Kristina Kastelec: Ne možemo da se nazivamo demokratskim i zdravim društvom ako nismo svi jednaki

Sa Kristinom Kastelec razgovarali smo o svakodnevici ljudi LGBTQ+ zajednice, mentalnom zdravlju i neophodnim sistemskim promenama sa ciljem ostvarenja jednakosti manjinskih grupa
Autor/ka Mila Miljković

30. August 2020

Kristina Kastelec je tattoo umetnica i borkinja za ljudska prava iz Beograda. I pre nego što je počela da tetovira, bavila se aktivizmom, zalaže se za ostvarivanje jednakosti polazeći od činjenice da svako polaže prava na dostojanstven život. Kao neko ko je doživeo seksualno nasilje, bira da javno govori o svojoj priči sa ciljem podizanja svesti o zastupljenosti problematike u našem društvu, ali i pružanja podrške i ohrabrenja bilo kome ko je kroz to sam prošao. Otvorila je svoj studio za tetoviranje putem kojeg uspeva da spoji umetnost i ljudska prava, kreirajući bezbedan prostor za sve, gde radi besplatne tetovaže za ljude koji su doživeli bilo koji vid seksualnog nasilja.

„Uvek sam se vodila time da, ako o nečemu treba da se priča, a niko ne priča – ja ću da pričam. Iako to lično nije uvek najbolje po mene, osećam se kao da sam nešto postigla.“

Sa Kristinom smo razgovarali o svakodnevici ljudi LGBTQ+ zajednice, mentalnom zdravlju i neophodnim sistemskim promenama sa ciljem ostvarenja jednakosti manjinskih gupa.

U kojoj meri je šira javnost (ne)informisana o diskriminaciji i nasilju kroz koje pripadnici LGBTQ+ zajednice prolaze na dnevnoj bazi?

Mislim da javnost nije informisana dovoljno. Celokupna slika je takva da ljudi dobijaju jako različite informacije gde, ako nemaš nekoga ko ti je jako blizak ili sam nisi pripadnik neke manjinske zajednice, ne možeš da znaš šta se sve stvarno dešava. Ljudi o tome ne razmišljaju jer imaju svoje probleme i iznova se iznenađuju kada podelim svoju priču. Uvek postoji neko nov ko, nakon što dođe u kontakt sa tim, bude u šoku jer nije svestan zastupljenosti problema. Slučajevi koji se provlače po medijima su jako retki – dešavaju se kada osoba odluči da izađe sa svojom pričom, a ljudi su generalno nezainteresovani da se informišu. Ako odluče da se informišu, dobijaju oprečne informacije što rezultuje lošom i netačnom medijskom slikom LGBT osoba. Gomilu frustracija takođe izazivaju potpuno netačne činjenice ljudi koji odbijaju da vide realnost života manjina.

Kakve posledice takvo činjenično stanje može da ima na ljude koji su pripadnici određenih manjinskih grupa?

Posledice su užasne. Naterani smo da se kroz ceo život autujemo, što sa sobom povlači veliki broj egzistencijalnih pitanja, osećaj nekakvog beznađa i to navigiranje u smislu da li ću reći da sam gej ili ne, da li će me roditelji izbaciti iz kuće, da li ću dobiti otkaz, da li će me neko diskriminisati u školi ili pretući na ulici…

To uključuje i traume od siromaštva, diskriminacije i nasilja jer mahom većina pripadnika LGBTQ+ zajednice jeste preživela nekakav vid nasilja ili pretnji, što uzrokuje jako loše mentalno zdravlje. Ugroženo je na dnevnoj bazi jer kroz život ideš uvek u nekakvom grču. Ako si u određenim godinama i nekoj dužoj vezi kreneš da razmišljaš o tome kako sa svojim partnerom u ovoj zemlji ne možeš da budeš u braku, podigneš kredit, niti da imaš decu, usvajaš ili ideš na veštačku oplodnju – ne možeš ništa. U toj situaciji jedina opcija za normalnim životom je odlazak u neku drugu zemlju gde bih morala da gradim svoj život iz početka ostavljajući za sobom ljude koje volim, ili da ostanem ovde i da se borim ceo život za sebe i svoju decu jednog dana. Svako pitanje za sobom vuče još deset.

Na koje sve načine društvo vrši stigmatizaciju ljudi koji se razlikuju po seksualnom opredeljenju ili rodnoj pripadnosti?

Pre svega, mi nemamo gde da vidimo zdrav par jer ne postoje mediji koji to prikazuju niti se o tome razgovara sa decom. Odrastamo zbunjeni sa osećajem da smo drugačiji zbog nečega i većna se kroz život pretvara da ima ili traži simpatije u suprotnom polu. Suočavamo se sa stigmatizacijom od najranije dobi u smislu da nikada ni ne čuješ o tome. Strejt deca nikada neće postati gej zbog toga, ali će se gej deca uvek osećati da nešto sa njima nije u redu ako ne čuju da ta opcija postoji.

Dalje kroz život javlja se diskriminacija u školi, vršnjačko nasilje i maltretiranje na ulici. Ako zaista prihvatiš sebe i živiš svoj život – to znači da će drugi upirati prstom u tebe. Osećaš se životno ugoženo i konstantno živiš u strahu i neizvesnosti, stalno se suzdržavaš od toga da budeš u potpunosti svoj. U pitanju su svakodnevne stvari, koje strejt ljudi najlakše shvate kada im neko kaže da dan sa svojim partnerom provedu kao gej par: nema držanja za ruku, grljenja, ljubljenja, romantičnih pogleda preko stola, odlaska na dejtove – jer moraš da se pretvaraš da si na kafi sa drugaricom. U suprotnom, izbaciće te iz kafića, dobićeš uvrede i batine ili će te neko pljunuti na ulici. Na sve to dodaje se i diskriminacija na radnom mestu, mogućnost dobijanja otkaza i nemogućnost osnivanja porodice. Sve je to stigmatizacija: osuda, diskriminacija i nasilje. Od šala na nečiji račun, dobacivanja na ulici, odbacivanja iz društva, preko fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja, korektivnog silovanja i smrti. Te opcije nikada nisu toliko daleko – jer kada dobiješ batine na ulici, jedan pogrešan udarac u glavu deli te od smrti. Mnogi od nas imaju beskrajno mnogo sreće što su uopšte preživeli ovoliko dugo.

Kako se ovakvi uslovi života odražavaju na mentalno zdravlje?

Život se dešava svima i svako ima lakše ili teže periode sa kojima se nosi, ali LGBTQ+ osobe imaju taj sledeći nivo teškoća koje sa sobom povlače uslovi života koji živimo. Postoje ljudi koji nisu imali toliko problema i uspevaju da prožive život koliko – toliko mirno kada se ne uzima u obzir činjenica da zakonski nismo jednaki sa drugim građanima. Imajući u vidu da nasilje kao takvo ostavlja dugoročne i intenzivne posledice, tako da se neko ne oseća bezbedno na ulici, kod kuće, pa čak ni u sopstvenom telu – anksioznost, depresija, PTSD i suicidnost postaju stvari sa kojima moraš da se suočavaš i to jeste teško. Kada ne postoji mesto na ovoj planeti gde se osećaš sigurno, nebezbednost i ranjivost nalaze se u tebi i treba imati hrabrosti da svaki dan ustaneš, staviš to sa strane i veruješ ljudima, osećaš da tvoj život ima nekakvu vrednost i imaš samopouzdanja – kada su svuda oko tebe oni koji te uveravaju u suprotno.

To sve zavisi od osobe do osobe, ja se nalazim u nekom svom sigurnom mehuru, ali sve to prestaje onog momenta kada izađem na ulicu. Ne smem da svoju verenicu uhvatim za ruku ili da je poljubim, jer ne želimo da poginemo. Život je konstantan strah i nevezano za to koliko ti je dobro, sve te stigne u jednom trenutku. Tako, na primer, odem jednog dana u Ikeu da kupim sto gde vidim nameštenu sobu sa kolevkom za bebu i rasplačem se jer ne znam da li ću ikada moći tako nešto da imam za sebe. Neizvesna budućnost stvara stres čak i kada je sve super.

Poznata je činjenica da ljudi koji su preživeli neki vid nasilja, diskriminacije ili zločina mržnje neretko odlučuju da to ne prijavljuju. Da li se to dešava kao posledica nemogućnosti sistema da reši to na adekvatan način i pruži zaštitu, zbog osude i sramote – ili kao kombinacija sva tri faktora?

Zbog kombinacije svega toga, ali pre svega je zbog nepoverenja u institucije. Nepoverenja u policiju, tužilaštvo i sudstvo. Da bi slučaj dostigao nekakvu vidljivost moraš da izađeš javno, a ako to ne uradiš sve ostaje zataškano i nevidljivo. Sada ni pravno savetovalište ne funkcioniše, pošto je zabranjeno da ono bude besplatno. To je još jedna otežavajuća okolnost, jer moraš dosta novca u to da uložiš i opet nemaš nikakvu garanciju. Postoji i momenat sramote, stida i krivice gde je jako teško tako nešto objasniti – pogotovo ako nisi autovan. Sistem je namešten da funkcioniše tako da nije na strani žrtve. Ono što bi trebalo da bude otežavajuća okolnost za nasilnika, kada se uzme u obzir seksualna orjentacija, postaje otežavajuća okolnost za žrtvu. Na sve to, diskriminacija je jako teško dokaziva, u momentu kada ti se tako nešto dešava, poslednja stvar o kojoj razmišljaš je prikupljanje dokaza ili nalaženje svedoka. To sve povlači za sobom i stigmu, pogotovo kada se razgovara o seksualnom nasilju koje je takođe teško dokazivo, osim ako se odmah ne ode u hitnu pomoć ili policiju, što je retkost zbog nepoverenja u institucije, sramote, šoka i traume.

Iz iskustva ljudi koji su prijavljivali slučajeve često čujem kako to ne preporučuju i da jednostavno nije vredno. I ja sad na sve to treba nekome da kažem da prijavljuje. Govorim ljudima da se paze, da budu dobro ili da potraže psihološku pomoć, ali nemam tu moć da obezbedim pravdu.

Šta je tebe podstaklo da javno govoriš o svojoj priči?

Prvi put kada sam govorila javno bilo je za Vice-ov dokumentarac „Zločin iz mržnje“, gde je trebalo da podelim informacije o podacima vezanim za temu, međutim tokom snimanja sam sa novinarkom podelila svoju priču i ona me je pitala da li bih javno govorila o tome. Više faktora je uticalo na to.

Pre svega, ja sam preživela korektivno silovanje kada sam imala trinaest godina. Bez obzira na činjenicu da znam da ja nisam kriva, osećaj krivice i razne misli su mi prolazile kroz glavu. Osetila sam potrebu da preuzmem odgovornost na sebe i krenem da pričam o tome, da bih nekako porpavila situaciju. Ne mogu da promenim ono što se meni desilo, niti mogu da menjam živote drugih ljudi i vraćam vreme, ali mogu da učinim da se osobe koje su tako nešto preživele osećaju manje usamljeno – da otvorim svoje srce i pružim vreme kako bih nekome pomogla, ili pružim ohrabrenje nekome da prijavi nasilje, progovori ili traži pomoć. Na kraju krajeva, mogu da proširim svest o tome da se takve stvari dešavaju, jer korektivna silovanja uopšte nisu tako retka.

Kada sam krenula da govorim javno, mnoge prijateljice, ali i žene, devojke i devojčice koje ne poznajem su mi se javljale da kažu da su preživele istu stvar iz istog razloga – zato što su lezbejke. Ne znam kako da objasnim koliko je veliki broj žena sa jako sličnom pričom koje su prošle kroz tako nešto, za koje niko nikada ne čuje. Moj slučaj nije zastareo, ali ja nemam fizičke dokaze što nikada ne bi prošlo na sudu – reputacija muškaraca je uvek bila bitnija od bezbednosti žena istorijiski gledano, ali i dan – danas.

Koliko je bitna psihološka podrška, stvaranje bezbednog prostora i otvorena diskusija?

Sve to je izuzetno bitno. Žao mi je što ne raspolažemo adekvatnim i stručnim psiholozima i terapeutima koji bi radili grupne terapije, koje se pokazuju kao izuzetno delotvorne, sa LGBTQ+ osobama. Pored toga, ekonomska situacija i finansijska nestabilnost utiču na to da li uopšte možemo da potražimo pomoć. Bilo bi sjajno kada bi postojala volja kod organizacija da stvore bezbedan prostor za pružanje podrške i otvorenu diskusiju u saradnji sa psihoterapeutima – jer bi to izuzetno poboljšalo kvalitet naših života.

Na koji način je potrebno unaprediti ili reformisati sistem da bismo svi bili bitni i jednaki?

Oduzimanje prava nekoj manjini daje sliku o društvu i o tome da nešto nije u redu. Na kraju svi pate u tom sistemu, jer nemaš kome da se požališ kada tebi nešto fali. Treba da negujemo uzajamno poštovanje, poštovanje različitosti, kao i brigu, negu, ljubav i da se zaista brinemo jedni o drugima. Da ustanemo na nepravdu kada je vidimo i osvestimo činjenicu da postoje neke stvari za koje je vredno rizikovati svoj komfor i bezbednost, zarad boljeg života za sve nas. U Ustavu Republike Srbije piše da čoveku niko ne sme da oduzima dostojanstvo. Šta to znači? Dostojanstven život znači da niko ne može da me pljune na ulici, da me udari, životno ugrozi, ubije, zlostavlja ili siluje i to treba da važi za svakoga.

Kada bismo od početka potencirali činjenicu da svako treba da ima jednaka prava i da je zaista istinski integrisan u društvo, stanje bi bilo drugačije. Bilo kakvo ukidanje prava, mane ili propusti sistema da zaštiti, obezbedi pravičan sudski proces i garantuje da će sve biti kako treba jeste oduzimanje dostojanstva manjinama, LGBT osobama, ženama, osobama sa invaliditetom. Volela bih da kao građanka svoje zemlje znam da je moja država tu za mene i da imam jednaka prava kao i svi ostali.

Šta neko ko nije član određene manjinske grupe ili nije imao iskustva sa seksualnim nasiljem može da uradi da bi pomogao, ili se solidarisao?

Smatram da je bitno razgovarati sa ljudima u svom okruženju na koji način može da se pomogne, da neko jednostavno potraži svoje mesto u svemu tome uz osobu do čijeg života mu je stalo. Mislim da je na nama da podelimo svoju priču, a na ljudima koji nas vole da istu podrže, prošire i da svaki put kada imaju priliku ne prećute na povređujuću šalu, komentar ili diskriminaciju. To nije lak zadak jer podrazumeva određene žrtve – ali može da napravi dugoročne razlike. Zauzimanje, ustajanje na nepravdu, odlaženje na događaje i prajdove, ohrabrivanje, deljenje vesti i informacija koje utiču na mišljenje javnog mnjenja. Bitno je otvoreno, glasno i javno izjašnjavati svoju podršku, za koju mislim da je ima više nego što se prikazuje.

Zašto je od ključne važnosti da naše zajednice i zakoni postupaju prema svima jednako?

Zato što ne možemo da se nazovemo demokratskim ili zdravim društvom ako nismo svi jednaki. Mislim da se progres društva vidi na tome kako tretira manjine i da je tu negde ključ. Svi želimo da živimo dobar i dostojanstven život – a to ne može da se desi preko grbače drugih ljudi.

Autorka fotografija: Minja Knežević

Pratite nas na:

1 Comment

  1. Avatar

    Fenomenalan tekst! Tužna istina… Svaka čast Kristini na hrabrosti da podeli svoju priču i mišljenje. A i pohvale za autorku.

    Reply

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *