Kiseonik – o suštini čoveka, ljubavi i razlikama

Pred izvođenje predstave „Kiseonik” 29. oktobra u Dorćol Platzu razgovarali smo sa glumcima - Sofijom Mijatović i Milošem Lazarov

26. October 2020

Predstava „Kiseonik”, Ivana Viripajeva je eksperimentalna drama koju je na scenu postavila rediteljka Milja Mazarak, a igraju je Sofija Mijatović i Miloš Lazarov. Prvi put nakon pandemije, „Kiseonik” će biti izveden 29. oktobra od 20h u Dorćol Platzu sa ograničenim brojem posetilaca na 90.

Ova drama prati priču Saše i Saše, para koji se zaljubljuje na trgu u Moskvi. Ona zastupa i brani svet devojke iz Moskve, a on momka iz mesta Serpuhov iz provincije Rusije. Delo je pisano kao filozofska rasprava dve osobe koje se vole, ali im se porekla koja su i dalje uticala na formiranje njihove socijalne, verske i političke sfere i svesti o životu ne podudaraju. Ona postavlja i otvara mnoga suštinska pitanja, a jedno od njih je, kako sami glumci predstave kažu – u ovom besmislenom, punom mržnje, beskiseoničkom svetu, šta je glavno čime čovek treba da se vodi kroz život  – da li može da se vodi verskim kanonima, božijim zapovestima ili instiktima i potrebama.

Pred izvođenje u Dorćol Platzu o samoj predstavi, njenoj zahtevnosti i postdrami kao žanru razgovarali smo sa glumcima koji tumače likove Saše i Saše – Sofijom Mijatović i Milošem Lazarov.

Sofija, predstava Kiseonik je ujedno tvoj master rad, zašto si izabrala baš dramu Ivana Viripajeva?

Sofija: Ja sam, kao i svaki student glume, bila zaljubljena u Stanislavskog i onda kada je došlo vreme da se uradi master rad, imala sam veliku želju da odem što dalje od sebe i istražim i ostale pravce književnosti. Postdrama mi se činila kao nešto u šta sam najmanje bila upućena, pa je tako pala odluka da to bude neka drama iz postdramske književnosti. Dobila sam preporuku da pročitam dela Ivana Viripajeva i Kiseonik mi se najviše dopao. Moja prva misao je bila da nemam pojma šta se tu desilo, ali znam da sam nešto osetila i da mi se nešto jako dopalo, neka intuicija verovatno, pošto znanja za to nisam imala. Druga stvar koja mi je bila jako bitna što nisam ni u najluđim snovima mogla da pretpostavim kako bi to izgledalo na sceni. Onda sam pomislila kako bi mi bio jako veliki izazov da to radim.

Kada sam razmišljala o odabiru partnera, želela sam da to bude nešto jako intimno. Rediteljka Milja Mazarak je neko čiji mi senziblitet jako prija, a Laza je bio neki prirodan izbor, još i pre same predstave. (smeh)

Kako je izgledao rad na ovoj predstavi?

Sofija: Pre premijernog izvođenja aktivnog rada je bilo oko 2 meseca, a nas dvoje smo nekih 6 meseci pre toga analizirali tekst, zato što je zapravo jako komplikovan. Mogla bih čak reći nešto najkomplikovanije sa čim sam se susrela u svojoj ne tako dugoj karijeri.  

Miloš: Izabrali smo ga baš zbog toga što je komplikovan. Moj utisak kada sam pročitao tekst je bio da ništa nisam razumeo, ali da me tu nešto uzbuđuje i to mi je bilo važno. Mogli smo da uzmemo nešto jednostavnije, ali nam to nije bilo izazovno.  Pošto živimo zajedno, onda je bilo vežbanje svaki dan – ajmo ujutru kafa i doručak, pa rad na tekstu. Pošto je Sofija u tom trenutku igrala dve predstave u Somboru, pitali smo da li možemo tamo da imamo probe i premijeru i oni su nam izašli u susret i dali nam tehniku, prostor i sve. Pomagali su nam i ljudi iz ansambla koji su iskusniji od nas. Nedelju dana pre izvođenja smo se faktički preselili u pozorište i imali danonoćne probe. Bilo je u nekim trenucima šizofreno, ali svakako predivno iskustvo.

Sofija: Cela ova stvar je meni bila vrlo dragocena, jer je to prva samostalna produkcija, koju smo uradili na svoju inicijativu i nešto gde nismo pravili kompromise. Nije se uopšte razmišljalo o ciljnoj publici i da li će nešto da se proda ili ne.

Koliko ste spremali uloge Saše i Saše i kako je tekao proces ulaženja ulogu?

Sofija: Pre rada na Kiseoniku, nisam uopšte bila upoznata sa postulatima postdrame. Ono što je napisamo kao upustvo Ivana Viripajeva glumcima je da je to delo koje se izvodi ovde i sada i nam to uopšte nije bilo jasno. Milja, koja je dosta intuitivnija i koja nas je vodila kroz sve ovo, nam je objasnila da priča prati tih dvoje ljudi koji pričaju priču u tom trenutku, a to smo Laza i ja. S obzirom na to koliko ja branim stavove devojke o kojoj pričam i koliko Laza brani stavove momka o kom priča – u tim momentima poprimamo stavove tih ljudi.

Šta je to što je drugačije kod postdrame kao žanra?

Sofija: Na fakultetu nije bilo dovoljno vremena za dublje upoznavanje sa drugim književnim i dramskim žanrovima. Uglavnom se sve bazira na tom metodu Stanislavskog, pa je jako teško posle da izbaciš iz glave da ti u stvari ne igraš nekog lika. Nakon celog ovog procesa ja sam se potpuno zaljubila u postdramu, zato što se bazira na tome da ti čoveku koji gleda predstavu, ne prodaješ maglu. Izađeš i kažeš: ti ćeš gledati predstavu i ljudi o kojima mi pričamo ne postoje, oni su izmišljeni. To je onaj momenat kada ne moraš da ih ubeđuješ da je to neka stvarnost, jer ona to nije, ali tog trenutka postaju svesni da to ipak postoji tamo negde kada izađu na ulicu.

Scene iz predstave „Kiseonik”

Kako biste vi opisali likove Saše i Saše?

Miloš: Muški Saša ili Aleksandar je momak koji živi u provinciji Rusije. On predstavlja tu neku marginalnu „squatting slavs” Rusiju, koja čezne za nekim boljim životom, a to njemu predstavlja Moskva. Mislim da je on jedan emotivno zbunjen čovek koji traži sebe na nekim mestima gde svakako ne može da se pronađe i zato i jeste zanimljiv. On želi da bude neko drugi i na nekom drugom mestu, a taj smiraj se ne dobija tako.

Sofija: Devojka Saša je iz prestonice i čini mi se da je duboko nesrećna. Oni su se negde emotivno pronašli i zato se i zaljubjuju, iako su dva potpuno različita sveta. Ona je svesna da nesreća nije u vezi sa bilo kojim područjem, već je raširena svuda. Saša utapa tugu u raznim porocima, muškarcima i traži smisao. Mislim da je ona potpuno svesna života bez ljubavi i zapravo je to tema cele predstave šta je to što čoveka vuče – gde da pronađe smisao.

Saša i Saša su dijametralno suprotne ličnosti, koliko je to bilo presudno za njihov odnos?

Sofija: Kiseonik kao drama je odlično napisana, zato što ti da pogled na svet u malom, u ljubavnom odnosu. Mislim da je to dobro, zato što se kroz njihov odnos vide stavovi i mišljenja i nekih svetskih poredaka.

Miloš: Razne teme se provlače, baš i kroz njihove diskusije, što je nama bilo posebno zanmiljivo. Na primer tema religije ili kako se živi u Moskvi i ostatku Rusije, a to je baš pitanje toga kako se živi u nekom ruralnom, a kako u urbanom i većem mestu.

Predstava se bavi pitanjem šta je ono glavno čime čovek treba da se vodi kroz život – kako biste vi odgovorili na ovo pitanje?

Miloš: Pa rekao bih da je poenta teksta upravo da se sve to ogoli – informacije oko tebe i sve te spoljne stvari koje su te napravile takvog kakav si i zbog kojih imaš problem da dođeš do neke suštine, jer ih naizgled ima mnogo. Sve to treba da se skloni i da ostane čovek sa sobom i ovim pored sebe u ovom slučaju.

Sofija: Likovi u tekstu su upili dosta od svojih okolina i nemoguće je da budu potpuno očišćeni od toga. Poenta do koje ovo dvoje ljudi dolaze nakon višečasnovog preispitivanja, propitivanja i deljenja mišljenja je da ti zapravo kroz svet i kroz sve što ti se dešava jedino možeš da se vodiš svojom savešću. Kada sve skloniš: moralne kodekse koje si pokupio od okoline, religijske koje si pokupio kroz porodicu ili tradiciju, jedino što može da te vodi si sam ti, a to je tvoja savest.

S obzirom da je predstava na neki način eksperimentalna, kako je publika reagovala?

Miloš: Ja bih rekao odlično. Jedan prijatelj mi je nakon predstave rekao: nikad mi se nije desilo da pogledam predstavu i da me toliko uzbudi i zainteresuje da kasnije danima i nedeljama istražujem o tome. To je ono što je najvažnije – kada odigramo predstavu, da se o njoj posle razgovara ili misli, prosto da se dalje informiše o svim tim temama koje mi načnemo. Predstava je interaktivna, pa nama često zadeluje da neko ne interesuje, ali posle kada razgovaraš sa ljudima, oni kažu: da, ali ja sam samo pomno pratio. Kompleksna je i to je divno, ali zato te informacije i moraju da se slegnu.

Sofija: Na nekim igranjima je bilo vrlo zanimljivo, zato što su često ljudi u početku vrlo zatvoreni, na primer u Bečeju kada smo igrali. To je manje mesto, ali imaju vrlo obrazovanu publiku. Kako je to bilo malo pred pandemiju, bilo je vrlo intimno igranje i stalo je oko pedesetak ljudi. U početku su bili vrlo rezervisani, a posle pola sata imali smo utisak kao da živimo sa tim ljudima. Takođe, ja sam bila skeptična kako će ljudi da reaguju u Kniću, malom mestu pored Gruže odakle sam i ja, s obzirom da je za njih to vrlo avangardno pozorište. Meni je na kraju bilo divno koliko su oni iskreno reagovali.

Kada i gde su zakazana naredna igranja, pored Dorćol Platza 29. oktobra?

Sofija: Za Beograd, to je to za sada – 29. oktobar od 20h u Dorćol Platzu. Nakon toga igramo u Somboru 18. novembra, gde smo na redovnom repertoaru, a 21. u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

Fotografije: Milan Todorović

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi