fbpx

Koliko se novosadska underground scena promenila za trideset godina?

Koliko se novosadska underground scena promenila za trideset godina?

Prikaz dokumentarnog filma Mihajla obrenova, pod nazivom „Kontakt”

Ako se osvrnete na istorijat alternativne muzičke scene, uvek su starije generacije govorile o tome kako mlađe nemaju pojma, kako je u njihovo vreme bilo mnogo drugačije i kako moderan pristup muzici nema „dušu”. Svaka generacija, koja je eksperimentisala i rušila barijere, sledeću je dočekala na isti nož na koji su i sami dočekani kada su se pojavili na sceni. A onda, kada se naslušate tih komentara, shvatite da je svako od njih samo pronašao sopsveni način da radi ono što voli – da se bavi muzikom.

Dugometražni dokumentarni film Mihajla Obrenova, pod nazivom „Kontakt” donosi priču o alternativnim bendovima koji su nastali na geografskom području Novog Sada u periodu od 1989. godine do danas, a nisu imali medijsku podršku. Više od 140 sagovornika kreira sliku ovog grada kroz prizmu muzike koja je bila pod uticajem ekonomskih, političkih i kulturnih promena, izazvanih raspadom Jugoslavije, uvođenjem sankcija, kao i sve većim nasiljem na ulicama.

Iako film traje skoro tri sata, on je od samog početka, pa sve do poslednjeg minuta, veoma dinamičan, zahvaljujući tome što su sagovornici bili radi da podele sva svoja iskustva i u priču uključe velik broj anegdota. Zamerke koje mu je moguće uputiti tiču se same strukture filma, u kojem postoji vraćanje na istu temu više puta, umesto da su teme zajedno grupisane u segmente, kao i to što su bendovi koji su danas aktivni i koji bi trebalo da budu promovisani zgurani u dvadesetak minuta.

Svaka priča izrečena tokom trajanja filma potkovana je vizuelnim materijalom – fotografijama sa koncerata, kao i koncertnim snimcima. Obrenov je tri godine radio na prikupljanju materijala i, kako sam kaže, „našao i ono što su mu bendovi rekli da ne postoji”.

Kako početkom devedesetih nisu postojali uslovi kakve mladi muzičari imaju danas, kompletna alternativna muzička scena zasnivala se na „uradi sam” principu. On je podrazumevao samostalne organizacije koncerata i angažovanje u promociji – što je značilo lepljenje plakata i pozivanje društva. Na „DIY” konceptu zasnivala se i muzička oprema, kao i prostori za probe. Bendovi su vežbali gde su stigli – u vrtićima, školama, garažama, napuštenim kućama – više bendova imalo je probe zajedno, kako bi uspeli da sastave iole pristojnu opremu, a najviše kreativnosti svaki sastav je ispoljio prilikom sastavljanja seta bubnjeva, za koji je moglo poslužiti bilo šta – od crepova i armature, do džakova za kukuruze i delova autobusa.

Predratni deo devedesetih obeležen je mrakom i zagušljivošću klubova, šutkama koje prerastaju u tuče, delovima grada u kojma vlada nasilje i buntom ispoljenim na svaki mogući način, podelama na skinhede i dizelaše, u dokumentarcu nazvanim „diferencijacija mladih”. Posle rata, slika se menja, grupe se mešaju, ljudi prelaze iz jedne supkulture u drugu. Ali ono što je svima, kao posledica života pod sankcijama, bilo zajedničko je upotreba droga.

Kao potpuni kontrast teškom životu u tom periodu, scena je cvetala. Ljudi su bili željni društva, a nisu imali tehnologiju da ih zabavi, te su i oni koji nisu bili „zagriženi” za muziku, u potrazi za aktivnošću u svojoj svakodnevici, bili redovni posetioci koncerata. Fanzini su cvetali, u želji da se dođe do što više novih bendova. Pojava interneta im nije ni bila potrebna, jer su imali pristup televiziji.

Početkom novog milenujuma polako se menja i sam odnos prema muzici, te je tako sada bitnije kako bend zvuči, publika je probirljivija, nevoljnija da sluša bilo šta. Mnogi kultni klubovi više ne postoje, oni koji rade su prazniji. Dok je muzičare devedesetih gurao čist entuzijazam, danas je za sviranje potrebna veza. A bendovi su sve bolji. Žanrovske podele blede i ne samo da dolazi do kombinovanja srodnih žanrova, nego i onih koji su ranije bili potpuno oprečni.

„Kontakt” je veoma direktan i na tu direktnost morate da budete spremni kada se upustite u gledanje. On sadrži subjektivne stavove svakog sagovornika, među kojima su neki međusobno suprotni, što pokazuje da svaka individua čuje i doživljava muziku i scenu na sopstveni način. Međutim, zaključak svih je bio isti, a on se verno može opisati rečenicom koju je izgovorio Micke iz sastava „Obojeni program”: „Živeti za muziku, a ne od muzike”.

 

Mihajlo Obrenov je deo muzičkog sastava dreDDup, u kojem, pod preudonimom Inquisitor, ima ulogu vokala. Bend je osnovan 1997. godine, snimili su pet studijskih albuma i održali nekoliko evropskih turneja. Obrenov stvara i elektronsku muziku za televiziju, pozorište i nezavisne produkcie. Tokom studentskih dana uradio je nekoliko filmova i prestava, mežu kojima su predstava „U malom dvorcu”, dokumentarac „Život uspavanih sećanja”, kao i film „Araneum”, koji je prikazan na domaćim i inostranim festivalima.

Autor teksta: Jelena Ostojić

Leave a reply