Lana Bastašić: Zanimalo me je odrastanje dece na Balkanu

Autorka romana Uhvati zeca za Oblakoder magazin govori o novoj zbirci priča Mliječni zubi, odrastanju na Balkanu, Ninovoj nagradi, serijalu emisija Psi i ostali...

22. January 2021

Nedavno je u izdanju Booke i Buybook-a objavljena nova zbirka priča Lane Bastašić pod nazivom Mliječni zubi. Knjiga, posvećena Lini koja ima sedam godina i gleda u Mesec, nas na prvoj stranici podseća na citat Georgija Gospodinova na početku svega… stoji jedno dete bačeno u podrum. Lanu Bastašić, koju Rumena Bužarovska naziva jednom od vodećih prozaistkinja u regionu, šira publika je upoznala čitajući roman Uhvati zeca. Dve godine kasnije pred nama je zbirka priča koje povezuje jedna stvar – odrastanje na Balkanu. Prva rečenica u prvoj priči glasi trebalo mi je dosta vremena da zadavim tatu. Razgovor, ipak, ne počinjemo odatle…

Većina intervjua koje si dala povodom nove knjige počinje od pitanja u vezi sa prvom rečenicom u prvoj priči. Hajde da umesto toga napravimo vezu prve i poslednje priče – reč je o smrti oca u oba slučaja. Čini se kao da si želela da simbolički napraviš pun krug.

Ja sam izgleda ovisna o tim krugovima i kružnim strukturama. Moram biti iskrena i reći da nisam sama došla do toga – sa urednikom iz Frakture Seidom Serdarevićem sam dogovarala redosled i on je predložio da prva priča bude Šuma. Ja sam insistirala da poslednja bude Tata stiže kući. I to je odjednom imalo smisla, jer sam htela da zbirka funkcioniše kao koncept, da ne budu samo sabrane priče koje sam skupila sa raznoraznih strana. Mislim da je i jači taj komentar o patrijarhatu ako knjiga počinje i završava tako.

Ubistvo oca znači ubistvo patrijarhata i to brutalno ubistvo. Kada sam prepričala prijateljici prvu priču rekla mi je da je zvuči grozno i da ne zna da li bi mogla da čita Mliječne zube.

Nisam pisala sa namerom da stvorim nekakav efekat. Više prilazim tome – okej, želim da govorim o ovome, želim da govorim o patrijarhatu, ali ne čistom patrijarhatu u smislu zlog oca i dobre majke. Ne želim da stvaram stereotipe. Htela sam da tome priđem na neki simbolički način i da pokažem kako patrijarhat zapravo izranja iz jezika i iz kompletnog društva, ali i kako pogubno može da deluje na glavu porodice – na oca. Te priče o tome kako je on neispeglan, gladan i bolestan su zapravo ono što njega ubija. Zanimljivo je kako nam, kad gledamo filmove, nije problem da vidimo neku jako tešku scenu i da kažemo da je film odličan ili umetnički. Pun simbola. Sa druge strane, od književnosti očekujemo stalno suvu stvarnost. To sam pogotovo primetila u Hrvatskoj, na primer, jer kod njih sad vlada taj teror stvarnosne proze. U jedinoj kritici koja je tamo izašla piše da ta prva priča nije moguća, da to nije nešto što se događa. Jako je zanimljivo to čitanje književnosti u ključu da li se ovo događa ili ne, ali mene mnogo više zanima to simboličko čitanje – da pokažem kroz priču koja je gotovo bajka kako funkcioniše patrijarhat. Mi kada čitamo bajke se ne bavimo time da li Crvenkapa može da ostane živa u Vukovom stomaku. Bavimo se nekom većom pričom, nečim što postoji iza toga. Žao mi je ako su nekome priče previše traumatične. Neka se čitaju u simboličkom ključu, ako je bukvalni pretežak.

„Nisam želela da kritikujem loše roditeljstvo koliko da pokažem da mali ljudi oko nas gledaju sve. Sav taj Balkan prolazi kroz njihova mala tela i njihove male glave, taloži se i nekako će izaći.”

Pomenula si film – čitajući priče sam razmišljala o tome kako bi dobro funkcionisale u nekakvom filmskom omnibusu. Da li bi tebi bilo zanimljivo da gledaš ove priče na ekranu, možda da adaptiraš tekst za filmski ili pozorišni scenario?

Apsolutno. Ipak, volela bih da to uradi neko ko se time bavi, budući da ne radim ni u pozorištu ni na filmu. Volela bih da zbirka inspiriše nekoga, bila to jedna priča ili cela knjiga, da uradi nešto drugo. To bi svakako bilo drugačije, ali nemam problem sa tim – uvek me zanimaju ta različita čitanja, ali i koliko vizuelnog potencijala ima u književnosti. Meni je književnost ipak najdraža zato što tu imaš samo jezik i ne postoji ništa van jezika. Kao da ti čitalac kaže evo ti ovaj prozor vremena da uđeš u moju glavu i da mi govoriš šta da mislim. Zato ja biram književnost, ali volela bih, naravno, da vidim kako neko drugi to čita – bilo da je reč o fotografiji, ilustraciji, filmu… Svakako podržavam.

Veoma je zanimljiva ta vizualizacija – iako skoro sve priče mogu da se dešavaju i tokom osamdesetih i devedesetih, pa i dvehiljaditih, ono što je sigurno jeste da se dešavaju na ovim našim prostorima. Sećam se naslova jednog intervjua koji si dala, a koji kaže Zauvek ću pisati o Balkanu. Sad gledamo Balkan kroz oči dece. Zašto ti je bio zanimljiv baš taj ugao?

Ima mi smisla da pišem o onome što poznajem a, sa druge strane, ne mora da znači da će mesto radnje uvek biti Balkan. Mislim na ceo set vrednosti kada kažem Balkan. Mislim i na jezik koji koristimo kroz odnose… To je ono što me zanima. Balkan kao fizička odrednica je poprilično neuhvatljiv, jako je teško povući mu granice, svako ih povlači tamo gde želi. Jako je teško to definisati i objasniti strancima kroz šta sam prošla kada sam živela negde drugde. Pitaju te šta tačno znači kada napišeš ili kažeš to je balkansko ili to je Balkanac. Tad imam osećaj da bih morala da napišem knjigu kako bih objasnila (smeh). Odrastanje u takvom kontekstu je specifično. Mi svi, kao zajednica, imamo posttraumatski stres, a onda unutar toga, kao deca, smo morali da se naviknemo i prihvatimo određena ponašanja. Pogotovo mi – deca generacije koja je ratovala. Za nas su manje ili veće traume neminovne. Postojale su važnije stvari tada – da ima šta da se jede i obuče, da ideš u školu (ako je otvorena). Nije bilo vremena za bavljenje finom pedagogijom kakva danas postoji. Tek ćemo videti kako će se ta trauma odraziti na naše živote. Nisam želela da kritikujem loše roditeljstvo koliko da pokažem da mali ljudi oko nas gledaju sve. Sav taj Balkan prolazi kroz njihova mala tela i njihove male glave, taloži se i nekako će izaći… Kako će taj Balkan da izgleda za dvadeset ili trideset godina zavisi od taloga koji je ostao u njima.

Da, a kada govorimo o Balkanu, posebno je zanimljiva ta sprega uzroka i posledica i to je nešto što si veoma suptilno provukla kroz sve priče. Da li su roditelji uzroci, a deca posledice i u kom to trenutku deca prestaju da budu posledice. Kada sam videla najavu za knjigu Mliječni zubi, pomislila sam da ćeš imati samo junakinje, ne junake, da ćeš prikazati samo perspektivu devojčica. Veoma mi je drago što čitamo i priče o dečacima, a volela bih da u kontekstu uzroka i posledica pomenemo priču Dan na bazenu.

Bilo bi nedovoljno govoriti o patrijarhatu samo sa jedne strane. Nisam osoba koja misli da konstantno moramo da pravdamo feminizam tako što govorimo da je dobar i za muškarce. Ne mora nužno nešto da bude dobro za muškarce da bi bilo dobro za društvo, ali u ovom slučaju zaista jeste dobro i za muškarce. Htela sam da pokažem rađanje patrijarhata, a u poslednjem trenutku sam odlučila da taj dečko iz priče na bazenu ima šansu da se izvuče i da ne ponavlja greške svog oca.

Trenutak kada odbija limunadu?

Da, i kada se okreće i odlazi. Iako mu je jako teško. Svi smo mi makar jednom čuli nemoj tako da razgovaraš sa mnom, kako to razgovaraš sa svojim ocem, kako to razgovaraš sa svojom majkom. U slučaju ovog dečaka se radi o veoma toksičnom ocu kojeg sam vizuelno htela da povežem sa Spajdermenovim arhetipskim neprijateljem – Goblinom. Ljudi kojima je dečak okružen su antiheroji i onda se stvara taj sukob svetova – u jednom stalno vlada dobro i dobro pobeđuje loše, a u drugom je njegov otac koji se ponaša kako se ponaša. Apsolutno su me zanimala sva deca i znam da ima mnogo dece kojima se nisam bavila. Zanimao me je i klasni momenat i odnos grad-selo, različite generacije – od najmlađeg do adolescentskog perioda. Mogla bih da napišem knjigu samo o devojčicama i pisala sam više o devojčicama, ali bilo bi jednostrano da se nisam okrenula i toj drugoj strani patrijarhata koja ostavlja jak uticaj na dečake. Oni će danas sutra biti ti muškarci na poziciji moći i ponavljaće iste obrasce.

Lana, ovo je tvoj povratak priči. Zašto? Pomenula si na početku razgovora i koncept ove zbirke. Da li je danas koncept zbirke priča nekakav imperativ? Moraju li sve priče biti povezane nekakvom crvenom niti?

Drago mi je što si rekla povratak priči, jer mnogo ljudi roman Uhvati zeca vidi kao moje prvo delo. Ne krivim nikoga – prethodne knjige su objavljene u malim edicijama kojih danas gotovo da nema. Preko Zeca su ljudi čuli za moj rad. Sad mi kažu knjiga priča je nešto drugačije, a meni je to povratak u ono što najviše volim. Dve zbirke koje sam ranije objavila su drugačije – u jednoj su tri duže pripovetke, a u drugoj su sabrane priče, sve u vezi sa Banja Lukom, ali nisu imale toliko jak koncept. Htela sam to da ispravim sa ovim. Meni se jako sviđa kako je govorio Danilo Kiš – pravim knjigu. Dakle, priđeš joj kao nekom konceptu i razmisliš o svemu – iz koje perspektive, koliko priča, koje dužine, po kom redosledu, zašto po tom redosledu… Malo ljudi je primetilo da je, s obzirom na to da je reč o Balkanu, jedna priča napisana na čistom hrvatskom standardu, a jedna na ekavici, na čistom srpskom standardu. Ta čistoća me zanimala. A tu i forma. Kad god dobijem ideju, prvo razmislim o formi. Ona dodaje značenje sadržaju, pojačava sadržaj i to je ono što se često zaboravlja. Meni je žao za Zeca, da sam mogla da ga odštampam u nekom formatu koji se kružno čita, kao one vizit karte što možeš da okrećeš, ja bih sigurno to uradila. Tada bih mogla da kažem ljudima da je to krug, nema početka i kraja. Svakako, koncept je meni veoma važan. Imala sam okosnicu kada sam odlučila da citat na početku svega… stoji jedno dete, bačeno u podrum otvori knjigu.

Volela bih da iskoristim priliku da progovorimo i o drugim aktuelnim temama. Objavljen je najuži izbor za Ninovu nagradu, jel imaš svog favorita?

Moj favorit je Darko Cvijetić, roman Što na podu spavaš. Moram da se ogradim – to govorim, a nisam pročitala sve knjige iz najužeg izbora.

Više romana je stiglo ove godine nego ikada. U senci prošlogodišnjih dešavanja, kakva su tvoja razmišljanja o Ninovoj nagradi? To pitam i zato što je roman Uhvati zeca bio u finalu sa romanom Zabluda Svetog Sebastijana Vladimira Tabaševića 2019. godine.

Mislim da je Ivan Milenković, član žirija, rekao da je sve to deo folklora Ninove nagrade. Ništa mi tu nema veze sa književnošću i sve je to jako tužno. To su neke stvari koje pripadaju više rijaliti programima nego književnosti. Bilo mi je tužno da neko pohvali moju knjigu tako što popljuje knjigu mog kolege ili obrnuto – neko popljuje mene kako bi pohvalio kolegu. Mi smo u istome, bavimo se istom umetnošću i treba da se trudimo da povećamo broj čitalaca. Poenta je da kada neko pročita moju knjigu odmah posle uzme neku drugu. Verujem u solidarnost, a ova nagrada podstiče kapitalističko i takmičarsko rivalstvo gde na vrhu ima mesta samo za jednog. Mi svi onda podržavamo činjenicu da se u ovoj zemlji kupuje jedna knjiga godišnje, a to je knjiga koja je dobila Ninovu nagradu. Ja ne želim da neko kupi samo moju knjigu ove godine. Kakav mi je to onda čitalac, ako će da čita samo mene? To mi je nešto najtužnije na svetu. Mnogo mi je važniji onaj čitalac koji mnogo čita, pa pročita i moju i kaže šta mu se sviđa, a šta ne. To što su neke kolege odlučile da bojkotuju doprinosi tome da se okrene značenje – čini mi se da tako dodaješ vrednost toj nagradi i pokazuješ da je mnogo bitna. Ona svakako jeste važna ali njena istorija, kao i istorija bilo kog drugog kanona, nije bez grešaka. Mi moramo da se setimo da to nije neka institucija koja postoji van nas. To je određeni broj ljudi koji u jednom momentu donose jednu odluku. Ima tu dosta stvari koje meni smetaju.

Verovatno i to što fama postoji samo oko Ninove nagrade.

Jeste. Zašto ne govorimo o drugim nagradama? O pesničkim nagradama, na isti način? Zašto ne govorimo o tome da je Maša Seničić prva žena koja je dobila ngradu Dušan Vasiljev? Zašto njena knjiga nije sutradan postala bestseler? Zašto ne govorimo o nagradama koje dobijaju kratke priče? Sve se centralizovalo i to je ono što odmaže književnosti. Samo smanjujemo broj relevantnih pisaca i žanrova. Na stranu što je ove godine, u širem izboru, bilo 34 muškarca i 4 žene što je sramota. Ne radi se o političkoj korektnosti…

Ali, znaš koliko će ljudi reći da se radi samo o tome? Da žene verovatno manje pišu, da ne bi tako trebalo da posmatramo stvari…

Da, ali ja bih volela jednog dana kad budemo imali u širem izboru 34 žene i 4 muškarca da takođe kažu isto. To se neće desiti. Ako budu 34 žene u širem izboru onda će da nastane sveopšti haos, hajka i javna lomača po principu evo šta nam radi feminizam, jadni mi pisci, oduzimaju nam mesto. To je dupli standard. Zanimljiv je taj broj 34, jer sam baš pročitala kako su prošle 34 godine dok prva žena, Dubravka Ugrešić, nije dobila Ninovu nagradu. Ovo je kolektivna sramota. Ako izdavači nisu poslali dovoljan broj knjiga koje su napisale žene, onda upravo oni treba da se pitaju zašto ih ne objavljuju.. Ako kažu da je to zato što rukopisi nisu dobri, onda treba da se pitaju zašto ti rukopisi nisu dobri, šta su čitali, na čemu su odrasli i konsistuisali svoj književni ukus, pa im je ovaj roman dobar, a onaj nije. Sve to ima svoje zašto. Nemoguće je da u društvu, u kom su žene obrazovane jednako kao muškarci, 50% stanovništva prosto lošije piše. Mi onda prihvatamo činjenicu da smo prirodno inferirorne, da prirodno lošije pišemo i to se tako ogleda za divno čudo – u Srbiji. Ne u Britaniji, ne u Švedskoj, Nemačkoj… Tamo žene divno pišu, a u Srbiji žene ne znaju da pišu i Ninova nagrada to pokazuje. Smešno je govoriti o tome. Naš pisac Saša Stanišić, koji ima zavidnu karijeru u Nemačkoj i piše na nemačkom jeziku, je rekao, kada sam objavila taj spisak, da bi iz bojkota istupio da se njegovo ime našlo tamo. Ja sam mu rekla da je to zato što nije više balkanski mušakarac (smeh).

Pomenula bih i roman Uhvati zeca koji je nagrađen Evropskom nagradom za književnost i doživeo je veliki uspeh. Na koliko je jezika preveden do sada?

Sveukupno 13 jezika, većina prevoda izlazi ove godine.

I sama govoriš nekoliko jezika, kakav je osećaj kada čitaš svoju knjigu prevedenu na drugi jezik? To pitam i zato što neretko koristiš mnoge reči i fraze koje su teško prevodive. Naravno, ovo je široka tema, nikada nije isto čitati knjigu u prevodu i u originalu, ali jesi li zadovoljna prevodima?

To je veliko pitanje. Bilo je nedavno i nekih studija o tome kako danas pisci dok rade razmišljaju o tome da li je to prevodivo na engleski jezik. To nije dobro jer utiče na odluke u pisanju, sakati neke lokalne književnosti. Recimo, ja neću da iskoristim ime Đorđe, jer kako će to da izgovori neko van našeg govornog područja. Ja o tome ne razmišljam. Znam koliko je teško, jer sam sama prevodila Zeca na engleski. Svesna sam da je to neki drugi tekst i to mi se dopada. Mislim da ne postoji savršen prevod. Sviđa mi se to što prevod donosi i to što se gubi u prevodu. Kada sam čitala španski ili italijanski prevod imala sam osećaj da je to delo prevodioca. Jeste tvoja knjiga, ali je njegov ili njen jezik.

To je zapravo značaj prevodioca koji često stavljamo po strani ili zaboravljamo.

Jeste. Zato se trudim da uvek pomenem ime prevodioca, jer rade ogroman posao. Tu imaš odgovornost i prema sebi, ali i prema tuđem delu na celom jednom podneblju. To se kod nas desilo sa Virdžinijom Vulf. Dugo nije bila dobro prevedena. Ja sam prezadovoljna prevodima na ove jezike koje mogu da pročitam, a za mađarski stvarno ne mogu da ništa da kažem (smeh).

Ono na šta bih se vratla pred kraj ovog intervjua jeste solidarnost. Tokom vanrednog stanja si pokrenula serijal Instagram emisija i ugostila mnoge regionalne autore i autorke, razgovarali ste o književnosti, a upravo ovih dana lansiraš projekat sa slikarkom i spisateljicom Milicom Vučković koji se zove Psi i ostali. Kako bismo predstavili ovu emisiju, šta je vaša ideja?

Meni je važno da promovišem kolege i koleginice jer na taj način promovišem književnost. Time sebi povećavam broj čitalaca, jer povećavam broj čitalaca u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj… Od projekta Tri plus tri sestre gde smo govorile o drugim književnicama, do tog lajva kod Lane kako ga je nazvala Milica Vučković. Htela sam da iskoristim karantin, bila sam u Zagrebu, nedostajali su mi neki ljudi. Zaista mislim da mi, koji imamo tu privilegiju da smo više u javnosti i imamo više medijskog prostora, treba to da iskoristimo i pričamo o kolegama i koleginicama. Ja sam prvu priču objavila 2007. godine, prvu knjigu 2010. i čekala sam devet godina na medijski prostor. Znam kako je raditi, pisati i objavljivati kao da se nije dogodilo ništa. Sada, kada imam prostor, to koristim da skrenem pažnju na kvalitetne knjige kojih itekako ima. Upravo tako smo Milica i ja došle na ideju da pokrenemo serijal emisija Psi i ostali samoinicijatnicno, bez para, bez ikakvih sponzora. Srećom imamo nekoliko prijatelja koji znaju da barataju kamerom i mikrofonom.

Ti montiraš.

Dotle došlo – ja montiram (smeh). Svakako, često se nalazimo u Vjernom psu i pričamo o književnosti. Meni se mnogo sviđa što je Milica iz sveta slikarstva, njen pristup književnosti je organski, neposredan i direktan. Nije zatrovana, kao ja, svim tim teorijama Filološkog fakulteta. Volim kako ona čita. Meni su najdraži razgovori o književnosti sa njom, u kafani. I onda smo došle na ideju da vratimo književnost u kafanu i dovedemo zanimljive goste kako bismo na otvoren način razgovarali. Jeste i vreme i trud i posao koji je neplaćen, ali osetiš neko zadovoljstvo. Snimile smo deset emisija… Mi to zovemo emisija (smeh). To su kratki razgovori od pola sata sa raznim ljudima, mahom iz književnosti. Sklonile smo se od te potrebe da to bude savršeno izmontirano, savršeno snimljeno i izrežirano… Forma je manje bitna, za sada nam je sadržaj na prvom mestu.

Zašto se emisija zove Psi i ostali? To je naslov kultnog romana Biljane Jovanović.

Prvenstveno smo odabrale to zbog Biljane Jovanović koja je bila jedna od naših najvažnijih spisateljica. Nažalost prerano nas je napustila, ali iza sebe je ostavila nekoliko važnih knjiga. To je jedna visokokvalitetna književnost o kojoj se ne govori dovoljno, iako postoji međužanrovska nagrada sa njenim imenom. Nama je veoma žao zbog toga i zato smo napravile omaž njenom jakom književnom glasu koji je deo našeg kanona i naše istorije. Osim toga, snimamo u kafani koja se zove Vjeran pas, pa se sve poklopilo.

Ideš u Cirih krajem januara, na rezidenciju?

Imala sam tu sreću da me pozovu iz Literaturhaus-a u Cirihu na rezidencijalni program za pisce. Neće me biti pet meseci. Izlazi Zec na nemačkom stoga imam obaveze i u Austriji i u Švajcarskoj i u Nemačkoj. Rezidenciju ću iskoristiti da radim na novom romanu. Potrebno mi je, kao i svima posle pandemije, da se malo maknem.

2021. će svakako biti bolja od prošle godine.

Ja se samo nadam da ne očekujemo previše od ove godine, a sa druge da ne idealizujemo ono vreme koje je bilo pre pandemije kao nešto što je izgubljena divna prošlost. Nije sve bilo tako divno i treba da se toga setimo. Možda, kada se izvučemo iz pandemije, treba da nastavimo tamo gde smo stali i da popravljamo ono što smo mislili da je normalno.

Fotografije: Ema Bednarž

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!