Katarina Koljević: Sistem melje sve koji imaju osećanja

„Život traje tri dana’’ je kratkometražni film režiserke i scenaristkinje Katarine Koljević. Osim ovog ostvarenja, Katarina se u još nekoliko kratkometražnih filmova bavila temama ljubavi, odnosa i prijateljstva.

24. May 2020

O filmu „Život traje tri dana“ sa autorkom Katarinom Koljević

Kratkometražni film „Život traje tri dana’’ rediteljke i scenaristkinje Katarine Koljević dobio je specijalnu nagradu na Bašta fest-u 2018.godine, a osim u ovom filmu, Katarina se temama prijateljstva i ljubavi bavila u još nekoliko ostvarenja kratkog metra. Kakvu moć ima kratometražni film kao medij, na koji način komunicira sa publikom i kakva je nesvakidašnja ljubavna situacija u fokusu Katarininog filma, pitali smo upravo ovu rediteljku.

Film „Život traje tri dana’’ je studentski film iz 2017. godine koji prati odnos Bogdana i Svetlane između kojih razlika ne postoji samo u godinama, već i u stilu života koji vode. U trajanju od 29 minuta, autorka filma Katarina Koljević preispituje prirodu i specifičnost odnosa jednog para, kao i pojam emocija u nesvakidašnjim situacijama poput ove. U glavnim ulogama su Branka Katić i Slaven Došlo, dok se tokom filma pojavljuju i glumci Miloš Timotijević, Marko Grabež i Milan Marić.

Zašto je medij kratkometražnog filma tvoj izbor? Kakvu prednost kratki metar ima u odnosu na dugometražni film?

U ovom slučaju, to nije bio samo lični izbor, već je film nastao kao moj diplomski film na Fakultetu dramskih umetnosti, gde je kratkometražna forma bila zadatak.  Ja sam kroz studije zavolela ovu formu i još uvek učim šta sve ona može. Naši životi su satkani od mnogo sitnih trenutaka svesti, čije su dimenzije i trajanje često nezahvalne u kontekstu strukture dugometražnog filma. Kratki film u tom smislu više odgovara našem doživljaju sećanja ili sna, što mu daje jednu intimističku poetiku koja mi je jako bliska. Ova forma je britka i nudi prostor za jak i efektan izraz, koji sam po sebi iziskuje hrabrost. Zato mislim da je odlično što sa njom počinjemo na filmskim akademijama, jer ako nismo hrabri, šta onda tražimo u filmskoj režiji? Ili umetnosti uopšte?

Fotografija sa snimanja, Katarina Koljević i Luka Trajković (direktor fotografije)

Na koji način film „Život traje tri dana’’ preispituje emocije i jedan partnerski odnos?

U svakom svom filmu do sada bavila sam se emocijama koje zbog ovih ili onih razloga ne mogu da opstanu u spoljnom svetu. One postoje u nekom međuprostoru koji je meni inspirativan za rad. U ovom filmu sam se bavila mogućnošću postojanja veoma jake emocije između dvoje ljudi čije je trajanje ograničeno jer je ona neodrživa u stvarnosti. Zanimalo me je da istražujem emotivni odnos dvoje ljudi koji u startu nemaju nikakve šanse, pa su samim tim i lišeni tereta očekivanja. Zatvorila sam te likove u neki vakuum, koji sa jedne strane ograničava, a sa druge strane ostavlja neograničen prostor za emotivni razvoj.

Koliko je trajao proces rada na ideji za film, kako je on počeo i šta je sve uticalo da se baviš baš ovom temom?

Prvu ruku ovog scenarija sam napisala u dahu, za jednu noć, na nekom kratkom odmoru u Berlinu. Ona se od tada do snimanja dosta menjala, ali joj je suština ostala ista. U društvu sam jednom čula za anegdotu o noći u luksuznoj kući u Beogradu i ta situacija je valjda ostala negde u mojoj glavi. Osećam već duže vreme kako su emocije postale izlizane. Razmišljajući o tome shvatila sam da sam i sama postala jako cinična prema ideji postojanja jakih emocija, pa sam sebi postavila pitanje – gde su se one zavukle kada nisu u našem vidokrugu? Locirala sam ih u nekim pukotinama ljudskih odnosa, gde ih ne očekujemo, ali to ne znači da ih nema. Mislim da ih je tamo gurnula stvarnost koju sami formiramo, u kojoj su prisutne ili neke lažne emocije, ili ih nema.

Fotografija: Luka Trajković, glumica Branka Katić

Za film „Život traje tri dana’’ si radila i scenario i režiju. Koliko je teško biti na dve ovakve pozicije na istom projektu i šta ti više leži?

Za mene je to jako teško, jer vam onda često nedostaje sloboda koju pruža distanca, ako, recimo, radite tuđ scenario ili pišete za nekog drugog reditelja. Režija me je oduvek više privlačila i mislim da više odgovara mojoj prirodi, ali ja volim izazove, tako da sam najčešće u poziciji da sama i pišem, mada bih volela da se to promeni kada pronađem scenaristu sa kojim se razumem.

Neobičan par iz ovog filma se upoznaje tako što Bogdan, momak zadužen za higijenu bazena dolazi na posao u kuću Svetlane, desetak godina starije žene. Umesto očekivanog dana na poslu, Bogdan ostaje u Svetlaninom zagrljaju. Šta simbolišu Bogdan i Svetlana, a šta njihov kratkotrajni odnos i na koji način kroz njihove uloge komuniciraš sa publikom?

Oni su oboje ljudi sa napuknutim životima u kojima, zapravo, samo preživljavaju, iako se njihove godine, kao i njihovi životi, jako razlikuju. Ja sam se bavila time da mi ovde živimo u sistemu koji melje sve koji zaista osećaju i na taj način se ne uklapaju u društvo. Oni su se našli izmešteni iz svojih života i to im je dalo slobodu. U pitanju je žena koja inače živi u nekom opšteprihvaćenom fasadnom stanju duha te klase u kojem je sve laž, ali je bitno da je sve lepo upakovano. Bogdan na svoj način takođe samo čeka da mu prođe neko vreme, pomiren je sa time da ne može mnogo da promeni u svom životu.

Obe grupacije postoje u našem društvu i obe su inficirane nekim suštinskim besmislom. Interesovalo me je kako izgleda ljubav na takvom mestu, između tih ljudi koji prolaze jedni pored drugih na ulici, ali se ne sreću. Mislim da je opasno za ljudski duh kada živimo odsečeni od sopstvenih emocija jer smo onda izloženi tome da učestvujemo u jednom društvenom poretku lišenom empatije i bilo kakvog sistema vrednosti u kojem ne umemo da vredujemo niti prepoznamo emocije, a zatim i iskomuniciramo.

Fotografija: Luka Trajković, glumci Branka Katić i Slaven Došlo

„Život traje tri dana“ aludira na trajanje ljubavne aftere glavnih likova. Da li je trajanje partnerskih odnosa u realnosti merljivo u danima?

Ne, ne, nikako. Odnosi se mere time koliko te pomere iz mesta na kojem si bio pre nego što si u njih ušao. Mere se time koliko si spreman da te oni zabole. Naslov aludira na to da njihova veza ne traje tri dana, već ceo život koji nekad može da stane u tri dana, ako su to prava tri dana.

Na koji način inače biraš glumačku postavku za svoje filmove i kako je došlo do izbora za film ’’Život traje tri dana’’?

Kad pišem, uvek moram da imam neka lica, odnosno glumce u glavi, moram da vidim i čujem u glavi to što je na papiru. Sa ovim filmom sam imala mnogo sreće, pa su i Slaven i Branka pristali, a njih sam i želela za ove uloge.

Nakon što je završio svoj festivalski život, tvoj film je publici dostupan online. Koji su benefiti koje internet u ovom slučaju donosi jednom filmskom ostvarenju?

Ja sam jako srećna što je svetsku premijeru imao na Sarajevo Film Festivalu, a zatim je prikazan i na Festivalu Autorskog Filma, kao i na još nekoliko festivala. Na Bašta Festu je i nagrađen od strane publike. Moram da priznam da sam srećna što je nastavio svoj život online, uprkos tome što je to bilo spletom ovih traumatičnih okolnosti koje kao da su iz sci-fi filma. Mislim da je internet mesto koje može da bude prostor nekog dužeg života za kratki film, nakon tog festivalskog koji je ograničenog trajanja. Na taj način ovi filmovi dolaze do šire publike, što mislim da je važno u ovom vremenu i zemlji u kojima je prostor kulturnog delovanja toliko ograničen da se često pitam da li još uvek postoji.

Fotografija: Luka Trajković, glumci Miloš Timotijević i Branka Katić

Prijateljstvo i ljubav su do sada bile teme koje su dominirale tvojim filmovima. Gde pronalaziš inspiraciju za svoj rad?

U najboljim i najgorim delovima sebe i sveta koji me okružuje. Tamo gde nešto ne štima, ili gde je sve u štimu, ali se ne čuje.

Da li likovi iz tvojih priča imaju svoj prototip u stvarnom životu ili ih u potpunosti iznova stvaraš?

Verujem da se svi uverljivi i snažni likovi na filmu sastoje od delova stvarnih ljudi.  Svoje likove najpre gradim od delova sebe, a onda i od delova ljudi koje poznajem.

Koliko razmišljaš o reakciji publike kada gradiš ideju za svoj film?

O reakciji publike ne razmišljam svesno, mislim da se taj proces odvija na nekom drugom mentalnom nivou. Za mene je film pre svega način komunikacije sa ljudima koje možda nikada neću imati priliku da upoznam. Zbog toga se i bavim režijom, jer imam potrebu da postavim pre svega sebi, a onda i drugima, neka pitanja koja najpotpunije formulišem upravo – filmom. Uzbuđuje me i raduje ideja da kada neko koga nikada ne upoznaš, čak ni ne vidiš, pogleda tvoj film i to pokrene neki proces u toj osobi, pomogne im da nešto prevaziđu ili im možda postavi pitanja na koja nisu ni znali da traže odgovore. Kao što vidiš, radim bez velikog pritiska i ambicija.

Fotografija: Luka Trajković, glumac Slaven Došlo

Osim filma, asistirala si pri režiji dve predstave u Beogradu. Kakvo je to iskustvo i u čemu se najviše razlikuje režija pozorišta od režije filma?

Pre svega, rekla bih da je osnovna razlika u tome što ti u pozorištu nikada nije hladno, ne može da počne da pada kiša ili sneg. Šalim se, naravno. Ali to nije zanemarljiva razlika, da se razumemo, jer ja poslednjih godina živim od rada na setu kao asistent režije na filmovima i serijama. To je prilično težak i terenski posao i morate baš da ga volite da biste se njime bavili. Oba iskustva u pozorištu su mi bila divna i ostala kao lepo sećanje na studentski život. Asistirala sam dvojici svojih kolega i prijatelja, Jugu Đorđeviću na njegovoj prvoj predstavi „Chatroom“ i Đorđu Filipoviću na Puškinovom „Kamenom Gostu“ u Dadovu, kao i Đorđu Filipoviću na Puškinovom „Kamenom Gostu“ u Ustavnovi kulture „Vuk‘’. U oba procesa sam puno naučila, a to mi je bilo korisno i na filmu. Nadam se da će mi biti korisno jednog dana i u pozorištu, jer bih jako volela da radim i na sceni. Najviše mi je pomoglo u radu sa glumcima. Smatram ih suštinom režije tj. njenim osnovnim oruđem. Pre svega, razlika je u vremenu, jer se na filmu stvar dešava trenutno na setu, dok je u pozorištu to proces koji traje.

Film je često nalik na mašineriju, puno je ljudi neophodno da se on desi. To je ekipni sport, drugačiji su samim tim i svi odnosi u procesu. U pozorištu je reditelj uglavnom sam sa glumcima i dramaturgom ili piscem. Film je umetnost, ali je i vojska. Hijerarhija u ekipi je stroga, uvek radite pod pritiskom vremena, koga je uvek premalo. Takođe, film vam se kao reditelju stalno vraća, prvo scenario na setu, pa zatim materijal u montaži. U pozorištu u jednom trenutku prepuštate predstavu glumcima i ona ima neki svoj život nadalje, u kojem se menja. Film takođe ima svoj život, ali se tu stvar menja u svesti onih koji ga gledaju. Proces promene filma se dešava u odnosu na svet koji ga okružuje.

Fotografija: Nemanja Petković, Katarina Koljević

Da li trenutno radiš na nečemu? Kakvi su ti dalji planovi?

U karantinu sam završila montažu svog novog kratkog filma „Porodični odmor“, koji ovih dana ulazi u kolor korekciju i post-produkciju zvuka. To je ujedno i moj završni master rad na Fakultetu dramskih umetnosti pod mentorstvom Stefana Arsenijevića. Radila sam sa montažerkom Andrijanom Krčmar na bezbednoj distanci, preko video i telefonskih poziva, što je svakako bilo novo iskustvo. Takođe sam imala vremena i skupila koncentraciju da se bavim scenarijem za svoj prvi dugometražni film, sa nadom da ćemo svi nekad ponovo snimati. Spremam se da ga snimam iduće godine, mada me je, između ostalog, ovo iskustvo naučilo da je pravljenje nekih daljih planova malo rizičan sport. Ono što je sigurno, naći ću način da snimam filmove, a to je odluka koja je pala još davno i utvrdila se poslednjih meseci kada su nam svima filmovi bili verni prijatelji i najbezbednije društvo.

Naslovna fotografija: Marko Kažić

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi