Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

Katarina Udovičić i Milena Šmigić: Želimo svakom da ima svoj Najkraći dan

Milena i Katarina, o Najkraćem danu, kratkim filmovima i njihovoj distribuciji
Piše: Marija Milić

5. November 2021

Katarina Udovičić i Mliena Šmigić su mlade direktorke festivala kratkometražnog filma Najkraći dan. Još na završnoj godini srednje škole počele su da se interesuju za ovaj festival. Tada su kao volonterke svojim zalaganjem doprinosile Najkraćem danu, a sada, nakon nekoliko godina, to rade sa pozicija direktorki festivala. Govore nam da su u ovom festivalu pronašle slobodu, a da ih je prema kratkom filmu privukla odgovornost, koja je potrebna kako bi se i ovaj žanr dodatno razvijao. U želji da kratki film pozicioniraju na filmskoj sceni, na ovom festivalu, pored full time poslova, rade tokom cele godine. Ove godine, Najkraći dan, koji se tradicionalno obeležava 21. 12. na Svetski dan kratkog filma, trajaće tri filmska dana. U okviru festivala posetioci će 19. i 20. decembra imati prilike da pogledaju filmove iz Evropske filmske selekcije, a 21. decembra, koji je najkraći dan u godini, amaterske i studentske, koji su u takmičarskoj selekciji.

Milena i Katarina nam govore zbog čega su produžile trajanje festivala, koliko je izazovno organizovati filmski festival i šta izdvaja kratkometražne filmove od ostalih žanrova.

Kako ste se vas dve zainteresovale za festival Najkraći Dan, s obzirom da je on postojao i ranije? 

Katarina: Milena i ja smo tokom četvrte godine srednje škole počele da se interesujemo za upis na FDU. Tada smo počele da se malo više bavimo praktičnim znanjem. Htele smo da saznamo nešto što bi nam značilo, ne samo za upis, nego i za dalje studiranje. Nakon toga, srele smo se na Festivalu autorksog filma, kada smo stvorile prijateljstvo koje nas je dovelo do Andrijane Stojković, jedne od osnivača Filmkulture i Najkraćeg dana. Ona nas je tokom upoznavanja na Festivalu pozvala da učestvujemo u Najkraćem danu, koji je bio nakon autorskog filma. Milena i ja smo tog 21. decembra počele da volontiramo, od najnižih pozicija, ali smo iz godine u godinu preuzimale sve više odgovornosti. Naravno, pod mentorstvom starijih kolega i osnivača Najkraćeg dana naučile smo puno. Zapravo, ceo festival i danas radimo kroz njihovu podršku. Nasledili smo neku viziju koju ćemo, jednoga dana, takođe, prepustiti mladima, kao što su i oni nama.

Šta je bila vaša ideja kada ste preuzele odgovornost za Najkraći dan?

Milena: Na početku je dosta bilo mentorskog rada od strane starijih kolega. Katarina i ja smo dosta stvari same ukačile, ali je proces bio dosta dugačak. Mogu slobodno da kažem da je ovo prva godina da Katarina i ja znamo tačno šta i kako. Postavile smo neku strukturu rada, primile smo nove ljude u tim. Na početku je to dosta bilo ad hoc. Kako rastu odgovornosti, tako su i nama rasli apetiti kako će festival izgledati i kako će se pozicionirati. Samim tim, dolazile su i nove ideje. Ono što je najbolje je što je kroz festival prolazilo mnogo mladih ljudi koji su doprinosili tome da se ideje uobliče, poboljšaju i razrade u svakom smislu.

Katarina: Kada preuzimaš mali festival koji je tek stao na noge, nekako si i dalje u ograničavajućim okolnostima. Obe pored svega ovoga imamo full time posao, kao i ljudi koji su nam saradnici. Trudimo se da uokvirimo vreme i energiju koju imamo, a sve radimo iz entuzijazma i pasije prema projektu i kratkometražnom filmu.

Milena: Kroz ceo proces, shvatile smo da ideja nikada previše. Ideja uvek postoji, ali kada dobiješ malo više odgovornosti i kada počneš da vodiš festival, onda shvatiš šta može od toga da se realizuje, a šta ne može.

Približite nam koje sve selekcije postoje u okviru festivala?

Katarina: Tradicionalno imamo filmove Evropske filmske akademije. Mislim da smo mi jedan od par festivala u regionu koji prikazuje njihove filmove, koji su zapravo creme de la creme evropskih kratkih filmova. Već dugo sarađujemo sa EFA-om, koji nam pred festival pošalju svoj katalog, od kog onda umetnički tim Nađa Petrović i Nikola Stojanović, prave selekciju za naš program, koji tek treba da bude objavljen 9. novembra. Pored toga, imamo selekciju amaterskih i studentskih filmova, oni su zapravo takmičarska selekcija. Konkurs za ove filmove je otvoren za puno zemalja jugoistočne, istočne i centralne Evrope. Konkretnu selekciju toga šta će biti u našem programu možemo da očekujemo 1. decembra kada ćemo imati definitivne odluke od strane naših selektora. U isto vreme imaćemo objavljen i žiri, koji će sigurno biti veoma zanimljiv.

U oviru festivala, kao prateći program, organizujete i mentorsku radionicu. Zbog čega je ona važna, ko sve može da se prijavi i šta da očekuje?

Milena: Najkraći dan, kao i većina filmskih festivala, ima svoj propratni program. Naš je uvek kulturno-edukativnog karaktera, blisko je vezan za film, a sa druge strane, uvek je to neka vrsta radionice. Ove godine nam dolazi jedan od poznatih rumunskih reditelja koji je specijalizovan za kratke filmove, Bogdan Murasano. Njegov film je 2019. bio u EFA-inoj selekciji kratkih filmova i osvojio je nagradu za kratki film. Ove godine smo ostvarile lepu onlaj saradnju sa Bogdanom. Mladi filmski profesionalci i entuzijasti, ljudi koji nemaju nužno predznanje iz oblasti filma, su pozvani da se prijave na radionicu sa svojim idejama za kratke filmove. Kroz trodnevni mentorski rad, razvijaće ideje i oblikovaće ih kako bi bile spremne za pitch. Zapravo je sjajna prilika. Prijave su otvorene do 10. novembra, a sve što je potrebno je da imate ideju za kratki film. 

Katarina: Poenta je da se, na neki način, napravi tim od desetoro selektovanih kandidata koji će između sebe prepoznati buduće saradnike. Naša ideja je da mlade spojimo i pružimo im partnerstvo i prijateljstvo na osnovu kog će dalje moći da realizuju svoje projekte. Cilj je da bude što heterogenija ekipa u vidu poznavanja rada na filmu, kako bi se tokom programa dopunjavali i saznavali više jedni od drugih.

Ove godine festival će trajati tri, umesto jednog dana, kako je bilo do sada. Kako je došlo do proširenja festivala i sta je uzrok tome, veće interesovanje, više prijavljenih filmova ili nešto treće?

Milena: Naša odluka o produžetku festivala je bila logističke prirode. Najkraći dan je do sada bio jednodnevna manifestacija. Mora da bude 21. decembra, zato što je to Svetski dan kratkog filma, simbolika postoji. To je sjajno kada se poklopi sa vikendom. Međutim, ove godine pada u utorak. Iz logističkih razloga i naše želje da publici damo priliku da pogleda što više filmova, odlučili smo da festival podelimo u 3 dana. EFA-ina selekcija će se puštati 19. i 20. decembra u Jugoslovenskoj kinoteci, dok će glavni program, takmičarska selekcija, biti na sam dan manifestacije 21. decembra u Dvorani kulturnog centra Beograda. Motivi su bili prevashodno ti da filmovima za koje smatramo da su kvalitetni, damo i više prostora. 

Katarina: Najkraći dan je do sada bio koncipiran kao maratonski filmski festival. Dođe se u DKC u četiri popodne i maratonski se gledaju filmovi do ponoći. EFA-ina selekcija je bila skrajnuta jer smo mi akcenat davali studentskoj i amaterskoj, ljudi su ostajali jedino ako imaju snage, a propuste neverovatan program. Bitno je i da mladi autori koji su prikazali svoje filmove imaju prilike da pogledaju i filmove svojih kolega iz Evrope. Maratonske stvari ne mogu da funkcionišu, pogotovo kada je radni dan u pitanju. Zato mi festival otvaramo u utorak, 21. decembra u DKC-u, gde će biti ceremonija, a EFA selekcija će biti 19. i 20. decembra u Kinoteci kao soft opening.

Da li se gledanje filmova naplaćuje?

Milena: Program u DKC-u je besplatan, dok će se ulazak na filmove iz selekcije Evropske filmske akademije naplaćivati po standardnoj ceni ulaza u Kinoteci.

Šta je vas privuklo kratkom filmu?

Katarina: Nas je privukla odgovornost. Smatramo da u Srbiji, kao zemlji koja se kulturno razvija, mi mladi moramo da preuzimamo odgovornost da se i kratki film razvija. Nažalost, kratkometražni film se smatra nekom alternativnijom scenom u odnosu na neke ozbiljnije dugometražne filmove, ali smo mi prepoznale odgovornost da afirmišemo, ne samo kratke filmove, već i da damo prostora studentima i amaterima da svoje filmove prikazuju negde. U toj kratkoj formi potrebno je da što manje kažeš, a da opet izazoveš podjednake reakcije, emocije, kao što bi neko izazvao dugometražnim.

Kakav je položaj kratkometražnog filma kod nas?

Milena: Mislim da i dalje kratkometražni film vrlo nepravedno ima podređenu poziciju. Sa jedne strane, to je zbog forme, s druge strane kratka forma je vrlo izazovna. Ljudi koji se bave filmskom umetnošću to vrlo dobro znaju. Mnogo je izazovnije u 20 minuta ispričati jedan segment priče celovito, nego što je to u dugoj formi. Bitno je da se Najkraći dan pozicionira kao relevantan festival za baš kratke filmove. Filmovi nemaju toliki potencijal za distribuciju. Odnosno, u Srbiji nemaju nikakv potencijal za komercijalnu distribuciju. S obzirom da je to tako, zbog njihove važnosti potrebno je otvoriti prostor za autore

Pomenule ste da nema potencijala za distribuciju kratkih filmova, zbog čega je to tako? Kakva je situacija sa zemljama u regionu?

Katarina: Nije finansijski isplativo. Ranije su se kratkometražni filmovi, u vreme naših roditelja, puštali pred bioskopske projekcije dugometražnih filmova. Svako je imao priliku da vidi dobar kratki film. Milena i ja hoćemo u nekoj od narednih edicija Festivala da organizujemo panel diskusiju na temu toga kako može da se poboljša položaj kratkometražnog filma u oblasti distribucije i da pozovemo distributere i producente iz Srbije kojima bismo postavile to pitanje. Ukoliko kratki film ne može da dostigne ozbiljan komercijalni uspeh, uvek postoji prilično relevantan prostor na svetskoj festivalskoj sceni koji je osvojiv. Primer je, kao i sa dokumentarnim filmovima – u Srbiji je malo ko gledao Dubinu dva, dok je na svetskim festivalima postigao izuzetan uspeh, a reditelj postao jedan od relevantnijih evropskih autora. 

Milena: Pored panel diskusije na pomenutu temu, jedan od glavnih fokusa će biti šta sve može da se uradi po tom pitanju?

Imate li vi neku ideju šta uraditi po tom pitanju i kako plasirati kratke filmove kako u Beogradu, tako i van njega?

Katarina: Ja bih organizovala bioskope da opet prikazuju kratke filmove pre dugometražnih. Ne mora svaki kratki film da traje 30 minuta. Ima sjajnih filmova od po 5 – 10 minuta.

Milena: Zanimljivo je i kod televizijske distribucije. Jedna od ideja je da vidimo ko će od televizija da se osmeli da napravi maraton kratkog filma kao deo svog programa, jednom u mesec – dva.

Katarina: A da nije samo RTS 3.

Pomenule ste filmske festivale, šta je sa njima, ima li tu mogućnosti za distribuciju?

Katarina: Ako već ne težimo komercijalnoj distribuciji, težimo umetničkoj. Kao što su ozbiljniji filmski festivali. Poenta je da se time ne bavi producent ili reditelj kratkog filma, već da postoji distribucija koja može da se pozabavi time, da njihove filmove šalje na svetske festivale i samim tim da stavi naše autore na neki ozbiljniju lestvicu, gde će moći da budu primećeniji. Tako mislim da će i drugi autori biti primećeniji i da će studenti, takođe, da se aktiviraju.

U par navrta ste pomenule srpske autore, ima li prostora za njih, kako kod nas, tako i na ostalim festivalima?

Milena: U poslednjih par godina pogotovo. Vidljiva je tendencija svetskih festivala da prikazuju naše filmove. Takođe, filmovi sa ovog prostora koji se prikazuju su uglavnom filmovi sa temama koje su kontroverzne. Negde u svetu te teme su vrlo zanimljive, egzotične, kao što je i dalje zanimljivo snimati film o iranskim ženama. Sa druge strane, milslim da treba biti otvoren ka tome da mladi iz Srbije imaju ista pitanja u glavi kao i ostali mladi u svetu, zanimaju ih iste teme i susreću se sa istim svakodnevnim stvarima na kraju dana. U tom smislu, treba napraviti prostora za svakodnevne ljudske priče koje su mladim autorima najbliskije. Treba napraviti prostora i za njih!

Ima li, zapravo, tog prostora za mlade, iz vašeg ugla? Čemu vi težite u okviru Najkraćeg dana?

Katarina: Važno je da shvatimo da svi imamo iste želje. Ne prolazimo svi kroz iste situacije, ali samo je pitanje ko od nas ima bolju startnu poziciju. Mislim da Najkraći dan daje podjednaku startnu poziciju svima. Mi ćemo se truditi da naš festival posećuju relevantni filmski autori, koji će među mladim autorima moći da prepoznaju buduće saradnike. Ako nemamo svi iste startne pozicije, odakle onda?

Da li možda imate volontere i da li to postoji kao opcija za mlade entuzijaste?

Milena: Postoji. Mi možda formalno ne otvaramo konkurs za volontere, ali prikupljamo ljude sa strane. U celom procesu koji traje cele godine, puno ljudi se javlja sa svojim željama da pomogne u ovome.

Koliko je za vas izazovno organizovati i koordinisati ceo festival, s obzirom da ste mladi, nema vas mnogo i nemate konkretnu finansijsku podršku?

Katarina: Tri dana festivala je dvanaest meseci organizacije. Milena i ja 21. decembra završimo festival, prespavamo jedan dan i već 23. idejno pripremamo festival za narednu godinu.

Milena: Da… pišemo narativne i finansijske izveštaje.

Katarina: Nas dve se prvenstveno bavimo ovim prejektom jer smo ga zaista zavolele, pronašle smo sebe ovde, našu mogućnost da budemo slobodne. Ono što je nama značajno je što smo oformile tim sa kojim svakodnevno razgovaramo. Ono što je zanimljivo je da nisu svi usko povezani sa filmom. Imamo ljude sa FON-a, grafičkog dizajna, IT-a… Umetnčki tim i naša marketing i PR direktorka Tijana, i mi smo jedini završili fakultete koji su vezani za ovu oblast. Baš zbog toga smo želeli da oformimo tim koji nije samo vezan za film, umetnost i kulturu.

Koliko ta raznolikost u timu doprinosi napretku i poboljšanju festivala?

Milena: Vrlo doprinosi. Ljudi koji su studirali drugačije stvari i kojima su druge teme u fokusu drugačije razmišljaju. To mislim u vrlo pozitivnom smislu.

Šta za vas dve predstavlja Najkraći dan?

MIlena: Skoro me je neko pitao koji mi je hobi, onda sam shvatila da Najkraći dan jeste moj hobi, ako gledamo po definiciji. Bila sam srećna kad sam to shvatila. To je verovatno i jedan od razloga zašto mi uživamo u ovome. Naravno, postoji veliki broj obaveza sada kada smo uključili nove članove, povećala se odgovornost. Zapravo, uživamo u ovome jer nas dve učimo iz celog procesa. Tek smo na drugoj od deset stepenica o tome kako treba organizovati festival. 

Katarina: Ono što nas izvlači iz stanja pasivnosti tokom korone ili bilo kog mračnijeg perioda jeste Najkraći dan. Želimo svakom da ima neki svoj Najkraći dan! 

Kakvi su planovi za budućnost, da li planirate da uvodite novitete u okviru festivala?

Milena: Razmišljaćemo o tome 23. decembra. Kao što sam već napomenula, ideja nikad ne fali. Planiramo da proširimo filmsku programsku selekciju, da pored studentskih i amaterskih filmova uvedemo i selekciju za afirmisane autore. Takođe, još propratnog programa. Ono što je ideja je da pogram proširimo na celu godinu, da ne bude usko vezan za decembar, već da nešto organizujemo i na proleće ili leto.

Katarina: Težimo da Najkraći dan bude glavni predstavnik kratkih filmova u Srbiji.

Fotografije: Jelena Simeunović

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!