su im svakodnevni uređaji, mašine za naplatu parkinga, bilo koji vending aparat (aparata za prodaju) ili sam računar na kraju krajeva – ljudi su navikli na određenu vrstu interakcije sa tim uređajima, a sada je tu automat koji radi nešto sasvim drugo i postavljaju se mnoga pitanja sa kojima se ne susreću svakog dana. Pogotovo je zanimljivo kada je neumetnička publika u pitanju.

Kako upravo takva publika, koja nije umetnička, reaguje na radove?

Interesantno je uopšte dovesti ljude koji nemaju susret sa umetnošću ili sa nekim kritičkim propitivanjem  stvari oko sebe u situaciju da mogu da postave određena pitanja. Sam automat to nameće kada oni nešto pritisnu. Pojavi se pitanje o kome u tom trenutku moraju da razmisle. Stvar je nekih internih procesa, ali je nama kao polazna tačka interesantno da damo tu mogućnost.

Koliko je takav vid umetnosti rasprostranjen kod nas i koliko je shvatljiv ljudima?

Ne verujem da pristup umetnosti treba da bude nužno analitičan i da ljudi moraju da razumeju do kraja svaku stvar.

Iz lične perspektive mi je interesantno da rad bude na takav način sveobuhvatan da može da privuče i nekoga ko samo prolazi ulicom. Imali smo situaciju gde smo radili u javnom prostoru na obodu grada u Beogradu, na mestu gde se završava urbani deo grada i počinje ruralni. Tuda je prolazilo more ljudi, a među njima jedan profesor sa akademije i jedan varilac. Svaki od njih je rad posmatrao iz svoje perspektive, ali su obojica bili zainteresovani da priđu, da popričaju, da učestvuju i to je nama bitno. Isti slučaj je i sa radovima sa pitanjima jugoslovenskog nasleđa, iz jugonostalgične perspektive. Hteli smo da vidimo šta može iz toga da se izvuče. Ljudima je to očigledno i dalje bombastična ideja i ima smisla dalje kopati. Ipak, izlažemo više po Evropi nego po Srbiji, zato što radimo megalomanske stvari, pa ovde nije lako naći finasije za to.

U Svilajncu imate otvoren studio i često sarađujete sa drugim umetnicima. Koliko je takva saradnja bitna?

Neke od svojih prvih radova smo napravili tamo, jer je to bila zgodna perspektiva za nas tada mlade umetnike, koji nisu imali svoj radni prostor. U Beogradu je bilo i skupo i preteško iznajmiti prostor i raditi tako velike stvari. Mi sada radimo u radionici od četristo kvadrata, ali na početku nije bilo baš tako lako. Iskoristili smo privatan posed, kuću koja nije bila korišćena i igrom slučaja se nalazila u Svilajncu. Tamo smo radili dugo i ne samo svoje radove, nego smo primali raznorazne strane umetnike, rezidente. Pola francuske scene je bilo kod nas u jednom trenutku, tj. umetnika sa francuskog govornog područja, Francuza, Belgijanaca i Švajcaraca. Dosta radova smo radili sa jednom fantastičnom umetnicom francuskog porekla, Kler Terien, koja živi i radi u Berlinu. Takođe i sa berlinskim kolektivom, Vila Kuriosum, koji radi najneverovatnije budalaštine koje ovaj univerzum može da zamisli. Kada vidiš takve ljude jednostavno prodišeš samo zato što daju sami sebi slobodu da urade sve to. Na primer, pored njihove vile se nalazi železnica gde grad Berlin želi da izgradi autoput zbog čega duž trase treba svašta da se poruši, pa i ta vila. Oni se bune, pišu peticije i u nekom trenutku za jedan od svojih događaja odluče da ako već ne mogu da pobede, da barem profitiraju od toga i krenu da prave lažnu prilaznicu autoputu od drveta u stvarnoj veličini. Sve su to divni ljudi koji imaju slobodu da naprave nešto što će u sledećem trenutku da bude srušeno i sklonjeno, ali nema veze, bitna je ideja.

Sarađivali smo i sa ljudima iz tehničke podrške i produkcije perspektive, koja je potrebna za performanse, nastupe, scenografije, interaktivne postavke izložbi, projekte sa cirkusom. Iz teorijske perspektive je bilo manje saradnji, jer smo izgradili neki specifičan pravac i onda je teško nekome sa strane da se ubaci. Imamo razgovore, ali potpisnike radova ne toliko. Međutim, u produkcijskom smislu angažujemo dosta prijatelja koji su tehnički profesionalci na nekom polju.

Kako bi opisala instalaciju Wirefull koja je bila deo ceremonije svečanog otvaranja ovogodišnjem Kaliedoskopa kulture?

Mi smo dobili neku vrstu projektnog zadatka, jer smo pozvani da radimo rad koji komunicira sa davnom prošlošću ove lokacije – kada je fabrika korišćena za proizvodnju žice i novijom – u poslednjih dvadesetak godina kada su tu bile zanatlije, majstori i umetnici. Cilj ej bio da se sve to spoji kao komunikacija jednog s drugim. Odlučiili smo se za nešto što smo odavno želeli da uradimo – neku vrsta kinetičkog murala. Imamo zgradu čiji zid postaje živ samim tim što se stvari po njemu pomeraju. Pošto je rad site specific i zbog te priče o preradi žice bilo nam je zanimljivo da se zapravo upotrebi već postojeći žanr “rolling ball” skulptura. Postoje u različitim veličinama po svetu i rade se već decenijama po istom principu loptice i trase kojima se one spuštaju. Kreativnost je onda izražena u načinu na koji će trase ići i na koji će loptice da se voze, kao na nekom rolerkosteru.

Međutim, to ide korak dalje od samog vizuelnog efekta, jer na zgradi koja je nekad bila fabrika, postavka koja proizvodi takav audio i vizuelni efekat vraća osećaj nekadašnjeg funkcionisanja mašina, što je bila naša želja i namera. Bili smo jako zadovoljni kada je sve profunkcionisalo, jer se dobija osećaj života mesta ponovo, pogotovo sa metalnim kuglama, zvucima, senkama, osvetljenjem, trasama. Taj rad nije konceptualno niti kritičan niti produbljen, ali je njegova namera bila više scenografska, jer nas on odmah vraća u doba života fabrike, sa svim zvukovima i situacijama. Nazvali smo ga Wirefull jer nam je bilo interesantno da napravimo taj kontrast između, generalno opšteg wireless života i nekomunikacije ljudi, pogotovo sada tokom korone.

Pokušali smo da napravimo rad koji će da bude tačka susreta i mesto komunikacije.

Učestvovali ste na Praškom kvadrijenalu scenskog dizajna i scenskog prostora 2015. i 2019. godine. Kakva su iskustva i utisci sa tako značajne svetske manifestacije?

2015. godine smo dosta temeljno radili projekat koji je namenski bio pravljen za taj događaj, jer smo bili u okviru nacionalne selekcije i to je sve imalo veću težinu. Bili smo veoma zadovoljni prijemom tog rada, imali smo i sreću da je žiri koji je dodeljivao zlatnu medalju bio tamo kada je naš rad bio izložen, pošto su se tokom deset dana radovi svakodnevno menjali. Uzbudljivo je videti reakciju tako široke publike, zaista iz svih krajeva sveta i zapravo videti kako različite kulture reaguju na naš poduhvat. Bilo je to jako važno iskustvo i jako lepa saradnja sa Fakultetom tehničkih nauka i SCEN-om. A 2019. smo učestvovali u okviru Pregleda scene što je bilo nalik na stara Praška kvadrijenala. Revija stvari koje su urađene u prethodne četiri godine. Tamo smo bili sa videom svog rada, tako da je to bilo manje intezivno iskustvo.

Kome su namenjene radionice i mentorstva koja organizujete i kako se polaznici snalaze u radu sa materijalima i alatom koji koristite?

Ranije smo radili mnogo više radionica kako bi se ljudi oslobodili u korišćenju alata, zato što postoji dogma da samo sredovečni muškarci mogu da koriste brusilicu, a na primer deca ili žene ne umeju. Imali smo super radionice sa jedanaestogodišnjacima koji vare i sa gomilom devojaka koje konstruišu ogromne naprave. Sada više radimo umetnički usmerena mentorstva u pravcu interaktivne umetnosti. Neka od većih stvari koje smo radili za Nelt edukativni program pre dve godine je bio projekat sa 26 studenata sa različitih fakulteta sa kojima smo radili ceo mentorski proces od šest meseci gde su oni na kraju došli do tri različita automata, umetnička rada koji su bili nalik našem pravcu i kroz to naučili kako da rade sa Arduinima, programiraju, koriste senzore i koriste najbazičniji električni alat, vare, bruse i prave konstrukcije za svoje digitalne radove. U suštini spoj svega, ali su imali šest meseci konceptualizacije, različitog razlaganja tema kojima želimo da se bavimo i samu zgusnutu fizičku produkciju u radionici. Takođe, već pet godina radimo u Kulturnom centru Magacin i vodimo Praksa Makerspace radionicu gde ljudi mogu da dođu, koriste alate, dobiju tehničku pomoć i savetovanje u razrešavanju svojih problema, ali da im zapravo to bude servisna stanica za produkciju sopstvenih radova. Interesantno nam je da priskačemo u pomoć ljudima kada razvijanju interaktivne radove.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi