fbpx

Kristijan Molnar: Od kluba do radija

“Ako imaš dvadeset raspoloženih ljudi i još nekoliko elemenata koji šalju dobru energiju, na primer muziku, taj osećaj će se preseliti dalje od tebe i dotaći još neku osobu, širiti se po klubu i obuzeti ceo prostor.”

Kristijan Molnar. Jedan od najtraženijih domaćih DJ-eva, stigao je ovog leta na talase Beograda 202. Kristijan je jedan od onih koje radio privlači i koji veruju da ovaj medij ima posebnu čar. Sada i on ostavlja svoj pečat na Radio Beogradu o čemu govorimo detaljno u ovom intervjuu. Ali govorimo o još mnogo čemu. Kao DJ, Kristijan poseduje dar da na žurkama poveže različite generacije i ljude različitog životnog stila, što, zapravo nije čest prizor u klubovima. Na žurkama, naime, dominira uvek slična ekipa, osim kod onih najvećih. A Kristijan je to uspeo. I ne libi se da priča na svaku temu, a u razgovoru s njim vreme proleti. Ovo su novosti i zanimljivosti koje je izdvojio u intervjuu za Oblakoder.

U kojoj meri elektronska muzika može da dočara osećanja, iako je muzika bez reči? Da li u njoj, kao DJ, na neki način, možeš nešto posebno “pocrtati” i kako?

Mislim da to nema veze sa vokalnom ili instrumentalnom pesmom, jer i vokal i instrument jesu note i melodije u njoj, odnosno frekvencije, a to je nešto što ti budi emociju i određeni osećaj. Nije bitno da li je to glasovna ili muzička poruka, već kako i da li se oseća, a svaka pesma nosi svoju emociju i energiju. Ljudi su čak smislili algoritme koji to mogu da “izmere”, a ono što ti kao DJ stvarno možeš da uradiš je da te emocije poređaš. Ako pored toga osetiš ljude i njihovu energiju spojiš sa svojom, onda preplaviš klub srećom, tugom, besom ili nekom drugom emocijom koja se odbija o zidove i između ljudi. To je sekunda kada stvarno žurka postaje žurka. Nešto slično, pored koncerata i žurki, možete osetiti na utakmici, protestu ili dočeku sportista, a u ovom, muzičkom svetu, DJ-evi bi rekli da se tada pesme same biraju.

Ako govorimo o setovima koji traju celu noć, možeš li na određeni način da učiniš da neka emocija dominira?

Ne postoji način da se to jednostavno desi. Ako si ti tužan, to će se osetiti, ako si nervozan ili baš srećan, to će se osetiti. Postoji momenat sa muzikom, kao neverovatnim alatom, da ne kažem oružjem, koji tužnog ili nervoznog čoveka može da preobrati u nekog ko je srećan, ali i obrnuto. Fantastično mi je kada pomislim na to da si nekada davno, kada bi išao u rat, bio ispraćan uz zvuk bubnjeva i truba. Ta muzika ti je olakšavala kraj, ali tako olakšava i slavi život, zar ne? To je primer koji jako dobro objašnjava moć muzike i spoj muzike i čoveka, a ako to prebaciš u neku klupsku atmosferu, tu se sve još lakše dešava. Naravno da u nekim trenucima stvarno želiš da pogodiš emociju ili stvarno osetiš kontrolu. Na primer, u onim jako dugačkim setovima možeš da primetiš da, ako si previše podigao atmosferu, to ne može da traje satima, moraš da je spustiš kako bi ona ponovo postala adekvatna. Moraju da postoje oscilacije. Neverovatno je da ponekad pomisliš “hajde da sa ovom pesmom smirim atmosferu, ili da ljude pošaljem po piće ili u wc”, a onda primetiš da si stvarno to i uradio. Odjednom svi pričaju i šetaju. To je pomalo i zastrašujuće.

Vodiš emisiju “Kristalizacija” na Radio Beogradu 202. Kada je ta saradnja počela?

Čim sam završio putovanja krajem leta počeo sam redovno da upadam u noćni program sredom uveče, a “Kristalizacija”, zapravo, još uvek ne postoji kao “Kristalizacija”. Bio sam mlad i glup pa sam emisiji dao jako komplikovano strano ime (Cristallization), a sada kada sam na “202jci” napokon imam povod da to promenim. Pored toga, imam studio na raspolaganju i više mogućnosti da možda neke ideje sprovedem. Ranije sam emisiju vodio na radio stanici “AS fm” gde sam imao veliku podršku i slobodu, ali njihov studio se nalazi u Novom Sadu i zbog toga sam snimao gde god sam stigao. Većina materijala je snimana kod kuće, u klubu ili negde napolju. Zato sam iskreno srećan što se to menja i jedva čekam da pozovem goste u radio.

Šta za tebe predstavlja radio kao medij i gde vidiš njegovu budućnost? 

Radio je danas dosta pomešan sa internetom. Razumem da ideja internet radija jeste ista, ali osećaj nije. Tehničko znanje iza te mašinerije nije isto. Zvuk nije isti.  Program se vodi na isti način samo u nekim slučajevima, ali bez brige, to ne znači kraj radija. Neke stanice su tako postale još jače, čuju se još dalje. Na nama je kako ćemo to iskoristiti, a radio je za mene oduvek bio najmoćniji medij, čak mi je uvek bilo lepše da slušam muziku preko radija nego da nešto pustim sam. Ne znam zašto, ali muzika mi tako zvuči življe. To ima smisla – neko je izabrao, ubacio u plej listu, neko je pustio i razmišljao o tome. Kada to prođe kroz predajnik i vazduh, siguran sam da pokupi još nešto usput dok dođe do tebe. S druge strane, tu je samo jedno čulo uključeno, nemaš plavo, žuto ili belo svetlo da te ometa, imaš samo zvuk, tako da si usredsređeniji na ono što dolazi iz zvučnika.

Na tvojim žurkama su velike gužve. Kod tebe dolaze različiti ljudi različitih godina, veoma je posećeno i atmosfera je sjajna. Kako si to postigao?  

Nisam razmišljao u pravcu da spajam stariju i mlađu publiku, ali sam uvek bio za to da se mlađi i stariji povežu, što je često suprotno atmosferi u klubovima. Starija publika ne gleda baš blagonaklono na mlađu. Kao da zaboravljaju da su i sami bili mladi. Sada iz iskustva mogu da kažem da su neki voljeni gosti bili gosti koje klubovi “nisu želeli” na početku. Zato mi je uvek smetao taj neadekvatan odnos mlađih i starijih. Tako da, ako sam stvarno to postigao, veoma mi je drago, jer mislim da će mladi doneti svežu energiju u klub, a pokupiti iskustvo od starijih. U noćnom životu postoji ciklus od, nekih, 3 do 5 godina. Menjaju se scena, muzika i klub, a menja se i publika u tom periodu. Posle 3 godine, mnogo je onih koji odustanu od izlazaka. Jedan od razloga je i taj što mnogi u izlascima preteruju. Uvek je tako. Na primer, ako sediš kod kuće i ne izlaziš tri nedelje, tebi se ni naredna tri meseca ne izlazi. Ako si izlazio tri vikenda za redom, verovatno ćeš izaći i četvrti.

Ako ne spojimo starije i mladje, ko će za tri godine nastaviti taj klub? Mislim da moramo razmišljati i na taj način. Ne volim taj elitni stav.

Gde bi voleo da živiš, a da nije Beograd i zašto? Šta je tebi Beograd?

Beograd je moj rodni grad, veoma jedinstven, ali nekako toga kao da nismo svesni. Istovremeno stalno pričamo kako su ljudi sa strane, koji ovde dođu, oduševljeni. Hvalimo se time, a zaboravljamo, ne čuvamo, koristimo, rušimo ili krijemo njegov duh. Beograd je fantastičan, pun mogućnosti i može da bude najbolji na svetu. Nama. Može! U nekim stvarima sigurno i danas jeste, ali nažalost, održava se na pokvarenom sistemu. Beograd je toliko jak.

Grad u kom bih živeo, a da nije Beograd, i da sam u njemu proveo neko vreme, jeste Cirih. Oduševljen sam tamošnjim mladim ljudima, pogotovu školama, ali i njihovim, što i sami kažu - izmišljenim problemima. Možda sam zapao među takve ljude, mada sam upoznao različite grupe i pojedince. I one koji žive u jako skupim stanovima sa terasama na krovu i one koji žive u getu i dele stan sa još petoro ljudi. One koji običnu večeru plaćaju 350 evra i one koji kradu u supermarketu. Možda mi se najviše dopalo kako i jedni i drugi nemaju ni jednu kočnicu u svojoj glavi, već imaju osećaj da mogu postići sve što im padne na pamet i zajedno su u svemu. Voleo bih kada bi Beograd imao taj osećaj. Čak mislim, po nekoj našoj staroj muzici i umetnosti iz ranijih godina, da smo takav osećaj i mi imali. Mislim da smo imali tu slobodu u svojim glavama, a da smo je danas, nekako, zamutili. Mislim da bismo kolektivno morali da povedemo računa da sačuvamo to što strance privlači u Beogradu. Takođe da čuvamo naše lokalne scene, kulturu i subkulturu. Jedino tako ćemo ostati to što jesmo, a jesmo jedinstveni.

Prepoznajes li načine na koje utičes na ljude onim što stvaraš?

Ja ne stvaram, puštam muziku koja već postoji. Ne stvaram pesme, biram njihov redosled. Možda stvaram određenu atmosferu. Neverovatno, kada slušaš muziku van miksa i u miksu to daje potpuno drugačiji osećaj. Neku pesmu možeš slušati zasebno i možda ti se neće svideti, ali ako je neka druga pesma ispred nje, odnosno iza, ta pesma može zvučati drugačije ili će jednostavno dobiti akcenat. To je ono čime se ja, u stvari, bavim.

Da bi sve to dobilo svoju čar, a moć pesme postala opipljiva, moraš da budeš talentovan ali i da mnogo učiš. Od koga si ti učio?

Tehnički sam samouk, ali imam pomoć publike i klubova pa tu stičem iskustvo. Radio mi je takođe mnogo pomogao, on te drži konstantnim. Naravno, svašta sam čuo i video od drugih didžejeva, ali to da stvari planiraš i ređaš ih na isti način kao neko koga posmatraš, to apsolutno nikada ne funkcioniše. Ako unapred smisliš kako neka noć treba da izgleda, to se neće dogoditi. Čak i ako imaš pesme koje jako želiš da pustiš, postoji velika šansa da upravo njih nećeš pustiti. Kada se okupe ljudi oko tebe i kada se isključe svetla, da li će se to stvarno odigrati kako si mislio? Skoro nikada neće. To je samo stvar trenutka koji se dogodi. Na taj trenutak možeš da utičeš, ali ne vladaš njime. Nisi samo ti žurka. Žurka je i osoblje i čovek na vratima i svaki gost i zid i kap znoja u tom klubu, ali i gazda. Sve to zajedno čini žurku, onakvu kakvu je ja vidim. Ne mislim da svaka noć može da bude dobar provod niti je to svakog vikenda ili u svim klubovima, ali mi u ovom gradu imamo klubove koji ti daju 96% šanse da će se sve to poklopiti. To je nešto što privlači svakog internacionalnog DJ-a, a to su na kraju i počektu ljudi i ono između njih. Evo kako to funkcioniše: ako imaš, na primer, dvadeset raspoloženih ljudi i još nekoliko elemenata koji šalju dobru energiju, na primer muziku, taj osećaj će se preseliti dalje od tebe i dotaći još neku osobu, dalje se širiti po klubu i obuzeti ceo prostor. O tome verovatno postoji neka teorija i može da se istražuje, ali je sasvim sigurno mnogo toga neopipljivo.

Zanimljiva je rečenica “mi u ovom gradu imamo klubove koji ti daju 96% šanse da će se sve to poklopiti”. Kako stranci na to reaguju?

Stranci se uvek hvataju za istu stvar i uvek ponavljaju identične rečenice, a to je da ovde osećaju život u vazduhu. Ovo je grad koji živi i u tri ujutru, sredom uveče, čak i kada nema nikoga na ulicama, ali i u punom klubu. Ove reči sam čuo mnogo puta. Naši životi, problemi, neke duboke vrednosti ipak se odbijaju od ovaj beton i tako odjekuju još jače. Beograd volim da uporedim sa mojim omiljenim mostom, a to je stari železnički most. Ako staneš na njega, čini mi se da tačno osetiš Beograd. Vibracija tog mosta i buka na njemu, za mene, ustvari, predstavlja naš grad. I nadam se da most neće biti pomeren, kao ni klubovi. To su mesta na kojima, pored gradskog prevoza, zaista možeš da upoznaš grad.

Šta ti najčešće pišu ljudi u inbox?

Kada je sledeća žurka? Kažu - moraju da se pripreme. Visinske pripreme! Kada prođe žurka, pitaju koja pesma je bila oko pola 4 ujutru ili treća pred kraj ili posle te i te u 23:45? Ja stvarno poslušam snimak i nađem pesmu. Ili, šta je to malopre bilo na radiju i kada dolaziš ovde? Ili - ne radi mi stream! Ima i drugih, uglavnom od istih ljudi. Neki prete vezama koje će me ukloniti sa radija. Drage su mi i jedne i druge, jer osećam da su iskrene i nadam se da sam na skoro svaku poruku odgovorio. U budućnosti se nadam da ćemo snimati glasovne poruke slušalaca na radiju, i one kulturne, bilo pozitivne ili negativne, puštati u emisiji.

U kojoj su meri psihoaktivne supstance zaista vezane za elektronsku muziku, a koliko je to mit?

Naravno da su vezane, kao i za svaku drugu vrstu muzike i umetnost, a pre svega za ljude. Koliko smo rokera, slikara, pesnika ili glumaca izgubili, ali ne zbog opijata i alkohola? Verovatno još više bogataša, a sigurno najviše siromašnih. Isto tako i za ljude koji nisu na koncertu ili u klubu, već kod kuće, a ko zna šta tamo slušaju i da li je uopšte uključena neka muzika. Neko ne može da se izbori sa problemima, nekoga je ostavio partner, neko kaže da otkriva sebe. Razlog ili opravdanje uvek postoji. Možda u svakoj državi postoji jedan mali grad gde četiri mladića rade u lokalnoj elektrani. Uzimaju amfetamine u trećoj smeni i slušaju lokalni radio. Teško da se tu čuje elektronska muzika, ali evo, da kažemo da se čuje. Kada smo već tu, postoje legendarne priče o vojnom amfetaminu. Ponavljam, vojnom. Zato nema nikakvog smisla tu etiketu lepiti isključivo na elektronsku muziku, jer možda u nekim drugim klubovima droge postoji još više ili je makar tamo više novčanica ostavljeno na istu. Toga jednostavno ima više nego ikada, ne samo kod nas. Tu je i alkohol koji jeste legalan, ali ne znači da je dobar. Ljudi se teže skidaju sa njega i uništio je više života nego psihoaktivne supstance. O njima je izgrađena predrasuda, zarad dobiti, pa većina ima pogrešan stav. Takav stav mlade ljude samo tera na inat. Onda probaju, nisu edukovani, ništa nije provereno i sve je ilegalno. To može voditi jedino pogrešnim putem. Zato su klubovi u kojima se pleše uz elektronsku muziku započeli drugačiju borbu, uglavnom u inostranstvu. Održavaju otvorene razgovore na tu temu, edukuju omladinu pravim informacijama, pa čak i proveravaju supstance. Tako se smanjuje rizik. Možete ugasiti muziku, ali droga i alkohol neće nestati.

Tokom novogodišnje noći pripremaš poseban DJ set za slušaoce Radio Beograda 202, a za reprizu Nove godine nastupaš u svom omiljenom klubu.

Da, 1. januara radim na tom brodu koji nosi naziv po koordinatama Beograda, 20/44. To je, verovatno, moj omiljeni datum tamo, sada već tradicionalni. Novogodišnja atmosfera, ali bez opterećenja. Svi su dovoljno umorni od predhodne noći pa se lakše prepuste muzici i svi su nasmejani i odlično raspoloženi. Pritom, repriza pada na utorak veče, dan kada se desila žurka posle koje sam postao rezident ovog kluba. Jedva čekam. Ponesite osmeh!

Autorka teksta: Ružica Vrhovac

Leave a reply