fbpx

Kompleks na prodaju - projekat Nađe Kračunović

Želim da publika uživa u ukusu kompleksa

Gradska galerija Kulturnog centra Grad nastavlja jubilarnu desetu izlagačku sezonu nakon letnje pauze, izložbom Kompleks na prodaju, mlade umetnice Nađe Kračunović, kojoj je ovo prvi samostalni nastup pred beogradskom publikom. Razgovarao sam sa Nađom o ideji iza ovog interaktivnog projekta, koji će publici biti predstavljen u ponedeljak, 16 septembra od 20 časova.

Zbog čega se odlučila da publici prodaje svoj kompleks, zašto ga je pre toga prodavala na Ibarskoj magistrali, kako je pozorišna umetnost vezana za njeno stvaralaštvo i kakvo je njeno mišljenje o stanju na umetničkoj sceni danas, saznaćete u narednim redovima. Ostatak priče o kompleksu i njegovom putu savladavanja, od introspektivnog problema do interaktivnog projekta publika će moći da doživi do 29. septembra u Gradskoj galeriji, svakog dana od 14 do 20 časova u susretu sa Nađom koja će i sama biti deo postavke, koju ćete moći da pitate sve ono što ja ovde nisam.

Jedna si od retkih autorki kojoj su svi članovi Saveta galerija dali visok broj bodova na konkursu, što svedoči da su kompleksi svima bliski. Reci mi kada si došla na ideju da okreneš komplekse u svoju korist i da li je taj proces bio lak za tebe ili si imala izvesnu unutrašnju borbu?

Nađa: Zapravo,  smučila mi se sopstvena kontradiktornost u priči kako je apsurdno imati problem sa delom tela koji nam se ne sviđa, dok se sa druge strane budim i tugujem jer je on ponovo odlučio da poraste. Bio mi je potreban humor, jer sam znala da je to adekvatano rešenje da izađem na kraj sa svojim kompleksom.
U međuvremenu postao mi je simpatičan, on sam i svi oblici koje je menjao kroz razne procese (skidanje otisaka, gips, silikon, oslikavanje, lakiranje, pakovanje, reprodukcija). Na čudan način sam uspostavila kontakt sa Kompleksom kao sa trenutno najbližim i najdražim predmetom.

Radila si i u pozorištu, na više različitih predstava, da li je to uticalo i na samu prirodu ovog projekta?

Nađa: Pozorište je i te kako uticalo na moj vizuelni izraz. Po mom mišljenju teatar je snažno isprepletan sa vizuelnom umetnošću, s toga neretko vidim kroz prostor, pokret i zvuk, povezujem se sa scenom iz realnosti kao sa pozorišnom.
Neizrecivo zadovoljstvo mi pričinjava kreacija svih stvarnih i nestvarnih scena svakodnevnice. Uhvatim taj moment sopstvene režije nekog trenutka, silom ili nesvesno, pa pokušam da se izmestim na kratko i pogledam šta ja to upravo uradih. Nekada prijatno, nekada sve osim toga, ali uvek previše zabavno da bi se okončalo.
Zbivanja iza scene Bitef festivala su ostavila najvećeg traga na dalje procese mog razmišljanja i opažanja. Otvorili su se potpuno novi načini promišljanja i pristupa određenim temama. Tako se rodio i Kompleks, kao jedna neprirodna situacija - prodaja noseva na Ibarskoj magistrali, sa realističnom scenografijom.

Da li je prodaja više performativni čin interakcije sa publikom ili je tebi važniji simbolizam prodaje u smislu oslobađanja kompleksa i njegove predaje drugim ljudima?

Nađa: I jedno i drugo je apsolutno važno. 
Momenat kupovine nečega što ja odbacujem, što mi smeta, ukazuje na odnos između mene i osobe koja će na izvestan način to konzumirati . Ujedno je i oslobađanje, jer što se gajbici više vidi dno, to je satisfakcija veća. Kompleks je u procesu nestajanja na nekom nivou.

Kako si se zatekla baš na ibarskoj magistrali? Da li to ima veze sa samom ulogom ovog puta u istoriji Srba XX veka, puta Per aspera ad astra odakle su se mnogi kompleksi olečili tokom godina i prešli u prestonicu? Ili si jednostavno htela prometno mesto zbog bolje zarade od prodaje noseva?

Nađa: Baka Slavica i deda Taki žive u vikend naselju nedaleko od same Ibarske. Jednom prilikom me je povratak iz njihove  šumske rezidencije smestio u autobus 581 (Lazarevački) sa čijeg prozora videh ogromnu žutu tablu nekog kompleksa koji se prodaje. Zamisli, kažem sebi, dođeš tu i prodaš svoj nos. Prodaš kompleks.

Svakako da su se tim putem olečili i izrodili mnogi kompleksi, ali je moj usko povezan sa žutom tablom ispred poslovnog objekta na Ibarskoj magistrali.  Neumetnički prostori nude bezbroj mogućnosti i nadražaja. Scena - udubljenje na putu sa desne strane Ibarske (pravac ka Beogradu), jedna bandera,  prodajna tabla i kompleks. Čovek čiji je posed godinama pokušava da proda sopstveni kompleks, ako će pre prodati svoj, mrtva je trka.

Koliko vremena si provodila na tezgi? Kako je izgledao dan na Ibarskoj i koje su najzanimljivije anegdote sa kupcima?

Nađa: S obzirom da sam odlazila u najrazličitijim terminima (jutarnji, popodnevni, špic, vikend) zavisilo je od mog ličnog osećaja koliko još treba prodavati. U proseku između dva i četiri sata. Prvih nekoliko puta borila sam se sa mišlju kako prodati, šta ja tu zapravo radim i kako da objasnim ljudima, dok sam oko trećeg odlaska shvatila da je jednostavnije samo upustiti se u prodaju kompleksa poput prodaje lubenica. Tako je i bilo, na pitanje šta je to, dobili su odgovor – Moj kompleks, ja ga prodajem.
Tu se stvorio još jedan nivo rada gde su komentari prolaznika postali sastavni deo procesa, neretko savetodavni i brižni, do onih koji su nos kupili zaista kao voće, bez mnogo pitanja, izabravši određeni. Recimo komentar čoveka iz crvenog traktora– ‘’Jes’ velik ali to je sad moderno, dobro ti stoji’’. Žena sa detetom mi je rekla da to nije ništa, tek da vidiš kad uši krenu da rastu posle 40-te. Komšija od preko puta razočarano odlazi jer su sendviči koje je on video preko ograde ustvari gipsani nosevi.

U Gradskoj galeriji nastavljaš da nam nudiš svoj kompleks, ali si promenila osnovnu sirovinu. Zbog čega si vozačima na Ibarskoj nudila gips a posetiocima KC Grada lilihip?

Nađa: Prvobitno, ideja se odnosila na replike mog nosa i na reprodukciju istog u što većem proju, pa su oslikani gipsani odlivci predstavljali predmete, ukrasne objekte, nešto poput suvenira. U galeriji sam želela da stupim u drugačiji odnos sa potencijalnim kupcima. Lizalice su u potpunosti odgovarale konceptu, jer se uključuje i moment konzumacije to jest prisnijeg kontakta sa predmetom. Kupovinom lizalice, osim što se gajbica prazni, publika uživa u ukusu kompleksa.

Šta će se desiti kada se rasprodaju nosevi u galeriji? Kakvi su profesionalni planovi za budućnost?

Nađa: Sa Kompleksom se selim u Novi Sad u Šok Zadrugu već u decembru, a u međuvremenu istražujem svoj odnos prema sećanjima iz detinjstva koja u poslednje vreme isplivavaju na sve strane. Po glavi mi se motaju rekonstrukcije prostora sa kojima sa ostvarivala posebne konekcije, ali je još uvek sveže da bi se pretočilo u reči.
Ne bih mogla da se opredelim za medij koji će biti moj konačan izbor za buduće stvaralaštvo. Ne znam na koji način će me određeni nadražaj okupirati i kakvo ću vizuelno ili nevizuelno rešenje pronaći. Taj proces je uvek nepoznat u startu, ali ujedno za mene i najinteresantniji deo stvaranja. Kod plana za blisku budućnost preovladala je moja želja zanastavkom studija u Nemačkoj, što će možda konkretizovati sferu u kojoj delujem.

Kako sebe vidiš na umetničkoj sceni ove zemlje, kako komentarišeš tu scenu i recentnu kulturnu politiku? Koje kolege pratiš i da li sarađuješ sa nekim od njih na projektima ili planirtaš to u budućnosti?

Nađa: Scena je svakakva. Ima svega, ima ga i previše, i često me količina, pa i veličina umetnina koje cirkulišu zbunjuje. S obzirom da sam tek na početku puta, zadržavam pravo ćutanja dok ne uspem da se domognem svoje pozicije na pomenutoj sceni. Pratim rad mlađih i starijih kolega jer to smatram važnim i od velike pomoći. Smatram da nam je mogućnost povezivanja bila pomalo uskraćena tokom studija. Imala sam osećaj da sam odsečena od sveta i da isti negde daleko međusobno sarađuje. Sada je to drugačije jer se moj krug ljudi iz različitih oblasti umetnosti širi, i sve bruji od ideja i  potrebe za mini revolucijama. Tek počinjemo.



Intervju:Aleksandar Stojanović Luci

Fotografije:
Igor Milakov
Jovana Barović

Facebook event:
https://www.facebook.com/events/408651719652426/

Ostavi komentar