Kezz: Ova životna transformacija donosi neku novu energiju

Muzička umetnica Tamara Ristić Kezz o elektronskoj muzici, majčinstvu i položaju kulturnih radnika i radnica u Srbiji
Autor/ka Lana Nikolić

24. September 2020

Muzički izraz Tamare Ristić Kezz potvrđuje ideju da je reč o univerzalnom jeziku razumljivom širom sveta i naglašava jedinstvenost tradicionalnog zvuka, koliko i njegovu moć transformacije u modernije oblike. U njenom radu primetna je nesvakidašnja kombinacija muzičkih pravaca, uz karakterističnu boju glasa, neobičnost scenskog nastupa i snažnu, iskrenu emociju koju ispoljava kroz muziku.

Nedavno je sa sestrom Tijanom pokrenula novi projekat Tijamara, čiji je prvi singl „Plač majke Srbije“ svojevrsna umetnička reakcija na nedavne, ali i prošle događaje u zemlji, dok trenutno pripremaju EP izdanja „Ples sova”.

Tijamara, foto: Igor Generalović

U svom radu spajaš ljubav prema nasleđu i elektronsku muziku. Kako na ličnom planu doživljavaš taj neobičan spoj?

Kezz: Kao ujedinjenje muzičarke i istoričarke umetnosti. Još u toku studija su me najviše zanimali baština i njen razvitak, pa sam ta znanja počela da primenjujem u muzici, kroz koju promovišem različite oblike nasleđa. 

Šta ti je najdraže kada izvodiš muziku na sceni: činjenica da ona nastaje baš u tom trenutku, saznanje da je tada deliš sa drugim ljudima ili reakcije koje dobijaš?

Osećaj slobode koji proizvode rezoniranje sa muzikom, neponovljivost trenutka, sinergija svega što si navela, kao i širenje vibracija koje se prenose na publiku.

Za elektronsku muziku najčešće se vezuje slika noćnog života i žurki, dok ti svojim radom dokazuješ da je ona mnogo više od toga. Koje ti predrasude prema ovom obliku muzike posebno smetaju?

Mislim da ona još uvek nije u potpunosti shvaćena i prihvaćena jer se posmatra vrlo površno. Postoji nešto izvan zabave i pokretljivog ritma, a to su lepa energija i, biću slobodna da kažem, isceljujuća moć muzike koja podiže moral. Noćni život i žurke jesu najbolje moguće mesto da se to doživi. I sama sam na njih odlazila ponekad tužna ili izgubljena, a u ranim jutarnjim satima ponovo pronalazila sebe i vraćala se kući puna novih ideja.

Da ona nije predodređena samo za rejvere, potvrđuje to da neke oblike elektronike rado sluša i moja mama. Ako neko želi da oseti tu energiju, potrebna je otvorenost ka slušanju i istraživanju nekonvencionalne muzike jer se i u njoj kriju veliki umetnici. A što se predrasuda tiče, one se najčešće odnose na samo stvaranje i izvođenje, gde se potcenjuju kreativnost, muzikalnost i tehnika izvođača. Live u elektronici je veoma kompleksan i zahtevan, ali i DJ može da zasvira na mixeru, verovali ili ne.

Foto: Ervin Kovač

Nema predrasuda samo prema elektronskoj muzici, već i prema ljudima koji je slušaju – koje najkreativnije si čula i imaš li neke svoje odgovore na njih, sem muzike?

Nema baš kreativnih, uglavnom se odnose na destruktivno ponašanje, a u suštini je potpuno suprotno. Takođe je uvrežena predrasuda o ekskluzivnoj vezi klabinga i konzumiraja droge, iako je ona rasprostranjena u svim sferama života, verovatno i mnogo više nego što smo svesni. Strašno je što se o tome i dalje ne razgovara otvoreno, jer bi trebalo edukovati mlade ljude kako bi se izbegle eventualne stranputice. 

Otkud ideja za projekat „Tijamara” i kako zamišljaš da će se dalje razvijati? 

Ideja je nastala prošle godine, kada sam spletom (ne)srećnih okolnosti, umesto u Berlinu završila sa sestrom na Cmok žurki, na „Potoku” nadomak Crvenke. Bila sam nešto razočarana, ne samo zbog tog Berlina, nego i komplikacija koje su mi se kontinuirano dešavale u muzičkoj industriji i osećala sam potrebu za nekom promenom. Odjednom u toku žurke je iz mene samo izletela ta ideja, koju sam odmah predložila sestri Tijani. Ovih dana završavamo naše prvo EP izdanje „Ples sova”, čiju realizaciju je podržao i Fond za kulturna davanja Sokoja. Nadamo se live nastupima, kada prođe ova kriza.

Foto: Ervin Kovač

I sama ćeš uskoro postati mama, pa to pokreće mnoga razmišljanja o položaju žena na elektronskoj sceni. Šta su pitanja kojima se najčešće baviš u tom smislu, i šta primećuješ kao najveće izazove?

Nedavno sam čitala jedan tekst u kom piše, parafraziram – postoje ostvareni roditelji na elektronskoj sceni, a to su očevi. Naravno da je ta izjava isključiva, jer postoje i mame, ali su retkost. Ustaljeno je mišljenje da ovaj posao ne ide pod ruku sa roditeljstvom, ali mene to još više ohrabruje da ne odustanem ni od jedne uloge. Problem je što se mnoge žene odriču majčinstva zarad karijere, ili obrnuto. Mislim da su to velikim delom posledice neregularnosti i nepriznatosti posla, inače bi sve drugačije funkcionisalo. 

Da li planiraš da nastaviš sa radom i stvaranjem muzike i kada budeš mama, iako će sigurno biti izazova?

Da, planiram komponovanje muzike za decu. Naravno, trudiću se da zadržim kontinuitet i na drugim poljima. Osećam da ova životna transformacija donosi neku novu energiju, tako da i sama jedva čekam da čujem kako ću se dalje razvijati. Često se setim jednog stranca koji me je upitao nakon seta u klubu „do kad planiraš ovim da se baviš?”, moj odgovor je bio – celog života. 

Jesi li nekada razgovarala sa mamama i budućim mamama o situacijama sa kojima su se susretale na elektronskoj muzičkoj sceni, a koje odslikavaju manjak podrške i predrasude? Šta su problemi koje ste u tim razgovorima prepoznavale?

Malo sam razgovarala, ali i doživela, kao i čitala o sličnim iskustvima. Jedan od osnovnih problema je finansijskog tipa, jer kada nema nastupa, prihodi se drastično smanjuju. Zatim organizacija samih nastupa i tonskih proba, gde bi sve moralo da bude preciznije definisano kako bi se izbeglo gubljenje vremena. Sledeći problem se odnosi na muzičku industriju uopše, a to je zahtevanje promovisanja devojačkog izgleda i ponašanja. Predrasuda je da ovaj posao nije pogodan za roditelje, jer mislim da je uz dobru organizaciju i zdrav način života to moguće. Zašto bi svakodnevni posao od 08-16h bio pogodniji za roditeljstvo, od radnog vikenda ili mini turneje, nakon čega ostale dane u nedelji samoorganizuješ?

Foto: Igor Generalović

Da li te nešto posebno zabrinjava kada iz uloge mame razmišljaš o budućnosti i svom mestu na muzičkoj sceni, a šta ti daje energiju i polet?

Ranije me je zabrinjavalo, u samom procesu donošenja odluke. Razmišljala sam kako da isplaniram i organizujem karijeru, najviše zbog perioda bez nastupa koji jesu esencija ovog posla. Onda se desila situacija sa pandemijom i ispostavilo se da bolji trenutak nisam mogla odabrati, jer nastupa svakako skoro i da nema. Sticajem okolnosti, nagomilala sam neobjavljena izdanja koja ću uskoro početi da delim sa slušaocima i na taj način sve vreme ostati prisutna. Ovakvu vrstu poleta nisam osetila još od pokretanja Kezz-a, a to pripisujem trenutnom stanju. 🙂 

Kakva su tvoja razmišljanja o nesigurnom položaju kulturnih radnika i radnica u svim oblastima kulturnog stvaranja, šta te zabrinjava, a šta raduje?

Ta problematika je vrlo složena i zahteva sistematske promene, koje u Srbiji nisu ni na vidiku. U velikoj meri je i to uticalo na mene da promenim sredinu, iako nisam mogla da zamislim da sledi period koji je generalno nesiguran, za sve. Zabrinjava me odnos prema kulturi i to što nismo udruženiji, a raduje da ipak opstajemo. 

Šta misliš, kako možemo da kao društvo ohrabrimo žene koje se bave elektronskom muzikom, i uopšte, rade u oblasti kulture, da nastave sa umetničkim i aktivističkim angažovanjem iako majčinstvo ponekad zahteva dodatnu energiju?

I sama ova priča je ohrabrenje, kao i bilo koji vid podrške i prepoznavanja nečije borbe. Idealno bi bilo pokrenuti se u cilju ostvarivanja jednakih prava i uslova za nezavisne radnice u kulturi, kao što ih imaju radnice u ustanovama. Tu pre svega mislim na plaćeno porodiljsko odsustvo, zatim računanje radnog staža, zdravstveno i penzijsko osiguranje. Iako postoji mogućnost dobijanja statusa samostalnog umetnika ili radnika u kulturi, ostaje prazan hod i pitanje šta raditi dok neko ne stekne uslov za to, šta sa onim zanimanjima koja se ne nalaze na spisku pravilnika, ali se otvara i pitanje socijalnog statusa samostalnih umetnika uopšte.

Imaš li ideje kako je moguće i decu uključiti u ceo taj proces kreiranja muzike, ne u smislu nastupa već samog kreativnog procesa? 

Deca inspirišu svojom maštovitošću i kada nisu direktno uključena u proces. Da bi dete bilo deo tog procesa, preduslov je talenat koji se kroz igru i rad može oblikovati od ranog detinjstva. Ono što sam primetila svirajući i pevajući sa decom, je da su za početak najpogodnije udaraljke, jer su veoma zabavne, a istovremeno razvijaju osećaj za melodiju i ritam.

Koliko je podrške potrebno da bi to bilo moguće, ne samo za tebe, već i za druge umetnice – šta već imamo, a šta nedostaje?

Imamo umetnice i umetnike koji stvaraju. Sa druge strane su prepreke u vidu sistema koji onemogućava da stvaralaštvo bude vrednovano na pravi način i društvo koje to ne prihvata kao pravi posao. Mi koji istinski želimo time da se bavimo, radimo i borimo se, uprkos svemu. Kao što sam prethodno rekla, za ostvarenje satisfakcije koja je istovremeno motivacija, potreban je niz promena, u kom se umetnici i radnici u kulturi, nažalost, nalaze među poslednjima. Podrška porodice je neprocenjiva, važni su oni koji se bore za iste vrednosti, sa kojima se prepoznamo.

Foto: Neda Jurković

Postoji li međusobna podrška muzičkih umetnica koje tek ulaze u ulogu roditelja ili već imaju decu, i kako ona izgleda?

Postoji podrška u vidu razgovora. Kada sam razmišljala o novoj formi života, pričala sam sa starijim koleginicama, međutim, često sam dobijala savet da odlažem to što duže. Nije izostala ni podrška starijih prijatelja sa elektronske scene, koji su mi govorili da imam vremena za sve i da je izvodljivo. Mislim da je ipak najvažniji sopstveni osećaj, a čini mi se da odlaganje i na neki način suprotstavljanje svom instinktu, vode ka tome da donošenje odluke bude sve teže. 

Kako hrabriš i sebe i druge mame u želji da se bave muzikom?

Bavljenje muzikom često nije želja, nego potreba. Ako je u tebi iskonski nagon ka stvaralaštvu, tvoje biće bez toga neće biti potpuno. Mene lično ohrabruje i osvrtanje na put koji sam do sada prošla.

Šta bi rekla umetnicama koje se nalaze u sličnom životnom trenutku i pokušavaju da nađu vremena i energije i za porodicu i za ljubav prema muzici?

Verujem da se ljubav ne deli, nego umnožava. Integritet, posvećenost i istrajnost su osnova na koju kalemimo sve životne vrednosti. 

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *