Koordinantni sistem konfuzije: Beleške u telefonu

Notes ili beleške u svačijem telefonu male su čuvarke tajni svakodnevnog, ali i izuzetnog.
Autor/ka Sara Arsenovic

26. August 2020

U njima se nalazi mnogo zapisa – od spiska za nedeljnu kupovinu, dugih poruka za rastanak ili rođendan, milijardu podsetnika koji nas neće podsetiti ni na šta, termini polazaka autobusa sa perona, brojevi telefona, žiro računa ili misli iz prevoza. Beleškama u telefonu se gotovo nikada ne vraćamo, ali ih uredno zapisujemo. Neretko nemaju nikakvog smisla. Samo postoje takve – nepotpune, nesavršene, sa slovnim greškama i duplim razmacima. Bez ikakvog konteksta i smisla, ova intimna skladišta delova pamćenja svedoče o planovima, poklonima, putovanjima, raskidima, pomirenjima, nemirima i iznenadnim naletima inspiracije. Uronila sam u svoje pre nekoliko dana i evo šta sam pronašla.

Počnimo od mehanički zapisanih reči turističkog agenta koji pokušava da proda nešto skuplji paket za letovanje.

Da, da.

Švedski sto je u pitanju.

Kajgana, kornfleks, sve po redu.

Pansion ili polupansion?

Nema nikakvih problema.

Ne sećam se ni gde sam išla, ali sam sigurno prihvatila doručak. Najbolji deo odsedanja u hotelu se ne odbija za skoro istu cenu aranžmana.

Nije prema, nego po ili u. 62. sajam knjiga, a moj prvi u ulozi novinara. Sajamske nagrade, Školski dan, trčanje od sala, do hala i studija. Dlanovi su mi se preznojavali kada sam kucala deo izveštaja koji je trebalo uživo da pročitam u program. Nisam stigla da napišem šta je žiri rekao, a nije bilo ni važno. Dobila sam ištampano saopštenje.

Od Ade Bojane, pa do Podgorice na avion. Sedela šest sati u Hard Rock kafeu. Za šankom dva sata razgovarala sa konobarom Perom koji mi je stalno dosipao pivo. Potrošila sve pare, zamalo zaboravila koliko je sati. Kupila Pobjedu na aerodromu da pročitam do Beograda. Spavala punih četrdeset minuta leta. Nisam ni otkopčala pojas.

O Blejvoču, jednom od ključnih toponima mog puberteta mogla bih da pričam bez kraja i konca. Možda sam htela da napišem koji red o odlasku na žurku za Dan zaljubljenih posle koje sam bila bolesna pune dve nedelje. Obula sam nove sandale na štiklu, pa čekala sat vremena po hladnoći u redu. Sandale, naravno, bez hulahopki, ali, opet naravno, uz prekratku suknju. A možda i onaj neki izlazak kada sam progutala svetleću ampulicu koje su se tek tako, bez ikakvog smisla, držale u ustima tokom žurki.

Pripreme za neki roštilj. 10 kila mesa, čoveče. Znam samo jednu osobu koja može da bude ovako konkretna u odrednicama energetskog pića i nedostaje mi.

Tu je i pokoja ljubavna beleška. Umesto smo, tu je ovo sno koje nikad nisam ispravila. Tramvaj me je zamalo udario kod Gradske biblioteke više puta, a ovaj jedan je ostao zabeležen.

Ipak, ruku na srce, ovakvih, bez ikakve mogućnosti da im se uđe u genezu nastanka, ima najviše. Čega li je bilo četiri bez, a jedna obična. Pljeskavica? Zašto je teorija vrednosti po Marksu na Marsu? Da li je nečija šifra 259 vn bg? I za šta?

Tu je i ispaljivačka kategorija u beleškama, izmišljena isključivo za potebe iznenadnog upada na društvene mreže. Kao dremala sam, nisam bila onlajn, mnogo sam umorna, ne mogu nigde. Samo jedno copy/paste i eto me na sigurnom – u krevetu, pod ćebetom, gde mogu iznova da zapisujem nekakav spisak što opsesivno činim od kada znam za sebe ili da se vratim nekim od starih kroz belešku naslovljenu kao download: Mač u kamenu, Anastasia, Petar Veliki, Tajvanska kanasta. Mogla bih možda da završim pesmu čiji sam prvi stih napisala i napustila na nekoliko meseci ili da se rastužim kada vidim sa kolikom sam pažnjom sastavljala dugačke poruke osobama sa kojima više nisam ni u kontaktu. Mogu da se setim i putovanja u Berlin, lepo piše: Urban Nation, Nollendorfplatz, Berlinsche Galerie, Hamburger Bahnhof. Sve to mogu. Samo treba da uđem u Beleške.

Tagovi:

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *