fbpx

Kretanje kroz Bitef teatar: Jovana Tomić

Predstava „Kretanje’’ rediteljke Jovane Tomić okupirala je ovonedeljni repertoar Bitef teatra, sa prvim premijernim izvođenjem u utorak 3.marta. Specifičnost ovog projekta je imerzivni teatar, koji za cilj ima nekonvencionalan pristup publici dok svedoči pozorišnoj stvarnosti aktivno, izbođački. Izuzetnu glumačku postavku čine Aleksandar Đinđić, Ana Mandić, Jelena Ilić, Milica Stefanović i Pavle Mensur rasporedivši se u pet prostora Bitef teatra. Publika je iz svakog izlazila sa drugačijem izrazom na licu, duboko zamišljeni, dirnuti tekstom Dimitrija Kokanova, neretko uplakani silazili su sa balkona, preko partera, zavlačeći se u do sada nepoznate džepove Bitefa. Sa rediteljkom Jovanom Tomić smo proćaskali nakon drugog premijernog izvođenja u Art kafeu pozorišta, koji ujedno predstavlja i jednu od scena tokom kretanja.

Krećemo se, jedni sa drugima, kroz prostore vidljivih ili imaginarnih ograničenja. Zajednica kao skupina pojedinaca kreće se u istom smeru, različito percipirajući stvarnost koja ih okružuje. Krećemo se kroz prostor koji je sagrađen da bude crkva, sudaramo se u međuprostorima i hodamo tamo gde nam je rečeno da nas nešto čeka. Tamo ćemo se približiti istini za koju verujemo da postoji. Kretanje se nastavlja i kada izađemo iz utvrđenja Bitef teatra, koja je naša sledeća lokacija?

Šta sve Kretanje za tebe može da znači?

Ja sam kretanje tretirala kroz formu. Tekst je originalno sačinjen od šest, a u predstavi od pet monologa koji problematizuju odsustvo kretanja. Svi oni se bave time da subjekti, odnosno objekti imaju neki problem koji ih blokira i koji ne mogu da prevaziđu, tj. traže rešenje. Meni je iz tog čitanja teksta bilo zanimljivo da ih smestimo u prostore koji bi nekako otelotvorili te problem, a da je  publika zapravu u konstantnom kretanju. Što znači da kretanje predstavlja rešenje. Na najširem mogućem nivou je izlazak iz komfor zone, pa se to onda prenosi na proces u kome glumci isto izlaze iz svoje zone komfora u kontaktu sa publikom, publika takođe, ulazeći u prostore o kojima ne zna ništa. Na nekom mikronivou, od monologa do monologa mogli bi sada da elaboriramo svaku tamu, svaki problem u kome se nalazi lik. Oni svi žele da krenu, da prevaziđu. Kada smo završili ovaj projekat, zezali smo se da ovde ne može da se završi i da će morati da se nastavi Kretanje 2, 3... Sva moguća kretanja.

Jelena Ilić u predstavi „Kretanje''

Krug Kretanja se okreće pet puta, šta je nit koja povezuje sve punktove?

To je veoma kompleksno pitanje, jer Dimitrije i ja imamo dva odgovora na njega. Njemu je, kao piscu teksta fokus bio strah, na primer. U šest monologa je šest različitih vrsta strahova koji su unutar sebe povezani sa neki bagovanjem. To znači da ja iako dođem to toga šta je rešenje mog problema, nekada postoji i pozicija zadovoljstva patnjom – neću da prevaziđem, jer mi je lepo. Tako da generalno bi to bili strahovi od prevazilaženja ili strahovi unutar tebe, koji te blokiraju. Moj fokus je bio na patnji, jer su mi ti monolozi toliko bili iskreni da su mi u tvojoj iskrenosti bili strašno duhoviti. Onda smo dramaturškinjaovog projekta Olga Dimitrijević i ja napravile sponu, guglale ono najopštije, popularnu psihologiju poput pet punktova za prevazilaženje problema, kako u pet koraka da prebolite to i to… I zapravo smo kroz tih pet punktova govorile glumcima gde pripadaju. Ti si stajudim tri – bes, ti si stadijum jedan – potiskivanje, itd... Toliko mi je sve to bilo romantično - svi pate, i prostori i ljudi. Kada bi dao glas prostorima svako bi ti dao sopstvenu tužnu priču i onda je to meni bilo dirljivo na nivou toga da mislim da danas nemamo vremena da patimo. To je ujedno i moja najintimnija konekcija sa tekstom. Uhvatim sebe kako me nešto muči, ali ja nemam vremena da se dve nedelje valjam po krevetu, nego ja gledam u kalendar i shvatam da ću moći da otpatim tek u maju, na primer. Ovo su pet monologa ekskluzivne patnje. Mislim da ljudi to jako retko rade, jako retko pate. Onda je i publika u ekskluzivnom položanju, jer zapravo jako retko slušamo jedni druge.

Proces van punktova u kojima se dešava predstava je upravo kretanje kroz prostorije Bitef teatra, šta se dešava u međuprostorima tokom istog?

Mi smo razmišljali kada smo pričali sa autorskim timom da dizajniramo i te prostore. Ja sam zapravo želela da se nikada ne razbija taj doživljaj i atmosfera scene, već da se trip povezuje od scene do scene. Test publika je onda rekla da im posle svakog punkta zaista treba predah, udar stvarnosti makar na 3 min, koliko traje pauza do sledećeg. Ja lično mislim da je 3 min nedovoljno, ali neko hoće da bude povezano, neko ne, to je opet individualno. Onda smo odlučili da ipak idemo na ogoljene prostore pozorišta, pošto je ono samo po sebi već egzotično, crkva, zanimljiva arhitektura. Zanimljviije je kao postupak da ih šamaraš, iluzija, pa stvarnost.

Ana Mandić u predstavi „Kretanje''

Gde i kako se rodila ideja o ovoj imerzivnoj predstavi?

Ovo je zapravo praizvedba teksta Dimitrija Kokanova, ujedno i njegov prvi tekst u pozorištu. Nas dvoje radimo već dugo zajedno, od moje prve profesionalne predstave i ovo je neka kruna moje i njegove saradnje. Ja sam pozvala njega da bude dramaturg i usput dolazim do priče kako se postavljaju mladi pisci u Srbiji, malo prostora, plaćanje, itd… Od starta, već 7 godina, pregovaram da se izvede njegov tekst i napokon sam uspela. To je sada grade bellezza, čovek ima sada pet premijera. Imerzivno je zapravo došlo iz dogovora sa Bitefom. Nas otprilike četiri reditelja, koji će sada da rade, usmereno je od strane Bitef uprave da treba da se referišemo na prethodni Bitef festival što je upravo ta imerzivnost. Meni je usledila ozbiljna edukacija, gomila literature u periodu od četiri meseca radi upoznavanja sa tim tipom teatra i vrstama imezivnog pozorišta, koji je u Evropi sada broj jedan. Postoji toliko mogućnosti i materijala, da sam nakon čitanja shvatila da je ovo idealno baš zbog forme koja je odvaja na pet delova i kod Dimitrijevog teksta.

Aleksandar Đinđić u predstavi „Kretanje''

Da li se nekada pitaš: „Šta bih ja to mogla da pružim svetu što on već nema, u polju umetnosti?”

Ne razmišljam o svetu, razmišljam o sebi. Mislim da je najveća smrt za svakog autora da skonta šta mu dobro ide i da krene to da štanca i da nikako ne smeš da dozvoliš sebi da uđeš u neku komfor zonu. Provališ recept i onda cepaš siguricu. Ja ne mogu rečima da prepričam koliko sam se bojala ovog projekta. U mojoj glavi je sve bilo nemoguće. Kako da organizujem pet grupa koje se kreću, glumce da ograničim na 15min? Imam spisak strahova u vezi sa  Kretanjem.

Koliko je vremenski ovaj projekat zahtevao kada je u pitanju priprema?

Pripreme su trajale jako dugo, ali probe su trajale mesec dana. Sa dramaturgom sam krenula da radim pre tačno 6 meseci. Imale smo paralelne projekte, jer moraš od nečega da živiš, ali smo imale dogovor da se jednom u nedelju dana nađemo i posvetimo tome ceo dan. Bilo je uzbudljivo i stresno, pronaći ključ, glumce i prostore… Ja sam prvi put radila sa Olgom Dimitrijević, a ona ima iskustva sa ovakvim predstavama, pa sam u ovom slučaju učila od starijeg i iskusnijeg. Bilo je veoma fluidno.

Glumica Milica Stefanović sa publikom

Gledajući sve procese, scena je svuda. Da li to znači i da je publika izvođačka ustvari?

Apsolutno. Nama glumci posle svakog izvođenja dođu i prepričavaju šta se dešavalo i tek tada ti vidiš koliko je važno kakva je publika. Njima pogotovo, jer u sat vremena dobiju pet dijametralno suprotnih grupa ljudi. Onda su i njih pet potpuno različiti, neko se naljuti zbog hladnoće publike, neko ih pusti… Generalno je cela fora u feedback-u. Kada smo se pripremali dogovor je bio da budu nežni, nikako nadmoćni u odnosu na publiku. Postoje predstave gde te traumiraju i urlaju na tebe i ako nemaš ekstremno dobar razlog, onda to nema poentu. Probali smo da ih opustimo i da se ostavi prostor da požele da učestvuju. Lako je biti nasilan.

Šta je najbitnije pri stvaranju i samoj organizaciji ovakvog projekta?

Sve, svaki segment. Ono što je Bitef omogućio kao broj jedan je činjenica da nemaju svoj ansambl, već da daju mogućnost reditelju da bira glumačku postavku. Mislim da je ova predstava ovakva zbog glumaca koji su fantastični sami po sebi, a jedan od razloga je spona koja se stvorila iz međusobne želje da radimo jedni sa drugima. Sa druge strane, svaki segment tehnike i člana autorskog tima je bitan… Jako složen mehannizam i svako je šraf istog.

Šta predstavlja šesta tačka kao krajnja lokacija?

Šesta tačka je nastala takođe kroz razgovor autoskog tima. Pitali smo se šta je esencija koju želimo na kraju da pružimo ljudima i onda je glumica Jelena Ilić rekla ključnu stvar, a to je da nam treba kolektivni izdah. Pumpaš se informacijama i emocijama, pa finalna tačka ne treba da bude nadogradnja sadržajem, nikakvi novi sadržaji... I onda sam razmišljala kako se materijalizuje kolektivni izdah, puštanje nečega, pa bi to bili predmeti... Šta leti? Baloni. I onda smo došli do leta balona koji svetle u mraku. Duhovito je i pomalo infatilno, jednostavno, svi se razigraju kroz tu tačku. Predaja personalizovanih balona.

Pavle Mensur u predstavi „Kretanje''

Šta će okupirati Jovanu Tomić nakon Kretanja?

Sada idem na zasluženu pauzu nakon tri velika sezonska projekta. Tokom leta i prethodne sezone je sve proteklo u pripremanju istih, dakle do septembra sam potpuno isključena. A u septembru ponovo tekst Dimitrija Kokanova, pozorište u Užicu sa naslovom „Boli kolo’’. Mi smo sada tandem.

 

Autorka teksta: Nađa Kračunović
Fotografije: Nenad Šugić

Ostavi komentar