Kristina Milosavljević Kika je mlada pesnikinja iz Smedereva, strastveni filmofil, poznavalac muzike i književnosti i pre svega jedna od najiskrenijih ljudi, koje znam. Nosi najlepše košulje i obožava da vozi bajs okolo.
U sredu 22. maja od 19h u Spratu u Cetinjskoj, će zajedno sa Dejanom Kanazirom, imati promociju svoje zbirke ,,Piši kada stigneš“, koju je izdala za izdavačku kuću Zvonka Karanovića PPM Enklava.
Zbirka nosi naziv ,,Piši kada stigneš“, da li nam poručuješ da treba češće da pišemo?
Naslov jeste dvosmislen, ali bih rekla da se više odnosi na poruku upućenu nekoj osobi ili osobama, čitaocima. Imam tendenciju da uvek kad se rastajem sa meni dragim ljudima kažem ,,javi se kad stigneš kući’’. To mi je nekako lepo i brižno. Može da se tumači i drugačije eto, piši kad stigneš u smislu nek svako piše kad ima vremena, a trebalo bi da ga bude.
Preporuči nam tvoje omiljene pesnike i pisce da ih pročitamo…
Mislim da mi je omiljena knjiga „Komo’’ od Srđana Valjarevića. Možda mi je on i omiljeni pisac trenutno. Pročitala sam sve od njega i sve volim. Drage su mi pesme, zbirka Džo Frejzer, prvi roman, koji je napisao sa dvadesetak, onda dva zimska dnevnika – plus sam u periodu čitanja dnevnika živela blizu Šumica i Konjarnika, kao i on dok ih je pisao. Sve ulice su mi bile poznate i bliske, gledala sam nepoznate ljude misleći da su ljudi o kojima piše. Srđan je velika uteha, nadam se da će objavljivati još. Što se tiče poezije to su Branko Miljković, Ognjenka Lakićević, Stefan Simić, poljski pesinci Ruževič i Herbert za koje sam saznala na radionici i naravno radioničari sa Oljinih i Zvonkovih radionica. Ima ih mnogo, ali neki od njih su Maša Živković, Dejan Kanazir, Sergej Lovreković, Radmila Petrović, Marija Živković, Željana Vukanac. Nađite ih po gradu.
Da li misliš da su poezija i muzika neraskidiv oblik umetnosti?
Poezija je verovatno deo svih lepih stvari. Nalazim je najčešće u filmovima i muzici naravno. Ne mora nužno da bude deo tih stvari, ali nekako prepoznam kad jeste. Možda više osećam muziku, u smislu više mi znači svirka od pesničkih večeri, ali glupo je porediti to. Često pročitam neku pesmu i to mi bude muzika, lepe gitarice, nečiji glas i onda s druge strane čujem prelepu muziku i pomislim ,,poezija’’. To su bendovi Slowdive i Radio dept-poezija.
Koliko dugo pišeš?
Počela sam u septembru 2017. Sa prvih par pesama sam se prijavila na pesničku radionicu „anonimni pesnici’’ i tamo je sve počelo.
Misliš li da je važno čitati poeziju uživo i zašto ne voliš to da radiš?
Mislim da jeste važno i jeste lepo čitati uživo. Na taj način bliže prenosiš ljudima to što si napisao i to kako se osećaš. Samo je meni sve sveže i čitanje mi je traumatično. Čitala sam svega četiri puta i svaki put kad izgovaram te stihove, kao da proživljavam emocije iznova i iznova. Mislim naravno to je normalno, nisam kamen, ali bih volela da se ipak malo distanciram i mogao bi neko iskusniji da mi kaže da li vremenom to osećanje bledi (smeh) i nadam se da da. Biće bolje kad pesme malo ostare.
Kako je došlo do saradnje sa Zvonkom?
Prva verzija zbirke je nastala na prvoj radionici kod Olje. Bilo je brzo, neočekivano i ludo. Ona je predložila da pošaljem na konkurs koji organizuje Treći Trg i poslala sam 31.12. par minuta pre ponoći, to je bio krajnji rok hahah. Na konkursu se ništa nije desilo tako da dalje nisam znala šta bih sa tim. Onda opet uskače Olja i pita da li bih slala Zvonku zbirku na uređivanje. To je bilo super, on i ja smo se skapirali i mesecima radili na tome. Na kraju to nije ostalo samo na uređivanju već se Zvonku dopalo i hteo je da izda za svoju izdavačku kuću PPM Enklava. To je ta lepa kratka priča. Zauvek zahvalna Olji i Zvonku, divni ljudi koji me savetuju, daju smernice, pokušavaju da me sačuvaju od mnogih prepreka na koje početnici inače nailaze i na koje su i oni sami nailazili, ali nije imao ko da im pomogne.
Čini mi se da u pesmama brineš i o najsitnijem detalju, pa tako ako pišeš o betonu učinićeš ga toliko lepim i mekanim da ćemo ga svi zavoleti, zašto je tako?
(Smeje se)
Hvala na lepim rečima, drago mi je ako je utisak takav. Najčešća povratna informacija o pesmama koje sam dobila za sad je to da su pesme tople, ljudi kažu osećaju neku toplinu. Pa ne znam, drago mi je, mislim da toga nikad nije dovoljno. Ne mislim da su sve pesme takve. Inače nekad zaboravim na toplinu i samo sve bude hladno, pa je onda opet pronađem u muzici, filmu, zagrljaju. Volela bih da se zadrži u mom pisanju što duže.
Da li si ponosna na sebe? Šta su rekli tvoji najbliži i da li imaju/imaš neku omiljenu pesmu?
Ne osećam neki ponos, ne znam možda ni šta je to, ali mi je previše drago zbog svega. Imam neviđenu podršku od ljudi koje volim i to mi najviše znači. Pored prijatelja je sve manje strašno i lepše je. Sad se osećam kao dete iz neke bajke o prijateljstvu (smeh), ali zaista je tako, koliko god otrcano zvučalo, nije me sramota. Najdraže pesme su mi možda ,,Dugogodišnja alergija’’, ,,Smederevo’’ i ,,Ana, ti i ja’’.
Imaš li da poručiš nešto mladim nadama koji žele da se ostvare u pisanju?
Ako bih nešto nekome poručila, bio taj neko mlada nada u pisanju ili nešto deseto, to bi bilo da taj neko čita, bude dobar, grli puno, povređuje malo, piše ako mu se piše i da ispija ta piva!
Autorka teksta: Varavara Vučković
0 Comments