fbpx

Koncert grupe Hollywood Undead-Svirka na kojoj podele ne važe!

Koncert grupe Hollywood Undead-Svirka na kojoj podele ne važe!

 

Hollywood Undead, rep/hc petorka iz L.A., održala je prvi koncert u Beogradu i to na bazenima 11 april, gde ih je dočekala mala grupa fanova, koji su sve do jedne pesme uglas otpevali sa svojim idolima.

Banuli smo, Sale fotograf i ja, na koncert relativno rano, još uvek je pičila sjajna ekipa iz „Viva Vopsa“, za koje iako sam čuo ranije, nisam ni pretpostavljao da toliko dobro zvuče. Bez zezanja, retko kada sam čuo domaći sastav koji toliko dobro svira uživo, sve je bilo na svom mestu, obe gitare, koje su se sjajno dopunjavale(takav odnos su još jedino imali, čini mi se, gitaristi Bad Religion-a), bubanj i bas koji se prilično kristalno dobro čuo. Isprašili su momci, svaka im čast, ali da ih ne hvalim previše, ne daj bože, možda se iskvare.

photo by Oblakoder/SC 11. april

Nakon njih čekali smo još nekih pola sata do dolaska momaka iz Kalifornije a koliko je publika želela da ih vidi govori i činjenica da se nešto manje od 500 ljudi dralo u jedan glas „HOLLYWOOD! HOLLYWOOD! HOLLYWOOD!“  naizmenično u 5 ili 6 navrata. A da zanimljivost bude veća, kao neko ko ima 25 godina, osećao sam se kao poprilično matora glava među svim ovim „mladim ljudima“, koji su pretežno bili srednjoškolci. Bilo mi je drago što bend koji je relativno skoro postao popularan ima bazu fanova kod nas, prečesto mi je delovalo da kada je ovakva vrsta muzike u pitanju, kod nas dolaze samo Dinosaurusi rokenrola ili bolje da kažem „dolazili su“.

photo by Oblakoder/SC 11. april

Elem, na binu koja je bila ukrašena svetlećim palmama, prvi je izašao Met Olofson, bubnjar benda koji nije puno čekao da krene sa rešetanjem na bubnjevima. Naravno smi smo prepoznali da je u pitanju „Whatever it takes“, na koju su sve glave počele da se klate u klasičnom „napred-nazad“ maniru. Pošto su bili dovoljno dobro pripremljeni, činilo mi se da su praktično svi ljubitelji benda očekivali ovu pesmu prvu, što mi je samo još više ojačalo osećaj da će ovi momci svoj zenit tek dostići.

Publika se ni na drugoj pesmi nije dala zbuniti, čekali su uvodni rif pesme „Undead“ koji, iako je u ton kopija rifa Rendija Roudsa iz pesme „Crazy Train“ više deluje kao modernizovan omaž, nego kao otvorena krađa. I naravno, čim su krenuli prvi taktovi i besno, skoro Pejdžovsko pevanje „Undead“ je prestala da bude njihova i postala pesma svih onih koji su se nalazili u publici. Od prvog do poslednjeg reda, gde je publika bila nešto razređenija, pevalo se i praktično repovalo uz sam bend. Kad bih mogao, kladio bih se sa članovima benda da nisu očekivali da će, relativno mala grupa njihovih fanova, uspeti da nadglasa čak i ozvučenje(koje bi, da se ne lažemo, moglo da oglasi i veće prostore).

photo by Oblakoder/SC 11. april

Osećaj koji imam kada su rokenrol svirke u pitanju ovaj put me je prevario. Iako sam očekivao da će po staroj dobroj režiji, posle ove pesme raspoloženje splasnuti(jer su ipak najveći hit ispucali praktično odmah), publika se izgleda tek zagrevala. Nastavili su još jače na poslednjoj pesmi iz uvodnog dela, „Been to Hell“ i tada, čini mi se, potpuno kupili momke iz benda.

Nakon uvodne „trojke“ numera, momci su poskidali maske(za one koji nisu upućeni, „Nemrtvi“ imaju svojstven scenski nastup na prve tri pesme i svi tada nose neku svoju specifičnu masku) i spremili se za ono što je moja profesorka srpskog nazivala „razrada“.

Krenula je energična„California Dreaming“ i tada sam shvatio da drže praktično istu plejlistu cele ove godine, i donekle bio ponosan što na bazenima na Novom Beogradu sviraju sa istim onim žarom i jačinom, sa kakvom su svirali na Graspopu ili u Berlinu.

Ipak momci su do kraja pokazali da su i opasni profesionalci, i taj moj osećaj pojačali onda kada sam ukapirao da će da urade isti štos koji furaju već neko vreme. Čarli Sin je samo pitao „da li ima nekoga u publici ko dobro svira gitaru?“, razrogačio sam oči i još više načuljio uši, jer su takvi fazoni(koliko god bili svojstveni ovom bendu) jako rizični i ko zna ko će se popeti na tu binu. Pojavio se momak kome je odmah uručena gitara i on je počeo da pegla nešto za svoju dušu, a onda mu je isti taj Čarli, bukvalno objasnio rif i zajedno sa ostatkom benda ušli su u stvar „Comin’ in Hot“. Meni i mom fotoreporteru Saletu, činilo se da on nema trunke treme i da stvar svira kao da je sa njima visio po probama. Svaka čast dečko!

photo by Oblakoder/SC 11. april

Momci koji su, kako deluje po lajv performansima koje su imali ove godine, sjajni šoumeni i čak i onima koji su došli zbog prijatelja i nisu imali neki jači razlog da budu tu, nije bio ovo loš provod, jer su nastavile da se nižu stvari „War Child“ pa sjajna medli obrada „Enter Sandman/Du Hast“, pa velika poslastica za stare fanove  „Bullet“, „Riot“ pa „Day of the Dead“ za koju mogu da se zakunem da sam video nekog ćaleta koji je došao sa sinom ili ćerkom, da je peva iz sveg glasa.

Do tada ekipa iz benda je nekoliko puta stigla da se zahvali Beogradu i da iskomentariše kako je ovo tek prvi od mnogih budućih nastupa koje će praviti u Srbiji. Poveća pauza značila je da kreće bis, a sa bisom i pesme „Everywhere I go“ i „Hear me Now“.

photo by Oblakoder/SC 11. april

Ovime su su ispoštovali sve svoje fanove, koji su dolazili čini se sa najrazličitijih strana, od mladih rokera i metalaca, sa crnim majicama, starkama i upadljivim „vens“ patikama do klinaca u trenerkama i sa „hurači“ najkama na nogama. Pomislio bi čovek da ti ljudi ne bi mogli zajedno u kafić da sednu, ali ipak bili su ovde i nekako zadovoljno mlatarali glavama napred-nazad, kao da te ulične, prečesto „stilske“ podele ovde nisu važile, ovde su izgleda bili svi!

Poslednji komentar, a možda i najbolji opis ovog koncerta dao je opet naš fotograf, koji je samo kratko progunđao „Bole me noge!“. Sumnjam da se posle toga može išta više dodati.

Filip Kostadinović

Leave a reply