Karox Kurdish: Nisam imao vremena da budem klinac

Karox Kurdish, poreklom iz Iraka, o životu, muzici, hrani i zaljubljivanju u Srbiji, u kojoj sada živi tri i po godine
Piše: Marija Milić

29. January 2021

Karox Kurdish je dvadesetogodišnjak poreklom iz Iraka koji je sa petnaest godina odlučio da emigrira iz svoje zemlje jer ga je stric primoravao da ode u vojsku. Bežao je od rata na malo drugačiji način. Za Srbiju ranije nije znao, ali kaže da ne planira da je napusti. Dopadaju mu se ljudi ovde jer su otvoreni, druželjubivi i imaju dobar smisao za humor. Omiljena fraza mu je „Pijan kao majka”, voli tetovaže, izlaske i srpsku muziku. Želja mu je da sa najboljim drugom otvori frizerski salon. U Srbiji je tri i po godine i, kako kaže, jedini je migrant koji je dobio azil.

Sa Koraxom smo se našli u blizini Studentskog parka i zamolili ga da odmah uslikamo par fotografija. „Hajde, ali ja ne volim da se slikam, nisam fotogeničan”, govori nam i namešta se za fotografisanje.

Seli smo u kafić, naručio je kafu, zapalio cigaretu i nabacio osmeh na lice. Počeli smo sa pričom.

Godina velike migrantske krize bila je i godina kada je Karox odlučio da će napustiti sopstvenu zemlju. Islamska država je u periodu između 2014. i 2015. godine zauzela velike teritorije u Siriji i Iraku, zbog čega je građansko stanovništvo bilo primorano da krene put Evrope. Takođe, građanski rat u Siriji i velika kriza dodatno su doprineli masovnoj migraciji. Razlog Karox-ovog odlaska iz Iraka nije direktno rat, ali jeste posledica. Nakon smrti njegovog oca, stric preuzima glavnu ulogu u porodici i primorava Karox-a i njegovog brata da odu na služenje vojnog roka. „Imao sam problema u svojoj zemlji sa stricem. Primoravao me je da idem u vojsku. Bio sam baš mlad, dosta ljudi je ginulo u ratu, zbog toga sam odlučio da pobegnem”, govori nam Karox.

Tada petnaestogodišnji Karox odlučuje da je jedini izlaz iz te situacije da emigrira. Prvobitno je želeo da ode u Englesku, međutim, nije sve išlo po planu. Prva odrednica mu je bila Turska, u kojoj se zadržao oko dva meseca. „Tamo sam bio u stanu sa krijumčarima, bio sam jako mali, plašio sam se, ali morao sam da izdržim.” Dodaje i da su ga Turci lepo prihvatili i nije naišao na probleme sa tamošnjim stanovništvom.

Nakon toga odlazi u Bugarsku, u koju, kako kaže, ne želi više nikada da ode, čak ni avionom da preleti iznad te države. „U Bugarskoj sam dobio mnogo batina, od policajaca, a i od naroda. Bio sam 11 dana u zatvoru jer nije bilo mesta u kampu, svaki dan sam dobijao batine. Dešavalo se da ne odem na ručak samo da ne dobijem batine. To su radili bez razloga.” Tamo se zadržao malo više od dva meseca, više puta je pokušao da napusti zemlju, govori nam: „Tri puta su me sa Bugarske granice vraćali u donjem vešu i bez dokumenata i novca.”

Rumunija je bila sledeća privremena stanica za tada šesnaestogodišnjeg Karox-a. „U Rumuniji su ljudi stvarno okej, mnogo su voleli Iračane. Tamo sam bio sedam meseci u kampu, išao sam stalno u školu, lepo sam naučio rumunski.” Međutim, nakon sedam meseci mirnog perioda bio je prebačen u Austriju, iz koje su ga, nakon jednog dana, deportovali za Mađarsku, a iz Mađarske u Srbiju. „Kad sam stigao u Srbiju, pomislio sam da je ovo Rusija, jer pišete ćirilicom. Pre toga nisam ni čuo za Srbiju.”

Na granici je naišao na ljude iz Indije koji su mu rekli gde se zapravo nalazi. „Ostavili su me na granici, tu sam sreo neke ljude iz Indije, nekako smo se sporazumeli. Oni su mi i rekli da sam u Srbiji, uputili su me gde da kupim kartu do Beograda. Ništa nisam znao, kao da sam pao sa Marsa.”

„Bio sam dete, a odmah sam porastao, nisam imao vremena da budem klinac, morao sam da odrastem. Ljudi mi kažu da izgledam zrelije za svoje godine”, rekao je, pa se vratio na priču o svom dolasku u Beograd.

Na železničkoj stanici čuo je da jedan čovek priča na njegovom maternjem jeziku, i to je, kako kaže, bio dar od Boga. „Pomisio sam: Bog ga je poslao da mi pomogne. I stvarno mi je i pomogao, rekao mi je gde je kamp.” Dva dana je bio ilegalno u kampu, a nakon toga su mu pomogli da legalno dobije smeštaj. „Prvo su me smestili u kamp u Krnjači, tamo sam bio godinu i dva meseca. Na početku mi je bilo baš strašno, u sobi je bilo njih trinaestoro, svi su bili iz Avganistana, a ja nisam znao jezik tada.” U kampu je išao u školu, počeo je da uči jezik i sklapao nova prijateljstva.

 „Upoznao sam jednog dečka, on je isto Kurd, sada živimo zajedno, on mi je najbolji drug. Zajedno planiramo da otvorimo frizerski salon.”

Iz kampa su ga prebacili u dom za decu bez roditeljskog staranja koji se nalazi u naselju Braće Jerković. „Vaspitači su bili okej, ali su nas ponekad baš nervirali. Sa ostalom decom smo se mnogo lepo družili, nije bilo onoga „oni su migranti“, baš su nas lepo prihvatili. Mada, ja nisam puno bio u domu.” U tom periodu Karox se već zaposlio u brzoj hrani i umetničkom prostoru „Kvaka 22”.

Drugarica koja je radila u kampu predložila mu je da krene da radi u „Kvaki 22″. „Njen brat koji me je zaposlio mi je u ruke dao ključ i rekao: „Od sutra dolaziš svakog dana na posao”. Ja sam bio u šoku, prvi put me vidi i kaže mi da sam dobio posao. Nisam znao da kažem ništa osim „ćao“.

Na početku je radio sa još jednom devojkom uz pomoć koje je učio reči i posao. „Punio sam frižider i učio reči. Kažu joj ime pića i ja vidim šta ona uzima. Gazda je svakog dana sa mnom sedeo po sat vremena i učio me reči. Baš sam im zahvalan.” Kako kaže, najviše mu je pomogao rad u kafiću jer je stalno pričao sa ljudima i tako veoma brzo naučio srpski jezik. U međuvremenu je naučio engleski, persijski i arapski i počeo da radi kao prevodilac.

Na poslu je upoznao mnogo prijatelja, počeo da sluša srpsku muziku i gleda srpske filmove i serije. „Slušam svu srpsku muziku. Omiljeni su mi Buba i Džala i Aco Pejović. Nedavno sam počeo da slušam narodne pesme, malo da promenim. Sviđa mi se Saša Matić.”

Film „Mrtav ladan”, odgledao je tri- četiri puta jer mu je, kako kaže, jako smešan. Od serija voli „Kako preživeti Beograd” i „Budva na pjenu od mora”, dopada mu se crnogorski naglasak.

„Hrana mi se ne sviđa, volim samo pečenje i roštilj, obično kuvam kod kuće. Kad sam živeo u svojoj zemlji nisam znao ni jaje da spremim, sad bukvalno znam sve.” Govori nam kako najviše voli dolmu, to je njihova sarma, a razlikuje se od naših jer umesto kupusa, oni pune luk, papriku, patlidžan, krompir. „Nedavno su nam bili drugari Srbi pa smo cimer i ja spremali našu hranu i jako im se dopala.”. Preporučuje nam da probamo i grčku sarmu, kaže: „Oduševiće vas!”

„Volim da izlazim, sviđaju mi se srpske šale, omiljena izreka mi je „Pijan sam kao majka“. Govori nam i da nikad nije voleo da uči, u Iraku je završio osam razreda, kasnije se po malo doškolovavao, a sada kada otvori knjigu – odmah mu se prispava.

„Kultura je mnogo slična našoj, mnogo ste otvoreni, prihvatate ljude, to mi se mnogo dopada.” Karox želi da ostane ovde, iako većina migranata planira da ode za Nemačku, Belgiju, Englesku. „U Srbiji ljudi znaju da uživaju i da se zabavljaju, šta će mi pare kad nemam život”, govori kroz smeh.

„Ja sam jako otvoren, odmah nađem društvo. Imam prijatelja Srbina, stalno idemo na putovanja po Srbiji.” Posetio je Kopaonik, Zlatibor, Sjenicu, Niš, Novi Pazar… „Tara mi se jako sviđa, učim se da skijam”, govori nam kako voli da putuje i želi da upozna državu što bolje, a na taj način i usavrši svoj jezik.

Karox je jedini migrant koji je pre dve godine dobio azil u Srbiji. „Dobio sam azil, zaštitu na pet godina. Čekam da li ću da dobijem pasoš.” Osiguran je preko firme za koju radi kao prevodilac. Prevodi kurdski i persijski jezik skoro godinu dana i, kako kaže, zadovoljan je.

Najveća želja mu je da posle pet godina vidi majku Haner. „Da imam pasoš, mogao bih da odem do Irana ili Turske da vidim mamu. Nisam je video pet godina. Dok nisi daleko ne znaš koliko ti znači majka.” Redovno se čuju preko društvenih mreža, ali oboje teško podnose razdvojenost jer i dalje ne znaju kada će se ponovo videti.

Pokazuje nam tetovažu majke, oca i njega: „Volim da se tetoviram, prvi put sam se ovde tetovirao”. Kaže da je to uobičajeno i kod njih i da je oduvek želeo da ima istetoviran ceo rukav.

Slabo prati politiku i dešavanja kod nas, ali je po prvi put išao na proteste u junu: „Ne razumem se mnogo u politiku, ali kad sam čuo da hoće opet da uvedu policijski čas, morao sam da izađem.”

U Srbiji ima oko 7000 migranata i 17 kampova za migrante, koji stalno pristižu, a Karox se trudi da pomogne svima koji su u sličnoj situaciji u kojoj je on bio pre par godina: „Ja bilo koga da vidim na ulici, pomognem, znam kako je jer sam bio u toj situaciji, znam koliko je teško.” Zovu ga kada im je potrebna pomoć oko jezika, lečenja, smeštaja.

Planove za budućnost nema, Srbiju ne želi da napusti jer se ovde lepo uklopio, jedino što bi voleo da se desi je da se konačno zaljubi. „Nisam nikad bio zaljubljen, ja stvarno hoću da vidim kako je to kad se zaljubiš, da doživim to iskustvo.” Ne voli duge veze, govori nam malo stidljivo, ali uz osmeh na licu.

Na kraju razgovora Korax nas je podsetio da nakon ovoga zagrlimo najbliže, uvek imamo osmeh na licu i možda ponovo odgledamo „Mrtav ladan”. Saznali smo i da su Srbi zapravo otvoren narod, spreman da prihvati razlike, sa odličnim smislom za humor i ne baš najboljim sarmama.

Fotografije: Marko Krstičić

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi