fbpx

KOD ŠEJTANA ili jedna dobra žena

          "Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način." Gotovo sam sigurna da je ovo jedna od najupečatljivijih i najcitiranijih rečenica kojom počinje neko književno delo. Isto tako sam gotovo sigurna da je mali procenat onih koji se, povučeni životnim iskustvom, primerima iz okoline ili pukim kritičkim stavom prema književnosti i čitanju nisu zapitali: čekaj, majku mu, je l’ to baš  zaista tako?

          „Kod Šejtana ili jedna dobra žena“ naziv je predstave koja je sinoć u Ustanovi kulture „Vuk Stefanović Karadžić“ doživela svoje dvadeseto izvođenje. Na sceni „Kult“, ekipa glumaca u sastavu: Jasmina Večanski, Mihaela Stamenković, Ivana Nedeljković, Mihailo Laptošević, Igor Borojević, Mladen Vuković i Milan Aleksić, imai su zadatak da što vernije prikažu komad koji potpisuje Sanja Savić u režiji Stevana Bodrože.

Reč je, naime, o drami glavne junakinje Božane, ili jedne dobre žene, koja je, lomeći se da  ispuni sve što se od nje očekuje, usput nekako slomila svoje snove. Ona je dobra majka svom sinu, požrtvovana  supruga, neko ko bez pogovora rmbači u kafani „Kod Šejtana“ koju je otvorila kao mali porodični biznis kada je zbog rata pobegla sa porodicom iz Like u Srem. Ipak, ona je duboko nesrećna, jer shvata da u 45. godini svog života ništa od ambicija iz mladosti nije ostvarila.

„Poziv na buđenje“ stiže joj jednog jutra kada je sestra obaveštava da dolazi u posetu iz inostranstva. Njih dve su podjednako talentovane za muziku i imale su podjednake šanse za uspeh, s tim što na Bobu njihovo okruženje gleda sa poštovanjem, dok  Božana, sasvim nezasluženo, dobija epitet krpe i njene želje i nadanja bivaju ugušeni i ismevani, pogotovo od strane najbližih.

Tu je i Sonja, lik koji tumači Mihaela Stamenković, supruga Božaninog sina Miće. Njih dvoje ulaze u 3. godinu braka, ali, iz nekog razloga, nemaju dece. Evidentni su jaki karakteri muških likova. S druge strane, Sonja bez sumnje ide Božaninim stopama i ukoliko ne odluči da uradi nešto i promeni način na koji je svi tretiraju, zadesiće je ista sudbina, koja s ove tačke gledišta, deluje zapečaćena.

Mihaela Stamenković rođena je 21. januara 1983. godine u Beogradu. Publika je do sada imala priliku da je upozna kroz uloge u „Montevideu“, „Urgentnom centru“, „Komšijama“, a trenutno  na TV-u mogu da je gledaju u serijama „Šifra Despot“ i „Sinđelići“. I dok na malim ekranima igra uglavnom zavodnicu, u pozorištu su vidljive njene transformacije, od kojih su najzapaženije one u predstavama „Pomorandžina kora”, zatim „Ožalošćena porodica“, „Farenhajt 451”, „Epitaf", „Treznilište", „Dom Bernarde Albe"...
Za „Oblakoder“ Mihaela govori o ulozi Sonje, devojke iz palanke, koja vrlo lako može biti i nečija poznanica, komšinica, prijatelj, sestra, jer, po njenim rečima, „Sonja nije kreiran lik za potrebe predstave, Sonja vrlo lako možemo biti mi ili bilo ko koga na na neki način poznajemo“.

Za „Oblakoder“ Mihaela govori o ulozi Sonje, devojke iz palanke, koja vrlo lako može biti i nečija poznanica, komšinica, prijatelj, sestra, jer, po njenim rečima, „Sonja nije kreiran lik za potrebe predstave, Sonja vrlo lako možemo biti mi ili bilo ko koga na na neki način poznajemo“.

Koliko ti je vremena trebalo da uđeš u lik Sonje, s obzirom da je u pitanju devojka koja je iz malog mesta, odrasla u patrijarhalnoj sredini?

Svaki glumac će ti reći da kad dobije tekst i pročita ga, otprilike već ima u glavi o kakvoj se ulozi radi i na koji će način prezentovati lik koji tumači. Kroz više od dva meseca priprema i probi, Sonja je polako dobijala svoj oblik da bi na kraju izgledala ovako kako danas izgleda. Ja nisam baš odmah znala da će u potpunosti biti ovakva, ali svaka proba ti nešto novo donese, kao i svako novo izvođenje. Svaki put kad igramo, sve je više osećam.

Da li smatraš da je to realna slika žene iz bilo kojeg manjeg mesta u Srbiji?

Jeste i ne mora da bude čak ni manje mesto, ovoga ima svuda, zavisi najviše od toga kako si vaspitavan, od stavova koje si u međuvremenu pokupio, izgradio, od usvojenih modela ponašanja, ugledanja na neku osobu, pa i od nekog skupa nesrećnih okolnosti, sve su to „krivci“ za formiranje osobe kakva je Sonja.Ona se za Miću udaje kako bi pobegla od oca alkoholičara i užasne situacije koju je primorana da preživljava svakog dana u kući i ona u Božani vidi neku vrstu skloništa i utehe, čak i nadu, jer je Božana u stvari jaka žena koja se u jednom trenutku izborila za svoje snove, za svoje neke ideje. Koliko god se čini da Sonja nema načina da promeni lošu sudbinu, Božanin odlazak od kuće joj daje nadu da ipak može drugačije i ipak može bolje.

Parafraziraću repliku iz predstave koja otprilike glasi da čovek misli kako ima dovoljno snage i za decu i za snove, a na kraju se ispostavi da je nema ni za jedno, ni za drugo. Da li misliš da je to tačno?

U ovoj priči koju smo pokazali nažalost jeste. Lično, trudim se da uvek sve gledam s neke pozitivne strane. Dokle god je Božana bila prisutna u kući jer su svi navikli da zavise od nje, počevši od muža, preko sina i kafane, bila je nesrećna jer nije uspela da se ostvari na polju karijere. Kasnije kada odlazi i uspeva da ispuni sve ono što je kao mlađa želela, nailazi na jako neprijatan doček od strane porodice po povratku kući. Sonja je jedina tu dočekuje s iskrenim oduševljenjem. Ipak, u tom momentu Sonja saznaje i da je posle višegodišnjeg pokušavanja ostala trudna, ali u tom trenutku ona ne zna da li da se smeje ili da plače. Zna šta je čeka, s obirom na to da je više puta bila svedok i psihičkog i fizičkog maltretiranja Božane od strane njenog muža, pa i sama Sonja je to doživljavala od svog supruga, ali se isto tako oseća oslobođeno pritiska jer je ona i starija od Miće i od nje se dugo očekuje to dete, još ako je muško, to bi bilo sjajno. Mislim da je Sonja tu gore prošla. Božana se nekako spasila.

Mića je karakterno jako sličan ocu. U predstavi saznajemo da je i Mićin otac jako sličan svom ocu, tj. Mićinom dedi. Koliko misliš da je čovek u stanju da pobegne od onoga što nasleđuje i vidi kao roditeljski model ponašanja?

Tu bih ja prokomentarisala širu sliku, nevezano za predstavu. Iskreno, mislim da može. Sve je stvar snage i spremnosti da se preuzme rizik. Sad dolazimo do onoga da mnogi ljudi ostaju u braku zbog dece, osude okoline i sl, ja sam svakako mišljenja da je bolje biti srećno razveden, nego ostajati u nekom disfunkcionalnom odnosu koji ostavlja posledice na svakoga ko u njemu učestvuje, pa na kraju i na tu decu zbog koje se tobože ostaje u zajednici koja nije okej. Smatram da niko ne treba da trpi nešto što mu ne odgovara i da svako treba da se bori za svoje ideale, što je jako teško kada čovek nema podršku. Da se vratim na predstavu, Sonja i Božana su se međusobno podržavale. Valjda su se zbog tih sličnih sudbina i saživele. Sonja je na neki način kroz Božanu proživljavala ono što sama nije smela. Verovatno zato što je mlađa i naivnija, neiskusnija.

          „Kod Šejtana ili jedna dobra žena“ nalazi se na repertoaru Ustanove kulture „Vuk Stefanović Karadžić“ jednom mesečno. Radi se o koprodukciji Pančeva, Lazarevca i Beograda, te se samim tim igra i u ostala dva grada. U jeku kampanja i konstantnih apela na borbu za ravnopravnost žena, ova predstava zaobišla je svrhu umetnosti da postavlja pitanja, već je porukom koju šalje dala mnoge odgovore.

          Da li sve srećne porodice liče jedna na drugu? I ne baš. Neko uživa na suncu, neko od istog izgori, dobije alergiju ili ga jednostavno ne voli (da, ima i takvih). Samim tim ne treba biti sklon generalizaciji. Let avionom nekome predstavlja odlazak na najbolji odmor u životu, dok je nekome to samo još jedan smoran dan na poslu kabinskog osoblja. Da ne nabrajam dalje, znate na šta mislim.

          Da li je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način? Ne baš tako skoro pronašla sam tekst na nekoj stranici gde Bojana Obradović (ako se ne varam), psiholog, komentariše ovu temu. Suštinski, jeste svakom svoja muka najveća. U praksi, kada potičemo iz „nesrećne“ porodice, češće nas privlače slični ljudi, te ćemo nesvesno pre sesti za sto, popričati ili se upoznati sa osobama čija je prošlost slična sa našom po nesrećnim, nego po srećnim događajima koji su je obeležili. Takođe, svako s imalo empatije će pre razumeti nečiji novčani problem ili problem sa zdravljem, ali ajd’ probaj da objasniš svoju sreću nekome čiji se parametri za istu ni po čemu ne poklapaju sa tvojim.

          Zaključak se nekako sam nameće: ono što nekoga „posebno“ plaši, boli ili uznemiruje, lako se ocrtava u nekim drugim ljudima, nama stranim i nepoznatim, a opet sa vrlo sličnim osećajima, sumnjama, dilemama, dok je sreća vrlo individualna stvar. Pa opet, koliko god težili povezivanju sa ljudima sa sličnim problemima, nekako se neretko dešava da ne preduzimamo ništa da im pomognemo, štaviše, ne radimo ništa ni po pitanju pomaganja sebi. Ovde podvlačim crtu da se ovaj tekst ne bi pretvorio u lajfkoučing, jer mu to nije ni cilj ni namera. Ovo je osvrt na predstavu koja treba da nas podstakne da, iako se nekad plašimo, zakoračimo u nepoznato i sami budemo junaci nekih ličnih pobuna. Svaka srećna porodica srećna je na svoj način. Sve nesrećne porodice liče jedna na drugu.

Autorka teksta: Snežana Pajkić

Fotografije preuzete sa sajta ukvuk.org.rs i Instagram profila @mihexa

Ostavi komentar