Koordinantni sistem konfuzije: Prijatelji taksisti

Čini se da svi imamo makar jednu anegdotu. Bar jedan nas je sve zavrnuo na hakovanom taksimetru. Bar jednom smo izgovorili čuveno: je l' ima posla?
Autor/ka Sara Arsenovic

26. October 2020

Ulazak u taksi je kao igranje ruleta. Nikad ne znaš kako će se odvijati tih desetak, petnaest minuta. Vožnja taksijem je prostor za ćutanje, za zbijanje šala, žalbe na boga, politiku i nedostatak para, ali i za šumove preko radio prijemnika u kojima povremeno čujemo rasprave operaterki i taksista, povremeno čak i vic, povremeno otkazivanje vožnji, prijave povodom nepojavljivanja stranki, psovanje i zanovetanje. Nikada ne znaš šta te i ko te očekuje u taksiju. Možda čuješ anegdotu od prošle subote kada su se neki klinci napili, pa ispovraćali na zadnjem sedištu, možda čuješ trač o voditeljki Slagalice koju je vozio pre koju nedelju, možda čuješ gomilu gluposti koja ne zanima nikoga, pa ni tebe, pa odgovaraš sa da ili ne, isfoliraš telefonski poziv ili zamišljeno gledaš kroz prozor. Nepredvidivost je najbolji deo svake vožnje taksijem, pa tako i ove o kojoj pišem u nastavku.

Pre nekoliko dana je, po izalasku sa posla, počeo jak pljusak. Kišobran, kao najomraženiji predmet na planeti, uporno izbegavam da ponesem, čak i kada uz kafu čujem ponesite kišobran na jutarnjem programu. Poneću kapu, staviću kapuljaču, ma čak i navući kabanicu, samo me ne teraj da nosim kišobran. Spazim taksi koji mi ide u susret čim sam zakoračila na ulicu, te se jedan stariji gospodin (kako nešto kasnije saznajem Krstivoje iz Bajine Bašte) zaustavi. Skontali smo se bez gestikulacije, pa krenuli Vlajkovićevom ka Trgu Nikole Pašića.

Od centra grada do Zemuna vožnja traje dvadesetak minuta. Oko pet popodne, uz pljusak, trajala je nešto više od pola sata. Nisam postavila gorenavedeno pitanje za razbijanje tišine, ali jesam pokrenula drugi opštemestaški tip razgovora. Ovaj grad stvarno kad padne kiša čovek da poludi. I udica je bačena, krećemo – ovo više nema smisla, u špicu ne vredi izlaziti – semafor – kao da svi upale kola da krenu negde baš kad padne kiša – truba – ovaj grad vapi za metroom – neko isparkirava kola, pa ne možemo da prođemo – vidi ga ovaj, e da znate gospođice, čim vidite policajca na ulici znate da je bolje da semafor reguliše saobraćaj, samo prave dodatnu gužvu. Nadovezujemo se mi tako u krug, kada mi odjednom moj saputnik priznaje da je ipak dobar ovaj dan. Postao je deka treći put. Čestitam i čekam nastavak priče. Osećam da nadolazi.

Ispostavlja se da ne mogu da vide unuka u bolnici zbog korone. Malo je tužan, ali nastavlja priču fokusirajući se na virus. Ponavlja da je On sve ovo predvideo i neka je. Kaže mi da je iz patrijarhalnih krajeva, iz Bajine Bašte i da suštinski nije neki vernik, ali da u Njega veruje. Zato se, priznaje, i oženio u crkvi. To nešto znači jer vam stave onu krunu na glavu i šetate se okolo pred rodbinom. Ove godine slavi i četrdeset devet godina braka. Pitam koja je tajna, kako se bore protiv dosade. Kako u tom trenutku saznajem, moj saputnik Krstivoje i dalje ne zna zašto se njegova žena udala za njega kada je imala dvadeset i jednu. Mogao je da bude neka budala, šta joj je sve pričao tad, kuku. A i uostalom, šta to druge žene imaju što nema njegova? Svakoga dana je zahvalan jer je našao nekog normalnog. Suština je u strpljenju i istrajnosti, kaže. U mogućnosti da se trpiš sa nekim nedeljom uveče i da ne prokomentarišeš baš sve baš svaki put. Nemoj da si zanovetalo, sve u svemu. I eto. To ti je to.

Pita moj saputnik Krstivoje i kako ljubav kod mene, pa sam mu sve lepo ispričala kada smo stigli već do hotela Jugoslavije. Nisam lagala, kao drugog – čika Miću sa lokalne taksi stanice, kom sam nekada davno rekla da imam momka, ali mu nikada nisam priznala da smo raskinuli. Vozio me je sigurno desetak puta i stalno me terao da ga ne zaboravim kada budem pravila svadbu. Doći će da trubi u koloni, ne mora na prijem. Samo da napravimo malo buke, da se zna da je važan dan.

Kada se vozimo taksijem možemo da izmislimo identitete, bračne statuse, rodbinske odnose i politička uverenja. Možemo bez osećaja krivice da razgovaramo o omiljenim mi teorijama zavere – o Arkanu na Kipru, Hitleru u Južnoj Americi, situaciji na Bliskom Istoku, Putinu, Vučiću i Trampu. Možemo da podelimo baš svako svoje mišljenje, čak i onih kojih se stidimo, jer postoje velike šanse da sagovornika više nećemo sresti. Ako se i sretnemo, verovatno se nećemo prepoznati. Ne gledamo se u oči kada razgovaramo, eventualno preko retrovizora. Moj prijatelj taksista i ja.

Tagovi:

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi