fbpx

Kišobran: Nismo pokisli

Svaki put, kad vidim da je event za Kišobran žurku izašao, želim da odem. I tako već pet godina, uvek odustanem. Drugstore mi je uvek bio previše mračan, a meni prija neko osveljenje, a pogotovo da bih videla gde se krećem, ko su ljudi sa kojima se mimoilazim i da li će mi se neko od njih i svideti.
Moram priznati, ovaj put sam samo otišla zbog Autoparka i naravno, mog divnog društva.
Veče je počelo tako što smo drugarica i ja pola sata otvarale vino, dok u pozadini kidaju A$ap, Kendrick i ostale ikone, bile smo ubeđene da će neko puštati bar poneku pesmu od njih
Kad smo stigli tamo, nije bilo mnogo ljudi, kao obično, pa smo brzo ušli, prvi put da su mi našli sakrivenu flašicu sa vodom, iako sam je dobro sakrila.
Ubrzo zatim smo sreli i Ognjenku na putu do sobe, gde su svirali, i kao pačići, odgegali za njom. Bila je prilično opuštena, znala sam da će da pokidaju.
Penju se na binu, svi sem nje, započinju sviruckanje, izlazi i ona tako snažno i počinje ljubav.
Publika je bila kao jedno ogromno telo sa milion srca, baš onako kako Olja voli i kako nas uči. To sam najbolje shvatila kada sam izvadila prskalice, da bih dala drugu jednu, odjednom svi smo ih držali visoko podignute. Pogledala sam Olju, blistala je poput plamena te čudesne sprave, sa svojim dobrim okicama, koje su se caklile.
Kada se završio koncert, bili smo mokri od znoja i tako mokri se međusobno grlili, osetila sam, kao i prošli put, jaku emociju, koju ovi divni ljudi nenametljivo prenose.
Prešli smo u veliku sobu da đuskamo, muzika je bila dobra, ali malo manje u trendu, očekivala sam, iskreno, neku trepčugu da me oduva.
Opet sam imala priliku da na jednom mestu vidim i pankere i dizelaše i toliko je lepo i raznovrsno, kako se stilovi prožimaju i stvaraju zajedno nešto jako specijalno.
Toliko smo plesali da smo u jednom trenutku samo seli svi, gde god nam se prilika ukaže, a drugarica nam kroz smeh kaže: ,,ajde izdržite još malo, sad će Dog Power, imaju sad tonsku“.
I mi odemo u tu malu sobicu, prepunu ljudi, romantična crvena svetla kontrolišu situaciju, dok dva vanzemaljca nešto isprobavaju na instrumentima. Malo je reći da dobro sviraju, prave izvrsnu muziku i što je retko, fenomenalan performans prati sve to, uvek ostanem bez teksta i nemam želju da prestanem da ih gledam, ikada.
Volela bih samo da su svirali, možda u većem prostoru, da bi mogli malo da se kreću, dok sviraju, ali opet, ovako je bilo intimnije. Ostavili smo ih da tumaraju Kosmosom i da šire ono najbolje što umeju-čist rock and roll.
Pogledala sam na sat, već je pola pet ujutru, izlatimo napolje, padala je kiša, čujem neku ribu kako kuka, ja samo nabacim kez, nema te kiše koja može da potopi ovo što sam noćas videla i doživela.
Mi smo kišobran za sve ono što je zlo i štitimo jedni druge. Što kaže Autopark, pomeramo stvari, milsim, ide na bolje. Mladi će promeniti sve(t).

Autorka teksta i fotografija: Varvara Vučković

Leave a reply