Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

Kljun: Vesnik promena

Svet Kljuna je, iako smešten u malu sredinu, ipak velik

26. November 2021

Kljun je nova dramska serija od deset približno jednosatnih epizoda koje su emitovane u oktobru na kanalu Nova S. Scenario potpisuju Matija Dragojević i Ljubica Luković, dok iza kamere stoje reditelji Jelena Gavrilović i Uroš Tomić (prethodno su radili na TV seriji Grupa). Kljun je već u oktobru dobio nagradu publike na međunarodnom festivalu serija Canneseries, a dobar glas počeo je da se širi odmah nakon prikazivanja prve epizode.

Kao što je to uvek slučaj kada neku seriju, film ili knjigu previše hvale, bila sam vrlo skeptična kada sam počela da gledam Kljun. Međutim, već od uvodne špice koja kombinuje vizuelno upečatljivu jezivu animaciju sa jednako jezivom obradom dečje pesme Molimo za finu tišinu, bilo mi je jasno da ulazim u jednu drugačiju priču. Ukratko, serija govori o Sonji Kljun (Ivana Vuković iz Mog jutarnjeg smeha), beogradskoj detektivki koja dobija poziv iz Subotice da reši slučaj samoubistva za koje se sumnja da je ipak ubistvo. Postepeno upoznajemo druge likove i zajedno sa Sonjom putujemo kroz prostor i vreme.

Uvodna špica Kljuna

Paralela sa ovogodišnjom američkom dramom Mer iz Istauna sa Kejt Vinslet u glavnoj ulozi nekako se sama ukazuje. Na čelu obe serije nalaze se detektivke koje su i majke, a rešavaju slučajeve u maloj sredini gde se svi poznaju. Međutim, postoji razlika: Mer celog života stanuje u Istaunu, a Sonja dolazi u Suboticu kao autsajderka. Kao što Mer uvodi svog novog mladog kolegu u svakodnevicu Istauna, tako i Sonju njen novi mladi kolega (Stefan Vukić u ulozi Mikloša Miće Tota) upoznaje sa lokalitetima i stanovnicima Subotice. Ovim postupkom i gledaoci kojima Subotica može biti manje poznata saznaju više o znamenitostima ovog grada ili o nekim statističkim činjenicama, kao što je prisustvo velike stope samoubistava. Ovaj statistički fakt podvlači se u tekstu od početka do kraja sezone i on je, zapravo, ključan za većinu zapleta.

Praćenjem samoubistava kojih je sve više, saznajemo nove informacije, ne samo o žrtvama, nego i o samoj Sonji, njenoj porodici, kolegama, svedocima, osumnjičenima… Svet Kljuna je, iako smešten u malu sredinu, ipak velik, a u priču je upleten i podzaplet o migrantima u izbegličkom kampu koji se na kraju smisleno uvezuje u glavni tok radnje. Gledaoci tako u ovoj etnički i lingvistički raznolikoj postavci, osim srpsko(hrvatsko)g jezika imaju prilike da čuju i mađarski, engleski, italijanski i arapski, što je za ove uši bilo više nego dobrodošlo.

Dalje, Kljun je jedna od retkih domaćih serija gde je žena u glavnoj ulozi, i to detektivskoj. Na poslu niko ne preispituje Sonjine sposobnosti na osnovu njenog pola. Kada dolazi u sukobe sa kolegama, to je zato što je nesmotrena, impulsivna i svojeglava, a ne zato što je žena u tipično muškom okruženju. Ravnopravna je sa muškim kolegama, nema usiljenih osvrta na njenu poziciju ili propovedničkih govora na tu temu. Sonja, uz to, nije usamljeni ženski lik u svojoj profesionalnoj okolini, njena šefica je takođe žena, a i na patologiji radi žena. Znači, imamo priliku da vidimo nešto novo i u rodnom aspektu, što je za ove oči takođe bilo dobrodošlo.

Sonja (Ivana Vuković) i Mića (Stefan Vukić) kanališu Horejšia Kejna iz Mesta zločina: Majami

Ono što je kod domaćih serija upadljiva mana – tendencija da usled vremenski ograničenih uslova snimanja likovi i situacije deluju neuverljivo i smandrljano – u Kljunu skoro potpuno izostaje. Izmeštanje radnje iz Beograda u gledaocima manje poznatu sredinu, kao i odabir nekih svežih glumačkih lica, doprinosi autentičnosti priče. Zapravo sam imala osećaj da gledam karaktere koji žive svoje živote, a ne glumce koji glume karaktere koji žive svoje živote. Takođe, i sam scenario je zaslužan za ovu verodostojnost. Način na koji se, na primer, izgrađuje lik Sonjinog kolege Miće, to što on peva u kolima, pominje svoje detektivske idole iz serija i filmova, oblači se kao oni i drži fotošopiranu sliku sa jednim od njih na svom stolu, sve to nijansira Mićin lik i možemo da ga doživimo kao osobu sa interesovanjima i unutrašnjim životom, a ne kao ljušturu koja je tu samo zato što Sonji, kao glavnoj junakinji, treba pozadina. Ivana Vuković je zaista sjajna i u scenama akcije i u scenama mesečarenja, flešbekova, zastrašivanja osumnjičenih, vaspitavanja ćerke, sukoba sa mužem, sprdnje sa Mićom i sporednim likovima, ali Stefan Vukić kao Mića za mene je bio neočekivana poslastica. Zvala bih ga na slavu da čitamo Bibliju svake godine!

Kada je u pitanju budžet predviđen za snimanje ove serije, čini mi se da nije bio dovoljno visok jer su neki setovi odvlačili pažnju od priče. Scene u subotičkoj policijskoj stanici snimane su u bivšem Studentskom domu u Pančevu, pa mi je možda bilo teško da se uživim jer poznajem prostor, ali ona odvojena prostorija za ispitivanje sa zidovima opervaženim lamperijom toliko je suluda, kao neki golubarnik za svedoke. Osim ovih površinskih zamerki, na dubljem nivou mi se ne dopada rasplet priče i sam kraj prve sezone. Iako se narativnom razvoju ništa ne može prigovoriti na strukturalnom nivou, budući da se na intrigantan rasplet aludira od prve epizode, pa čak i u samoj uvodnoj špici, nije mi prijao zaokret ka natprirodnom, [SPOJLER!] a to što Sonja na kraju ubije čoveka po tuđem naređenju i krije to od Miće, ostavilo mi je gorak ukus u ustima, koliko god opravdano ili dosledno to bilo. Završetak prve sezone je donekle otvoren, te se uzdam u nastavak koji bi razrešio ovaj sukob [kraj spojlera].

Kad dugo gledaš u bezdan, bezdan takođe gleda u tebe

Gledajući domaće serije, neminovno ih poredimo sa stranim i ovo poređenje za sada ide nauštrb domaće produkcije jer ona još uvek ne može da parira svetskoj. Za strane uslove, Kljun možda nije dovoljno dobra serija (kao Mer iz Istauna), ali za naše uslove, ona donosi nekoliko novina. U centru priče je samostalna junakinja, sve se dešava u manjoj sredini, ali na način na koji i ta sredina učestvuje u radnji (nije samo statična pozadina kao Baranda u Vratiće se rode ili Pomoravlje kod Radoša Bajića), pojedini likovi nas podsećaju na to da u Srbiji ne žive samo Srbi (višenacionalni momenat naglašen je i u Besi), reditelji se koriste različitim okvirima slike da predoče različite događaje (npr. format 4:3 za prošlost, 16:9 za sadašnjost), scenaristi ne zaziru od humora, kao što je inače običaj u našim kriminalističkim serijama, muzika je pažljivo birana, a priča je zanimljiva, čak i sa preokretom nalik teoriji zavere na kraju. Nekome će uprkos svemu tome tempo odvijanja radnje biti prespor ili poznavanje subotičke sredine nedovoljno dobro ili gluma neubedljiva ili atmosfera previše tmurna, ali ono što mislim da je najvažnije je to što se vidi da su autori uložili trud da ispričaju svoju priču na svoj način, od uvodne do odjavne špice. I to je ono što mi daje nadu da se domaća televizijska produkcija polako preusmerava sa užurbanog otaljavanja na promišljenu realizaciju. Bilo je i vreme.

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Klasici

Mala preterivanja: Klasici

Sedela sam u Mornaru sa drugom, grickali smo pomfrit i pili pivo kada me je, usred moje rečenice, prekinuo – „šta si ti sve gledala, bre, ove godine”. Učinilo mu se kao da sam videla mnogo filmova i serija, a ja sam znala da greši i da sam, kao i uvek, toliko toga propustila.

Skrinšot: Vazduh

Skrinšot: Vazduh

Beograd se ponovo našao na listi 10 najzagađenijih velikih gradova sveta – po ko zna koji put od početka jeseni.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!