STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Katarina Ranković: Promene su moguće samo ako utičemo na čitavu zajednicu

Sa Katarinom Ranković, mladom Lazarevčankom, o problemima žena u ruralnim područjima, internacionalnoj večeri i mogućnosti promena na lokalu

26. November 2021

Poslušaj audio verziju ovog teksta:

Katarina Ranković je studentkinja Fakulteta političkih nauka iz Lazarevca i članica Ženskog udruženja kolubarskog okruga. Misija ove organizacije je osnaživanje položaja marginalizovanih grupa društva, a pre svega žena na teritoriji Kolubarskog okruga sa Lazarevcem. Ona govori da je u stvarima za koje se ŽUKO zalaže videla način doprinese svojoj lokalnoj zajednici, a da je i izbor fakulteta imao dosta veze sa njenom odlukom da postane aktivna na raznim poljima.

„Kod FPN-a volim što daje širinu, što možeš da se oprobaš u raznim stvarima i što nisi ograničen na samo jednu profesiju. Kako sam ja rasla, tako su se menjale i moje preferencije. Kroz ranije volontiranje i razmenu studenata sam otkrivala neke stvari za koje želim da se borim.“

Katarina je počela da volontira na fakultetetu, i bila je deo ESN-a u Beogradu, jer je oduvek bila zainteresovana za druge kulture, upoznavanje ljudi, njihove hrane, običaja, a pošto studira Međunarodne odnose, želela je da i na taj način proširi vidike. Ipak, vratila se u Lazarevac, u kome, kako navodi, aktivizam skoro uopšte nije zastupljen i mladi imaju malo mogućnosti da se bave volontiranjem.

„U periodu kada sam ja išla u srednju školu, odnosno, od 2012. do 2016. godine, nisam imala priliku nigde da volontiram i smatram to velikom manom jer sam kasnije morala mnogo više da se trudim u odnosu na moje vršnjake koji su se dosta ranije upoznali sa prilikama za mlade ili nekim instrumentima, mogli su da volontiraju, napreduju, ili upoznaju ljude iz drugih gradova. Iako je Lazarevac blizu Beograda, to u ovom slučaju nije plus jer mislim da je sredina kao sredina pomalo lenja da bilo šta pokrene, a posebno mlade“.

Mladi iz manjih sredina vrlo često nastavljaju svoj život u većim gradovima, dok u manjim mestima uglavnom ostaju stariji ljudi koji se bave poljoprivredom, opaža Katarina, i svako ko želi da studira ili stekne neke druge prilike, vrlo se retko vrati u svoju opštinu. Samim tim, postoji veliki problem, jer se ljudi ne vraćaju u svoju lokalnu zajednicu kako bi nešto promenili.

„Kao osoba koja je otišla u Beograd da studira, shvatila sam da sam dosta toga propustila kroz srednju školu i da Lazarevac ima jako veliki potencijal za mlade i teme kojima mladi u Lazarevcu mogu da se bave i na kojim poljima mogu da doprinesu. Ja sam imala jednu šansu za volontiranje u osnovnoj školi koju sam iskoristila, pa sam preskočila srednju školu jer nikakvih prilika kasnije nije bilo. Vratila sam se jer sam želela da pomognem drugima da se i njihov glas više čuje i da možda ja budem jedna od onih koji će da stvore više prilika za mlade. Mislim da je ovo kvalitetna zajednica i da, ako se samo malo potrudimo, može da bude sjajno mesto za život jer Lazarevac ima više potencijala od Kolubare, u kojoj većina stanovnika Lazarevca radi. Zapravo, ostali ljudi, koji završavaju neke druge fakultete, poput mene koja završavam FPN, ne moraju da budu stacionirani samo u velikim gradovima, poput Beograda“, objašnjava Katarina.

Specifičnost koja se odnosi na ŽUKO je ta što su u njihovom fokusu najviše žene koje žive u ruralnim područjima, a, kako Katarina kaže, upravo joj je susret sa tim ženama doneo neku vrstu osvešćenosti, jer ni sama nije bila svesna njihovog položaja i problema sa kojima se svakodnevno suočavaju. Međutim, kako nam je otkrila, to ju je samo motivisalo da se još više potrudi da im pomogne.

„Ja o tim ženama nisam znala ništa pre dolaska u ŽUKO i najteže mi je pao momenat otrežnjenja jer, kao osoba iz grada, jesam se susretala sa ženama sa sela, ali nikada sa njihovim realnim problemima“, iskrena je Katarina.

„Kada sam shvatila kako one žive i koliko se njihovi životi razlikuju od onoga što sam ja smatrala životom jedne prosečne žene u Srbiji, najteže mi je bilo da to prihvatim, i mislim da me je to možda motivisalo da nastavim dalje i da se još više trudim za njih, zarad neke budućnosti, zarad dece i devojčica koje tek rastu, a koje te mame i bake treba da vaspitaju. Možda nećemo uspeti da ubedimo muškarca od 50 godina da treba da radi kućne poslove, ali njegov unuk će to verovatno moći da nauči“, objašnjava Katarina.

Ljudi koji žive u većim gradovima, smatra ona, nisu uopšte svesni mentaliteta i navika većine žena koje žive na selu – dosta njih mora da pita muža da li neko sme da im dođe na kafu, da li mogu da odu do grada i uzmu nešto novca. Zbog toga Katarina ističe da je važna upornost, jer su one uglavnom zatvorene i plaše se promena, nisu sigurne kako će te promene da deluju na njih.

„Problemi žena na selu su povezani, tako da, ako pričamo o jednom, odmah se nadovezujemo na drugi. Žene koje i dalje žive na selu su često patrijarhalno vaspitane. Muškarac je najbitnija osoba u porodici. S obzirom na to da je kolubarski okrug pretežno ruralno područje, one neretko nemaju socijalno, niti zdravstveno osiguranje, jer, ako postoji poljoprivredno domaćinstvo, one će biti na listi manjih prioriteta za osobe kojima se uplaćuje zdravstveno, što znači da neće imati pristup doktoru. Imovinu će uglavnom nasleđivati samo muška deca, ili će žene, zbog istih tih stereotipa, reći da se odriču svog dela. Onda kada se odreknu imovine, one u budućnosti nemaju ništa svoje, nemaju gde da se vrate, niti bilo kakvu potporu ili rezervni plan. Zbog toga, ako žive u lošim odnosima, a ukoliko dođe do bilo koje vrste nasilja, one su te koje neretko ostaju do kraja života u tim odnosima jer: šta će reći selo, kako ću ja sad, nemam gde… Ako joj se ne uplaćuje zdravstveno i nema stalni posao, onda nema ni radni staž, nema platu, niti šanse za penziju. To znači da je ekonomski zavisna od muškarca, tako da su negde svi ti problemi sa kojima se žene na selu susreću izraženiji nego kada govorimo o ženama u gradu“.

Katarina je istakla i činjenicu da gotovo 18% žena nema zdravstveno osiguranje, ali da se taj procenat odnosi na sve žene, dok bi, ako se u obzir uzmu samo poljoprivredna gazdinstva, taj broj bio daleko veći.

„Polovina žena na pitanje kakvog su zdravstvenog stanja, odgovaraju da su prosečno ili loše, a onda kada ih pitate da li su u poslednjih godinu dana išle kod lekara – ne. Kako se lečite? Same se lečimo. Em što nemaju zdravstveno osiguranje, em što, kada se osećaju loše, ne traže pomoć lekara zbog, najčešće, ekonomskih razloga, već se same leče kod kuće. ŽUKO trenutno ima projekat koji se zove Da li je zdravlje u planu?, gde želimo da uradimo istraživanje za kolubarski okrug i vidimo kakva je situacija, jer sva istraživanja koja postoje za Srbiju, nisu konkretno za ovo područje kojim se mi bavimo. Želimo da kroz radionice ukažemo ženama koliko je važno da idu na redovne preglede, ne samo kad dođe do nekih
poteškoća. Cilj nam je i nadamo se da ćemo na kraju moći da se pohvalimo da su opštine uvele preventivne preglede, čak i za žene koje nemaju zdravstveno osiguranje.“

Katarina kaže i da je direktna komunikacija jako važna jer svaka žena zna koji je najveći problem u njenoj opštini.

„Ja ne mogu da znam koji je najveći problem ženi iz Valjeva ili iz Mionice ili sa vrhova Rajca, ali ako ih udružimo, one će moći mnogo bolje da utiču na donosioce odluka i na taj način ćemo poboljšati njihov standard života još više. „Zajedno za aktivnije društvo“ je inicijativa koja za cilj ima otvaranje po jedne kancelarije u svakoj opštini kako bismo doprli do što većeg broja žena i kako bismo ih direktno uključili u osnaživanje drugih žena. Jedna od stvari koje ŽUKO radi je zalaganje za donošenje tih nekih lokalnih mehanizama u opštinama. Dakle, dokumenata koji če olakšati život ženama na lokalu“.

Saradnja sa opštinama, kao organom, je takođe bitna, podvlači Katarina, jer sa njima imaju potpisane memorandume, a postoji i saradnja sa centrima za socijalni rad, ali isto tako i sa školama kolubarskog okruga koje prepoznaju koliko je bitno da mladi budu edukovani o nekim bitnim temama i sa njima je ta saradnja dvosmerna.

„Sećam se kad smo organizovali predstavu za srednjoškolce koja nije trajala duže od 15 – 20 minuta, a prikazivala je stereotipe, poput onog gde dečak kaže sestri: šta ti znaš o fudbalu, to je za mene i tatu. Posle toga sam popričala sa srednjoškolcima koji su gledali predstavu i pitala ih da li znaju da žene za iste poslove zarađuju manje, samo zato što su žene, podelila sam s njima koliko su me osuđivali kada sam rekla da želim da upišem FPN, da su mi pričali kako to nije ženski fakultet. S godinama više počinješ da primećuješ stvari oko sebe. Tada sam, na primer, videla da su devojčice naučene da ćute, po principu ti budi tiha i smerna, dok su dečaci bili ti koji dižu ruke i pričaju. One se međusobno došaptavaju, dok dečaci glasno komentarišu. I tu vidimo patrijarhalni okvir gde se dečak ohrabruje da ima svoje mišljenje, a devojčica treba da ga zadrži za sebe i to je očigledno i na tim, naizgled banalnim, stvarima, poput deljenja utiska sa predstave“.

Priliku za razgovor Katarina ne propušta, ne samo sa devojčicama, nego i sa dečacima jer veruje da do promena može da dođe samo ako se utiče na celu zajednicu, ne ako se obraćamo samo devojčicama Ili samo ženama.

„Bitno je da razgovaramo o svim temama otvoreno, da ne guramo više stvari pod tepih i mislim da smo svi svesni da je sada vreme promena, samo je pitanje da li ćemo im se odupirati i teško ih prihvatati ili ćemo im se lako prilagoditi. Ja ne mogu da dođem do svih dečaka i devojčica, ali smatram da je moja prednost ta što kroz profile ŽUKO-a mogu da doprem do velikog broja mladih kolubarskog okruga i Lazarevca i želim da oni čitaju o raznim temama, ali i da budu svesni da, ukoliko imaju bilo kakvo pitanje, bilo kakve nedoumice, mogu da nam se obrate, uvek će dobiti odgovor. Do sada su nam se mladi obraćali sa različitim problemima i mi smo se trudili da svima njima pomognemo u meri u kojoj smo mogli, ali su se javljali i stariji. Ne bih otkrivala koji su to problemi, jer želim da sačuvam poverenje koje su nam te osobe ukazale, ali kao pozitivan primer mogu da navedem žene koje su se javljale jer su želele da budu deo ženske pijace i da tu plasiraju svoje proizvode. Žensku pijacu je ŽUKO osnovao kao platformu za ekonomsko osnaživanje žena, jer im je na taj način omogućeno da zarade, pa nam je utoliko draže što vidimo da postoji potreba za tim“.

U Kolubarskom okrugu dosta ljudi zna za ŽUKO, primećuje Katarina, a jedan od razloga je taj što se oni bave i digitalnim nasiljem, nasiljem nad ženama i problemima marginalizovanih grupa. Tako su nedavno organizovali Internacionalnu večeru kao deo projekta „Mladi bez granica“.

„To je bila jedna od manifestacija koja je organizovana, s obzirom da se pored Lazarevca nalazi prihvatni centar za izbeglice i migrante. Tu borave i maloletna deca bez pratnje koja putuju. Mi smo želeli da našim sugrađanima približimo kulture tih država i da prikažemo sa čime se oni sve susreću. Da oni, zapravo, beže od realnih problema i da niko od kuće ne bi pobegao ako to nije nužnost u tom trenutku. Lazarevac je jedna zatvorena zajednica koja jako teško prihvata nove ljude, pa smo znali da bi ta manifestacija mogla da donese dosta toga pozitivnog, ali da sa sobom nosi i rizike. Oni su toliko bili kulturni, toliko su bili ponosni, želeli su da ostali vide i probaju tu njihovu hranu, da objasne recepte… Jednog od njih sam pitala da li je probao hranu, na šta mi je on odgovorio: neka, neka ostane za druge, a logično je da njemu nedostaje domaća kuhinja jer je preko godinu dana nije probao“.

Iako je sama manifestacija imala pozitivan prizvuk i građani su, kako Katarina prepričava, bili vrlo zainteresovani da čuju priče i upoznaju se sa nekim od migranata koji su takođe bili na događaju, posle nedelju dana su članice organizacije krenule da dobijaju pretnje smrću zato što su, navodno, dovele migrante u Lazarevac i zato što ih hrane.

„To nam negde pokazuje da se pojedinci i dalje boje promena i ne prihvataju drugačije od sebe. Mi smo to uradile sa mnogo ljubavi jer smo upoznale te migrante, znamo sa kojim se problemima susreću I koliko, zapravo, takvi događaji njima pomažu, pogotovo onima koji su deca. Oni imaju iste realne probleme kao njihovi vršnjaci iz Srbije i drugih država. Želele smo da i drugi ljudi osete ono što smo mi kada smo ih upoznale. Pored toga što smo želeli da smanjimo stereotipe koji su definitivno prisutni u našoj lokalnoj zajednici, želeli smo da na taj način ulepšamo vreme ovoj deci dok borave u Srbiji. Ti njihovi dani su jako teški, ispunjeni su samoćom, tugom, i želeli smo da im pomognemo da se osećaju prihvaćeno, da uživaju, koliko mogu, u danima provedenim ovde i da pamte Srbiju kao jedno lepo mesto u kom su bili“.

Zbog toga su im priređene različite radionice, likovna kolonija na kojoj su deca temperama ostavila na zidu otisak šaka i potpisala se, da negde ostane trag da su oni, zapravo, bili u Srbiji. Učili su da jašu konje i organizovane su različite sportske aktivnosti.

„U Bogovađi je dečak koji se zove Hamid i on je jedini koji govori sve te lokalne jezike iz Avganistana i Irana i on je spona i osoba koja nas povezuje. On je taj koji prevodi šta ostala deca govore i isto tako njima prevodi ono što mi pričamo. Međutim, ako oni nekada i ne mogu lepo da se izraze, vidiš po njima da im prijaju te aktivnosti koje su im namenjene i da im znače. Osmeh sve govori“.

Katarina nije otkrila da li će biti još sličnih manifestacija, ali je sa nama podelila želju da što više edukuje mlade, što je, na neki način, i rečenica koju nam je poručila za sam kraj: „Edukacija je važna kako se greške ne bi ponavljale, dok sa starijima radimo na tome da, ako već nastane problem, mi taj problem probamo da ublažimo, ako ne, i da ga iskorenimo“.

Fotografije: Luka Stefanović
Ton: Marko Đukić, Digimedia

Preporučeni tekstovi

Kako postati ostrvo?

Kako postati ostrvo?

Upoznajte ekofeminističku i društveno-umetničku organizaciju DTAFA i oblasti kojima se bavi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *