Kratka istorija italijanskog filma: po jedan film za svaku deceniju

Upoznajte Italiju kroz film
Autor/ka Lena Malešev

10. July 2020

Prvi italijanski film snimljen je 1905. godine, a prvi sa zvukom 1930. godine. Poznavajući moderne gledalačke navike preskočićemo tih 25 godina i našu listu otpočeti u trećoj deceniji prošlog veka.

Svaki pokušaj sastavljanja istorije filma je kompleksan, pa je kriterijum koji smo odabrali – jedan film za svaku deceniju. Mada smo već duboko u 21. veku, potrebno je još mnogo vremena da bi se filmovi ovog veka svrstali, a slika izbistrila. Istorija filma je istorija modernog društva i najlakši način da se upozna jedan svet. Zato ova lista, kao i prethodne, treba samo da zagolica vašu radoznalost, kako biste kasnije otišli još dalje od nje.

Ipak, za početak – upoznajte remek dela italijanske kinematografije!

Sav raskoš tridesetih godina: Muškarci, kakvi nitkovi, Mario Kamerini, 1932.

Da li vam izraz telefoni bianchi išta govori? Radi se o već zaboravljenom pravcu italijanske kinematografije. Ovakvi filmovi bili su dosta konzervativni, promovisali su porodične vrednosti i bili puni statusnih simbola. Upravo su beli telefoni (telefoni bianchi) najjasniji pokazatelj nečije raskošnosti i imućnosti. Snimali su se u ukrašenim studijima u stilu art deco, a glumice su tada definisale reč glamur. Ovakva ostavrenja punila su sale ljudima koji su došli da uživaju u jednoj vrsti eskapizma, ali i samoubeđivanja o progresu i blagostanju njihove zemlje. Konkretno ovo delo govori o udvaranju momka devojci koje, naravno, ne ide glatko. Inovativnost leži u snimanju na ulicama Milana i dokumentarnosti, što je tada bio presedan. Gledanje ovog filma može biti odličan eksperiment onima koji pokušavaju da razumeju pojavu filma i njegove prve namene.

Neorealizam, naravno: Zemlja drhti, Lukino Viskonti, 1948.

Možda ste očekivali Felinijev „Sladak život“? Imate pravo, ali vratimo se počecima. Ako do sada niste uspeli da definišete teme, poetiku i stil neorealizma, ovaj film će vam dati osnove. Neorealizam jeste širok pojam, ali jedna tema je najvažnija: nesrećan čovek u otuđenom svetu. Pitanja kojima se bavi jesu teška, i moglo bi se reći da nisu nova: život siromašnih ljudi, želja za pobunom, usamljenost… Ono što, pak, jeste novo su naturščici i dijalekat. To su glumci-amateri, stanovnici sela, oni skoro i da ne moraju da glume – što i jeste cilj reditelja. Pričaju dijalektom, tako da bi ih svako ko gleda film teško razumeo ili ne bi razumeo uopšte. Zašto? Ne samo zbog egzotike, niti da bi se podigla svest o položaju seljaka, već da bi se pokazalo gledaocu koliko je svet težak, nerazumljiv. Film je „teško prohodan” – dijalekat, tišine praćene vetrom koji huče, depresivni pejzaži… Da li je neorealizam samo dolce vita?

Ružičasti neorealizam: Hleb, ljubav i snovi, Luiđi Komenčini, 1953.

Iako se ovaj naziv čini podrugljivim, ova epoha nije manje važna u istoriji italijanskog filma. Teme jesu pomalo razvodnjene, žanr isforsiran, ali bilo je i dobrih strana. Kroz ovakvu vrstu filmova prošle su glumice koje danas znamo: Sofija Loren, Đina Lolobriđida, Klaudija Kardinale koje su se svojim izgledom suprotstavile Holivudu. To su drčne, jedre devojke koje često imaju uloge jakih žena koje na svojim plećima nose porodice i znaju za težak život. Tako i u ovom filmu ne vidimo stidljive, bogojažljive modele, već prkosne, jedre devojke koje se ne daju lako prevariti. Vidimo italijansko selo juga, i sve bisere lakovernih, a nekad i lukavih seljaka. Ovaj film jeste obojio u roze težak seoski život, ali je se svojom duhovitošću i spontanošću odupreo holivudskom kalupu.

Italijani i kauboji – špageti vestern: Bilo jednom na Divljem zapadu, Serđo Leone, 1968.

U danima kada nas je napustio Enio Morikone treba se setiti njegovih remek-dela. Zato, pokušajmo da uđemo u njegov svet, šta su špageti vestern. Malo je stvari koje su Evropljani, kada nisu originalno stvarali, uspešno kopirali od Holivuda. Jedna od tih retkih stvari su špageti vestern. Istina, bez upliva Holivuda, Italija i ceo svet bi ostali uskraćeni za ovu jednistvenu fuziju. Ipak, svrstaćemo ovde ovaj žanr jer su upravo Italijani za njega zaslužni: Serđo Leone i Enio Morikone su jedni od njih. Ovom žanru prethodili su peplum filmovi, takođe snimani all‘americana, ali manje uspešni. Mnogima već sa naslovom u glavi ide čuvena muzika ovog filma, a Klint Istvud je direktna asocijacija, mada ovde ne glumi. Moglo bi se reći da ovaj film jeste komercijalan, ali je vreme dokazalo koliki je klasik. Naslov filma nas upućuje na bajku, ali i na naslov jednog novijeg filma.

Komedija na italijanski način: Ružni, prljavi, zli, Etore Skola, 1976.

Kada se italijanski duh i humor spoje sa neprilikama ekonomije sedamdesetih godina dobije se commedia all‘italiana. Suštinski, ne postoji ništa u ovom filmu što bi zapravo bilo smešno. Ključ je u pristupu. Siromašna porodica sa juga se seli u Rim, ali ni tu ne prolaze mnogo bolje. Žive na periferiji u pretrpanoj straćari. Ova porodica potpuno je ukinula pojmove „prikladno/neprikladno”, „dozvoljeno/nedozvoljeno”. Oni se na dostojanstven, iskren način bore za go život. Ovakvo groteskno predstavljanje dela društva o kome prosečan gledalac ne zna ništa klasičan je pristup ovog perioda italijanske kinematografije. Iako se gledaocu ne čini uvek da je tako, ova porodica je uvek dostojanstvena, u okvirima koji su njihova realnost. Tako je i sam naslov ironičan prema proseku, a ne prema svojim protagonistima. Film je svrstan u komediju samo zato što je realan, realan u svojim paradoksima.

„Kriza“ osamdesetih: Misa je gotova, Nani Moreti, 1985.

Terorista, ostavljena žena, trudna devojka, fanatik, bivši sveštenik, zaljubljeni čovek, samotnjak – svima njima treba drug, sveštenik. A sveštenik je samo jedan, i on je samo čovek. Na kraju kakvog obraćanja je otac Đulio rekao svojoj pastvi „Misa je gotova“? Ovaj film je remek -delo koje najavljuje nove tokove italijanske kinemtagrafije. U njemu preovlađuje težnja da se kroz priče najobičnijih, ni po čemu posebnih ljudi pokaže da je život lep i u svojoj muci. Tome doprinose pejzaži, panorama Rima, muzika koja nosi onu „italijansku dušu”. Italija jeste zemlja sladunjavih razglednica, ali i zemlja patnje. Ono što nam Moreti govori je da je i život upravo takav, i da je to njegova draž. Ovo je film koji će vas svojom lepotom prevariti da ne shvatite njegovu ozbiljnost. Šta ćete shvatiti kada vam otac Đulio na kraju kaže „Idite u miru“?

Novi klasici: Mediteran, Gabrijele Salvatores, 1991.

Ako mislite da ove godine nećete putovati na more, ovaj film vas možda preubedi. Ukratko, grupa vojnika fašističke Italije iskrcala se na zaboravljeno ostrvo Grčke i tamo bivaju zaboravljeni, ali i oni zaboravljaju. Na šta god da ste pomislili kada ste pročitali ime Mediteran, niste se prevarili. Možda se čini da je ovo klasični pizza, vino, mandolino film. Ipak, ne zaboravimo da su Italija i Grčka zemlje epskih spevova, mitova, filozofa – kolevke evropske civilizacije. Nepotrebno je reklamirati kadrove i muziku, radnja je ono što je novo. Dakle, šta se dešava na ostrvu zaborava? U filmu su sjedinjeni raj na zemlji i pakao u glavi. Takva postavka najslikovitije može da dočara život kakavog antičkog čoveka i dokaže da prirodna lepota jeste lepota tek kada se postigne unutrašnji mir.

Poslednji osvrti: Pobediti, Marko Belokjo, 2009.

Nakon što nas je dvadeseti vek poučio tome da je sve relativno, a svaka ljudska priča tragična na svoj način, ovaj film pokušava da da konačan pečat poetici i istoriji dvadesetog veka. Film govori o ranim Musolinijevim godinama i njegovom odnosu sa Idom Dalser. Tu priču nam prenosi ni manje ni više do njihov sin – Benito Albino Dalser. Zna se da su oči deteta one koje će nam reći punu istinu. Belokjo je u potpunosti iskoristio ovu neobičnu perspektivu, koristeći njen pun potencijal da pokaže subjektivnost, čak i ljudskost, pa makar akter i bio sam Musolini. Ovaj pristup radnji jedno je svojevrsno „zbogom” istoriji i njenom bremenu. I dok otvara nova/stara pitanja o crno-belom svetu, film zatvara jednu već ustajalu narativu. Zatvara je u tonu koji prihvata nedorečenost poetike dvadesetog veka, sa željom da se počne iznova – zatvorili smo krug.

Mesto pod suncem za dvadeset i prvi vek: Velika lepota, Paolo Sorentino, 2013.

Šta je ništa i da li u ničemu leži lepota? Teška pitanja na koja ovaj film pokušava da da odgovor. Šta ostane jednom bogatom čoveku, neženji, kada sazna da je umrla njegova prva ljubav? Ostaje mu razmišljanje o ničemu. Lako je razmišljati o glupostima, nebitnim stvarima koje kratko traju i ne ostavljaju ništa za sobom. Na kraju može ostati samo lepota, a upravo ona je zaboravljena i svedena na jedno ništa u svetu koji je rob efikasnosti. Međutim, ono što je lepota čoveku tek treba da se otkrije. Mnogi su komentari o tome koliko ovaj film liči na Slatki život. Zasigurno je kasni, Felinijev neorealizam teško breme, kao što je i divna baština italijanskog filma. Film je čista estetika, ali da li je ta estetika slučajno ili namerno jedno ništa, ostaje na vama da prosudite.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi