Krst od reči

Krst od reči

 

Pod plaštom noći

Rađa se pesnik

Klanja se zvezdi, ženi,

A ponajviše samome sebi

U laž svoju beskrajno veruje;

Sam sebi da poveruje

Koristi suviše jake reči

Proglašava se svetim

Klanja se zvezdi, ženi

A ponajviše samome sebi.

 

On smišlja male prevare

I govori svoje tajne

Naravno da preteruje

Jer slepo veruje

Da tako postaje večnost;

A noću sve je tako slepo

I sve miriše na kamen

Dok sebe kao žrtvu daje

On je uveren da traje

O kako samog sebe laže...

 

Jer kratka je noć

U noći su kratke noge

I dok pesnik juri večnost

On u stvari ulazi na groblje

A najveće su humke one

Za ljude koji lažu do zore

Da će večno da postoje

U stvari se sebe boje

A jutro je najveća sveća

Svetlo je krst njegovog raspeća.

 

I tako prvu sivu zoru

Pesnik čeka na svom krstu

I gleda u lice svome bogu

Čije ime više nije njegovo;

Sada razmišlja, mogao sam,

Da sam hteo biti On

Priznaje, jesam, želeo sam

Ove noći da budem Bog

I iz očiju svojih pušta bol

Postao je reči svojih rob.

 

Na oštrici zore

Umire pesnik

Ne klanja se zvezdi niti ženi,

A ponajmanje samome sebi

U istinu on sada veruje

Samom sebi uspeo je da poveruje

Na krstu sopstvenih reči

Ne proglašava se svetim

Ne klanja se zvezdi, niti ženi

A ponajmanje samome sebi...

 

Do sledece noći biće mrtvak

Vec tada postaće Bog

Pesnik živi večnost hilljadu puta

Sa krsta pesništva svog.

 

Slika preuzeta sa:https://athanasiuscm.org/2014/10/24/the-raising-of-the-cross-peter-paul-rubens/

Mihajlo Andric

Leave a reply