fbpx

Kosta Đorđević: Svojim filmom želim da ohrabrim

Film Reži reditelja Koste Đorđevića, koji je premijerno prikazan na  FEST-u, trenutno se može videti u redovnoj bioskopskoj distribuciji. Reži prati jedan dan u životu tinejdžerke koja biva suočena sa nasiljem i surovim pravilima igre na vrelim beogradskim ulicama. Autor nam donosi još jednu priču o sazrevanju i beskompromisnoj potrazi za ljubavlju u neprijateljskom okruženju


Foto: Tamara Antonović

Junaci tvog prethodnog filma Skidanje od stvarnosti su pobegli u idelaizaciju, poraženi u svojoj apsurdnoj potrazi za ljubavlju, putevi im se na samom kraju spajaju. Sa druge strane u  junaci u filmu Reži u nemogućnosti su da ostvare međusobnu povezanost u neprijateljskom okruženju. Kakav si put prošao kao autor i šta je uticalo na tebe u nastojanju da se baviš ovom temom?

Potraga za ljubavlju u neprijateljskom okruženju zvuči vredno bavljenja time i mislim da dobro opisuje ne samo život mladih ljudi, nego uopšte živote svih nas. Okruženje jeste neprijateljsko i uopšte traženje ljubavi u takvom okruženju deluje pomalo apsurdno za sve nas. Što se tiče kraja, mislim da zapravo krajevi oba filma korenspodiraju tako što pružaju nadu tim ljudima.

Kako se javila ideja za priču i kako je tekao proces rada na filmu Reži?

Scenarista Dragan Nikolić prišao mi je 2014. godine i ponudio saradnju. U periodu kada smo razmišljali o temi filma prolazili smo pored nekih klinaca kod Politike. Posmatrali smo ih i oni su nas direktno inspirisali. Zatim smo istraživali problem vršnjačkog nasilja i dinamiku grupe u kojoj gotovo uvek postoji glas razuma koji biva ućutkan. Informacije koje smo dobili od stručnjaka implementirali smo u samo priču.

Međutim, tokom pisanja scenarija bilo mi je bitno da da to ne bude samo edukativni film, već da bude emotivan, uzbudljiv pri tom ostavljajući prostora gledaocima da se identifikuju sa junacima.

Koliko  god da je film surov trudio sam se da na kraju ostavim nadu. Beskompromisna potraga za ljubavlju može da te dovede do nečega što je, neću da kažem izlaz, nego poimanje sopstvenog života kao vrednog. Sa druge strane tolerancija na nasilje je ono što okruženje čini neprijateljskim i to je nešto što mora da se promeni. Ovaj film ne nudi rešenje ali nudi strategiju jednom mladom biću kako da se kroz ovaj svet koji toleriše nasilje probije do nečega što je vrednost.

Za glavnu junakinju Aju karakteristično je muškobanjasto ponašanje. Ona je gruba neustrašiva i retko pokazuje slabost? Zašto si odlučio da glavni lik bude žena koja je sama po sebi ranjivija, a da sa druge strane poseduje određene karakteristike koje se smatraju „muškim“?

Ona mora da bude muškobanjasta kako bi bila prihvaćena u tom okruženju za razliku od Maje koja nije prihvaćena. Međutim, i pored toga što je prisvojila određene karakteristike, Aja je ugrožena što je jasan pokazatelj toga da žena nema kud. To je karakteristično za ovaj prostor, nasilje nad ženama je prihvaćeno, kao i nasilje nad bilo kim ko je drugačiji.


Foto: Tamara Antonović

Ovo je priča o vršnjačkom nasilju koje može biti smeštena u period od pre trideset godina. Odnosno, značajni deo života današnjih srednjoškolaca predstavljaju novi medij za koje je karakterističan drugačiji vid nasilja, internet bullying? Zašto si odlučio da zanemariš realistične elemente koje bi oslikavale duh vremena?

Donekle sam se u filmu dotakao teme društvenih mreža (nakon incidenta objavljuju na fejsbuku da su nekog napali). Sa druge strane, nisam još video film koji na prirodan način inkorporira društvene mreže u priču, u slučajevima kada to nije glavna tematika.

Nisam želeo da film bude opterećen društvenim mrežama i smatram da globalno filmski autori nisu uspeli da taj vid komunikacije svare kako bi mogli scenaristički nesmetano da ga koriste. Ali smatram da će se to veoma brzo savladati, ista situacija je bila i sa mobilnim telefonom početkom dvehiljaditih.

Koliko se po tvom mišljenju razlikuje generacija današnjih sredjoškolaca od tvoje generacije po usađenom sistemu vrednosti?

Ja sam odrastao u Miloševićevoj Srbiji i sve je bilo mnogo surovije, brutalnije i eksplicitnije - sad mi je čak i neverovatno šta se sve dešavalo. Sa druge strane, bili smo nekako jednaki. Socijalna raslojenost nije bila toliko vidljiva. Današnji klinci, kao i oni rođeni devedestih, su prihvatili kapitalistički sistem vrednosti. Mislim da su generacije njihovih roditelja propale generacije, ali se nadam da će ove nove naći način da im se odupru.

Smatraš li da će tvoj film da dopre do srednjoškolaca kao ciljne publike?

Imam informaciju da se sviđa klincima koji su, doduše, odvedeni na premijeru, a nisu samoinicijativno otišli. Takođe, razgovarajući sa mladim ljudima koji su na početku dvadestih shvatio sam da su se oni veoma poistovetili sa junacima i baš sam srećan zbog toga. Posebno mi je bilo bitno da film dopre do devojaka, nisam želeo da ovo bude muški film o devojkama.

Ja sam u velikoj meri implementirao sopstveno odrastanje u ovaj film i to bi mogla da bude priča smeštena u devedesete ako se ukinu mobilni telefoni. Međutim, agresija i nasilje su uvek bili prisutni na ovim prostorima bez obzira na to kako se zvala država. Ono što je karakteristično za današnjicu je to socijalno raslojavanje i činjenica da je klinicima bogatih roditelja dozvoljeno nasilno ponašanje bez posledica.


Foto: Tamara Antonović

Brojni domaći filmovi nastali od 2010. godine koriste kategoriju ugrožene mladeži da bi dali svojevrsnu kritiku društva što je neke kritičare navelo na zaključak da ovaj način prikazivanja mladih može da stvori problematičan stereotip koji patalogizira mladost kao takvu. Koje je tvoje mišljenje u tome?

Svi mi koji smo odrasili devedesetih pokušavamo da kažemo da ljubav ima smisla i pored toga što je svet toliko brutalan. Mislim da je očekivano i realno da postoji taj vapaj naše generacije. Mi ipak jesmo odrastali u mnogo ekstremnijim uslovima.

Kako je tekao rad sa glavnim glumicama?

Mnogo su mi pomogle oko pravljenja likova, imali smo veoma konstruktivne razgovore i dobru saradnju. Probe su dugo trajalejer mi je bilo bitno da njih dve u glumačkom smislu budu potpuno spremne i da ostali glumci reaguju na njih.

Film je smimljen sa veoma skromim finansijskim sredstvima. Koliko je ovaj način rada inspirativan, a koliko ograničavajući za tebe?

Vrlo je inspirativan i vrlo ograničavajući. Iz te ograničenosti moraš da konceptualizuješ gomilu stvari, uspostaviš mnogo pravila. Takođe, neke scene bi bile previše skupe da se snime u profesionalnim uslovima, tako da bih verovatno odustao od njih. U gerilskim uslovima na neki način ulaziš u mnogo veće rizike.

Da li smatraš da je u današnjem vremenu  izvodljivo da veći broj mladih filmskih autora snima u gerilskim uslovima?

Mislim da je izvodljivo i da bi trebalo. Danas je sve mnogo pristupačnije nego kad sam ja bio u dvadesetim. Sa druge strane, današnji način finansiranje filmova direktno ograničava autore. Sve počinje na fakultetu gde profesori studentima usađuju određene ideje i čitav spektar pravila koje bi trebalo strpljivo da poštuju kako do došli do nečega što je Zlatna palma.

Što više mladih reditelja bude krenulo da pravi filmove, to je veća šansa da naše kinematografija postane autentična, kao što je bila ranije. Ako su ti koproducenti, fondovi i selektori neprikosnoveni autoriteti, gde si ti tu? Mislim da treba snimati filmove sa onim što imaš i uraditi to najbolje što možeš, a ako je namera iskrena nadamo se najboljem.


Foto: Marko Kažić

Koji su domaći filmski autori uticali na tvoj umetnički opus?

Kada sam gledao Zemlju istine, ljubavi i slobode Milutina Petrovića izašao sam iz bioskopa i bio siguran da ću na taj način da snimam filmove. Bio sam siguran da ću do dvadeset pete snimiti prvi film, ali u tom procesu su me mnogi obeshrabrivali, a ja želim da ohrabrim kao što je mene Milutin svojim filmom.

Miša Radivojević me je takođe ohrabrio svojim filmovima i kao profesor. U krajnjem slučaju i moj profesor Darko Bajić koji nikada nije snimio film ovoliko skromnog budžeta stalno je ponavljao da smo, ako ne snimimio film, samo mi krivi za to.

Zatim, Želimir Žilnik i njegov film Dupe od mramora mi je bio dosta važan, kao i Crni talas generalno. Ovi uticaji su mi značajni što se pristupa filmu tiče, a davno sam skapirao da sopstvenu poetiku moram da otkrijem sam.

Preporuka za film ili seriju skorašnje produkcije?

Svidela mi se serija Maniac (2018), zatim film Green book (2018) zato što je u prvo planu storytelling, a ne neka poruka ili politička agenda, zatim Slow west (2015).

Bridge of spies (2015) Stivena Spilberga bih preporučio ljudima jer je savršen primer školskog pristupa pravljenja filma.

Kaži nam  nešto više o projektima na kojima trenutno radiš.

Radim na filmu o klincu koji organizuje sahrane za svoje bake kako bi zaveo devojku u koju je zaljubljen. To je crna komedija koja se dublje bavi porodičnim odnosima i jazom između generacija. Želim da konačno napravim porodični film, stalno sam oko klinaca i nikako da potpuno uvučem roditelje u priču. U ovom filmu (bez nasilja i psovki) želim da objasnim potrebu za ljubavlju do te mere da bih napokon mogao da je pustim.

Imam i jedan scenario o ljudima u tridesetim koji bih snimio u gerilskim uslovima. To je priča o čoveku sa kojim je raskinula devojka, ali ne o zaljubljenosti na nivou fantazije. Jedno je boriti se za fantaziju, a drugo žaliti za nečim što nisi umeo da ceniš.

Autorka teksta: Ivona Đurić

Ostavi komentar