,,Krik" mladih u Bitef teatru

U petak, dvanaestog aprila prvi put pred beogradskom publikom, izvešće se predstava ,,Krik” Krik teatra. Ovaj nezavisni teatar, osnovan u decembru 2018.godine u Kragujevcu, podsetiće nas na aktuelne probleme u društvu u kojem živimo i postaviće pitanja na koja smo negde na putu ka tome da budemo ljudi, zaboravili. Beskompromisnost u izrazu i dijalog sa publikom, ovu predstavu čine živom, a i njene posetioce. Pričali smo sa mladim rediteljem Stefanom Pavlovićem kome je ovo prvi autorski poduhvat i sa glumicom Ankom Todorović o tome šta posetioci mogu očekivati od ove predstave i koje su to glavne prednosti i odlike eksperimentalnog pozorišta koje ovu trupu odlikuje. Izvedbu ,,Krika” čini dvadeset i devet glumaca, sa dvadeset i devet jakih energija.

Igraju: Aleksa Dramićanin, Aleksandra Pavlović, Andreja Bogdanović, Andrija Antonijević, Anđela Živanović, Anka Todorović, Branislav Tasić, Danica Petrović, David Aleksić, Filip Milović, Ilija Ivanović, Isidora Arsić, Jana Desnica, Jana Mijailović, Kristina Vučković, Luka, Milenković, Marko Marinković,Milena Vujičić, Natalija Đorđević, Nevena Matić, Ognjen, Janković, Petar Petrović, Sara Božović, Stanislava Ljubić, Jovan Aničić,Teodora Marković.

Kako je došlo na ideju za eksperimentalnu predstavu i koje su njene glavne odlike?

Stefan Pavlović
: Nije postojalo neko naročito promatranje koje je donelo do odluke da KRIK bude eksperimentalniji, jer prirodno gravitiram ka takvom pozorištu, uživam u takvim formama i kao gledalac i kao „scenski radnik“, takav je moj senzibilitet. Ta eksperimentalna strana se ogleda u „živosti“ predstave, između svih igranja je dorađujemo i menjamo, prolog i epilog su uvek drugačiji, a postoje i izmene u „razradi“ predstave u smislu dopunjavanja teksta, menjanja mizanscena pa čak i promene osnovne rediteljske podloge scene. Želim da istražim do koje mere je moguće poigravanje sa sadržajem gotove predstave a da suština ostane netaknuta. Nikada ne izvodimo sve scene koje smo postavili, već svaki put pravimo novi redosled i strukturu scena. Uz to, u Kriku , kao i drugim mojim predstavama, primat je stavljen na pokret u odnosu na reč/govor. Imamo postdramsku dramaturgiju, svedenu kostimografiju i scenografiju. Sve to zajedno našu predstavu čini nešto alternativnijom u odnosu na ono što je moguće gledati na bilo kom redovnom repertoaru pozorišta.

Anka Todorović:
Glavne odlike eksperimentalnog pozorišta su odsustvo limita i kalupa. U konkretnom slučaju ova predstava je od početka do zenita bila predodređena za eksperimentalni rad. Eksperimentalnost je podudarna našem i duhu našeg reditelja.

Zašto je predstava Krik bitna za ovaj trenutak u kome živimo i šta su, po vašem mišljenju, najveći nedostaci današnjeg društva u kojem živimo?

Stefan Pavlović
: I malo inteligentniji vrapci na grani znaju da nijedno vreme niti društvo u njemu nije bilo savršeno, o tome govore i brojna književna dela kao svedočanstva društvenih prilika u kojima su nastajala. Zato ne mislim da je vreme u kome živimo „GORE NEGO IKADA“. Međutim, i ono ima svoje boljke. Stava sam da je osnovna boljka od koje kolektivno patimo – bezosećajnost. U Kriku smo pokušali da se poigramo sa tim fenomenom „epidemične apatije“ u različitim svakodnevnim kontekstima: u školi, oko porodičnog ognjišta, na ulici. Nismo izmislili toplu vodu, samo smo stvarne događaje prilagodili pozorišnoj sceni. Krik je lična reakcija na takva dešavanja. Meni svakog dana dođe da kriknem mnogo puta kad me ošamare malograđanština, prostota i zluradost, te sam režirao predstavu koja bi bila moj ventil.

Anka Todorović
: Naša predstava je inspirisana današnjicom. Tempo predstavi diktira ovdašnja društvena dinamika. To je njeno lice. Naličje je slabost čoveka, univerzalno i uvek prisutna, stoga je definitivna prednost  /Krika/  što je bitan za svako vreme.

,,Tišina prethodi i sledi svakom glasu, svakoj misli i svakoj reči. Da nje nema, nikada ne bismo ni znali za glas, misao ili reč, jer im daje smisao. Nekada i sama nosi više logosa i erosa nego ijedan drugi oblik iskaza. Međutim, u odsustvu odjeka ljudskosti, okrene se protiv nas samih pa nas ušuška u lakoću inercije i komformizma. Baš u tom trenutku je neophodan krik.” Krik teatar.

Šta bi bilo rešenje problema koje se pojavljuje u predstavi?

Stefan Pavlović: Osvešćivanje. Pre 1000 godina ljudi nisu imali svest o važnosti higijene. A danas je život nezamisliv, većini ljudi, bez higijenskih navika koje čine svakodnevicu. Nešto se dogodilo u međuvremenu. Hajde da pokušamo da u ljudima osvestimo da nije normalno da ne prijaviš porodično nasilje ili da žena nije vlasništvo muškarca. Mene je čak i sramota da uopšte diskutujem o tim temama jer se u mojoj glavi tako nešto ni ne dovodi u pitanje, ali naslovi u dnevnoj štampi nam govore da su to razgovori koje i te kako moramo da vodimo. Neće ova predstava rešiti nijedan od tih problema, ali će, nadam se, da podstakne u gledaocu dijalog sa samim sobom ili sagovornikom, i samim tim je Krik uspeo.

Koji je bio najveći izazov u radu na ovoj predstavi?

Stefan Pavlović
: Najveći izazov je okupiti na probi 26 neprofesionalnih glumaca. A pošto sam ja bio i u ulozi organizatora proba, na sav autorski angažman sam imao i tu tegobu. Imali smo doslovno samo jednu probu – generalnu – na kojoj su bili prisutni svi. Srećom, forma i sadržaj ,,Krika“ su takvi da dozvoljavaju odsustvo pojedinaca sa probe.

Anka Todorović: Najveći izazov mi je bio da eliminišem sebe i svoje stavove naspram lika, ja prema njoj gajim prezir a predstaviti je na taj način bi je ujedno i obesmislilo.

Šta je ono što te najviše inspiriše? Koja je to predstava koja je ostavila najveći utisak na tebe i da li spremaš nešto novo?

Stefan Pavlović:
Uglavnom me inspirišu stvari koje negativno utiču na mene, koje me lično pogađaju, ali tu je ljubav prema pozorištu koje me motiviše da se tim problemima bavim na najlepši način – kroz scenu. Predstava „Mamin dašak u svemiru“ u režiji Dušana Matejića i izvođenju Akademskog pozorišta SKC-a Niš je definitivno ostavila jak utisak na mene. To je pozorište koje ima dušu. Mlada glumica Jovana Đorđević je čarobna na sceni. A što se tiče daljih angažovanja već sam uveliko u procesu na novoj predstavi „ONA“ koju radim kao mentor DrAmske sekcije Prve kragujevačke gimnazije, čiju premijeru imamo za desetak dana. Što se tiče nezavisne produkcije KRIK teatra, takođe radim na konceptu još jedne autorske predstave koju planiram za jesen ove godine.

,, Krik je spoznaja da smo svi ljudi. Krik je vapaj za ljubavlju. Krik je biti svoj, ali ne po cenu ugrožavanja tuđeg „svog“. Krik je mašta, i beskonačan prostor unutar nje. Krik je kad ti jedino preostaje da se boriš. Krik je kad se pogledaš u ogledalo. Krik je kad kažeš: „Ne,hvala“. Krik teatar

U petak u 20h posetite Bitef teatar i uverite se u jačinu krika koji ova trupa šalje. Glumica Anka Todorović poručuje da je ono sa čime ćete izaći sa ove predstave pregršt emocija koje nećete moći jasno da identifikujete. A tu je i je pobuđivanje svesti. ,,Ako se nešto odomaćilo i usled izvitoperenog poretka postalo sveprisutno ne treba mu oduzimati epitet lošeg. Apatija, zaokupljenost sobom, samoživost i ostale boljke našeg društva su nužno, razarajuče zlo bez obzira na vreme, mesto, jezik,veru, kulturu“ kaže mlada glumica.

Autor teksta: Natalija Aleksić
Autor fotografija: Krik teatar


Natalija Aleksić

Leave a reply