fbpx

Lana Nikolić: Ne volim da me posmatraju kao heroja, ovo što ja radim, treba svi da radimo

O Lani Nikolić - sa Lanom Nikolić

3. March 2020

Oni koji slušaju „Perspektivu”, prepoznaju je kao voditeljku i novinarku Radio Beograda 202, za sve koji je prate na društvenim mrežama, predstavlja inspiraciju. Stipendista je Instituta za digitalne komunikacije „Boris Trivan” i doktorandkinja na Filološkom fakultetu, na kome je završila i osnovne studije, na odseku za svetsku književnost. Takođe je i saradnica „BBC News-a” na srpskom jeziku. Društvenim aktivizmom učinila je sebe „vidljivijom”, ali je u fokus stavila i probleme i potrebe mladih, kao i osoba sa hendikepom. Ne voli da  je doživljavaju kao heroja, još manje da joj se dive. Upravo zbog pomenutog društvenog aktivizma je ponela nagradu „Youth Heroes”, a tim povodom smo razgovarali sa dvadesetosmogodišnjom Lanom Nikolić.

 

Kako je došlo do toga da dobiješ nagradu „Youth Heroes“?

Milica Đilas me je zvala i rekla mi da sam dobila nagradu. Bila sam toliko zbunjena, kao izvučena iz vode. To je nagrada koju sam jako želela da dobijem, ali nisam imala hrabrosti da se prijavim sama, jer me strašno sramota. Milica me je i naterala da se prijavim. Ne volim da me ljudi posmatraju kao heroja, jer mislim da ovo što ja radim, treba svi da radimo. Ne nužno ove oblasti koje mene zanimaju, već da učinimo sve što možemo za društvo oko sebe, čime ćemo pomoći da ljudima bude bolje, uključujući i nas same.

S obzirom na to da si učestvovala u raznim organizacijama i inicijativama,  kako odlučuješ kojim ćeš se inicijativama priključiti i u kojim akcijama će učestvovati, ako zanemarimo vreme, kao ograničavajući faktor? 

Odlučuje pre svega moralni i emotivni deo mene – samo postavim sebi pitanje mogu li da stanem iza toga svim srcem. Na prvom mestu se nalazi odgovornost koju osećam da imam jer moj glas može da se čuje, jer mogu da govorim u ime drugih i da koristim svoje potencijale za opšte dobro i pozitivnu promenu.

Teško mogu da odbijem aktivnosti koje se bave radom sa mladima uopšte, kao i neke teme koje se tiču medija, radio novinarstva, sveta digitalnog, ili inkluzije.

Kada prestaješ sa nečim? Šta odlučuje da se isključiš iz neke organizacije čiji si deo bila?

Isti parametri kao i za stupanje u neki aktivistički „gas”, što kažu mlađe generacije. Cilj mora da nam bude isti – pozitivan uticaj na okruženje, briga o ljudima, briga o generacijama koje dolaze, odgovornost prema okolini uopšte.

Ukoliko se dogodi da nam se putevi raziđu u tom smislu, nema šanse da mogu da ostanem u tome, prosto bih bila toliko emotivno uznemirena da ne bih mogla da spavam. Da bih mogla da radim najboljim kapacitetom, i moji saradnici moraju da budu podjednako, ako ne i više motivisani od mene.

Posebno ne mogu da podnesem licemerje i laganje, a sa tim sam se zaista susretala u radu, kao i eksploataciju mladih pod plaštom volonterizma. Danas mogu da ustanem i otvoreno govorim o tome, i veoma sam srećna zbog toga. Možda je najlakše reći – slušajte srce. Ako je uznemireno, znate šta vam je činiti.

Kada si primetila da to što radiš donosi neku promenu?

Primetim svaki put iznova kada me neko zagrli posle emisije, kada mi ljudi priđu na ulici da mi kažu da me prate na Instagramu. To me ponekad malo preplaši i osećam se kao da me neko grdi, jer nemam baš osećaj da se toliko vidi sve što radim, a sa druge strane mislim da radim obične stvari – ukazujem na ono što mi je važno da menjam u društvu, stalo mi je do mladih, i uopšte, do ljudi, i volim da razbijam neke stereotipne slike o ljudima koji se razlikuju na bilo koji način. Posto mi je stalo do ljudi i sveta, i sve što radim, radim srcem. Drago mi je ako se to vidi, i još više, ako nekome na bilo koji način, makar mrvicu, znači.

Fotografija: Institut za Digitalne komunikacije

Na koji način organizuješ vreme? Šta radiš kada se desi da se probudiš mrzovoljna?

Kalendar mi izgleda vrlo interesantno, prepun je različitih boja. Nemam određenu boju za određene stvari, pa sve to izgleda haotično, kako mi kad dođe.

Veliki triger koji čini da budem mrzovoljna obično bude moje telo. Kada ono nešto neće, a ja hoću. Ili bol. Tada sam nervoznija, uznemirenija i to ide jedno s drugim.

Bojim se i potresa me činjenica da mi, kao zajednica, činimo sve da zaboravimo sve ljude koji nas na neki način uznemiravaju, koji su na neki način bolesni. Mi želimo da se to ne vidi. Da nas i naše živote niko ne dira. Da ne govorimo o smrti. Ne govorimo o gubicima. Volim što bar pomislim na te ljude jer se nadam da makar ta jedna malecna iskrica, kao jedna lepa želja može na neki način da dopre do njih. Ne mislim da je to moja specijalna karakteristika, mislim da bi svako od nas trebalo da zna da nas od te zavese, koja uključuje neko specifično životno stanje, nezgodu, gubitak nekoga koga volimo, ništa ne odvaja. Ništa nas ne štiti od toga. Mi samo imamo iluziju da je tako. Zbog toga ne stižemo da volimo ljude oko sebe.

Fotografija: Elle Srbija

Kako je izgledalo tvoje odrastanje?

Odgajana sam kao osoba koja nema hendikep, te sam tako izgradila i svoj identitet. Kada razmišljam o sebi, uvek razmišljam da imam prave noge. Ne iz želje, već tako sebe vidim u svojoj glavi. S druge strane, dugo sam se najbolje osećala u unutrašnjoj izolaciji jer je veći problem od toga što ne mogu da igram žmurke bio taj da stvari o kojima želim da pričam, drugima nisu bile zanimljive.

Sećam se da sam u srednjoj školi sedela sa tadašnjom drugaricom i pitala je: kako mi znamo da se ivica stola za kojim sedimo tu završava? Šta nama to garantuje? Ona mi je na to rekla da nisam normalna i da treba da idem kod psihologa. Onda sam prestala da govorim o takvim stvarima. Ima previše preseka koji su uticali na to da ja budem slojevita i stalno u nekom sukobu, nemogućnosti velikoj da razrešim identitet i pronađem odgovore, jer je proces razumevanja različitosti nešto što traje i ne mislim da će ikada biti završen.

Dosta vremena je prošlo od perioda srednje škole. Da li i dalje analiziraš stvari nesvojstvene drugim ljudima i kako sada biraš osobe koje te okružuju?

Ljudi dele dosta sličnih iskustava, a kada bi ih razmenjivali, ne bismo bili toliko sami i ne bismo se osećali kao da nismo važni. Jedino što sam naučila tokom godina je da se na nekom nivou malčice zaštitim. Drugo, tempo života koji vodim uticao je na to da se ljudi isfiltriraju i da ostanu samo oni koji mogu da me razumeju, i sa kojima, na kraju krajeva, mogu i da ćutim. Oni kojima mogu da kažem da sam jako umorna i da moram da legnem, bez obzira na to što želim da u tom trenutku budu tu, sa mnom, a da opet svako od njih ima slobodu koju i mi očekujemo od drugih.

Kako se nosiš sa bolom koji osećaš svakodnevno? Deluje kao da ti to ne predstavlja nikakav problem.

Nikada neću prihvatiti to i ne trudim se uopšte. To nije normalno stanje. Čovek koji ti kaže da je prihvatio svoj hendikep, bol koji oseća ili nešto treće, mislim da zaista laže. Probajte sebi da ugnječite prste i dok to radite da ćaskate. Da li biste mogli ikada da se naviknete? Ne. Tvoje telo stalno šalje signal da ga boli. Problem je u tome što se taj signal ne ugasi nikad.

Dakle, nisam prihvatila. Nisam naučila. Ne umem da živim sa tim. Učim svakog dana i nadam se da neće biti gore. Ne želim da prestane, znam da neće. Želim samo da ne bude lošije. Naučila sam vremenom da se ne ljutim na svoje telo, nego da mu pomognem, ako ikako mogu. Zapravo je ceo taj dijalog koji moraš da vodiš sa ljudima užasno iritantan i to mi je najteži deo. Zamaraju me pitanja mogu li, je l‘ mi teško… Pitaj me je l‘ hoću na vinjak. To me zanima.

Jednom si navela da u najveće „male pobede” ubrajaš izlazak iz kade. Šta se još nalazi na tom spisku?

Male pobede doživljavam svakog dana. U momentu kada otvaram vrata, moram da pustim štake (tzv. “magične štapiće”). U tom trenutku, kvaka mi je oslonac. Desi se da neko cimne vrata, a ja uspem da ne padnem. Kada donesem prašak za veš iz prodavnice. Ili uspem da prenesem šerpu do stola, a da mi ne ispadne. Definitivno, najveća „mala pobeda“ je i dalje izlazak iz kade, još iz perioda dok sam živela sama. Jer, ako ne izađem iz kade, ne mogu da odem na posao, ili bilo gde drugde. Tada je problem veoma konkretan.

Takođe, voliš i da slikaš, pišeš poeziju i da čitaš. Koliko vremena imaš za te stvari?

Nažalost, ne mnogo. Moj dan počinje u pola osam ujutru, a završava se u ponoć, nekad i kasnije. Uglavnom čitam uveče, kad se vratim sa posla, a slikam subotom, po mogućstvu ujutru, zbog svetla, a i rasterećenosti jer znam da imam i nedelju pred sobom. Takođe, ponekad čitam preko celog vikenda, ako mogu ostale obaveze da stavim na čekanje. Poeziju pišem retko ovih dana, jer za to moram da budem nečim podstaknuta i relativno koncentrisana. Posvećujem vreme i podkastima i dokumentarcima, i svaki slobodan trenutak koristim za to. Može se reći da je moje slobodno vreme uglavnom posvećeno kopanju po umetnosti ili nauci na ovaj ili onaj način.

* I pošto razgovor vodimo pred sam početak njene emisije, sa nama sedi Ana Stambolić, koja joj je gošća tog dana. Koncept emisije je takav da gosti sami biraju temu, dok je ona tu da bude skretničar koji im daje prostor da iskažu šta je ono što im je važno. Dalji razgovor teče tako što joj u muzičkim pauzama postavljam ista ona pitanja koja je ona postavila Ani u programu uživo.

Tema emisija je ljubav. Šta ona znači za tebe?

Ljubav me je suštinski promenila. Ovde ne govorimo o majčinskoj, očinskoj ili sestrinskoj ljubavi, već o emotivnom partneru. To je odrastanje i menjanje.  Imala sam sreću da mi se to dogodi na jedan lep način, mada mislim da ljubav ne može da bude loša, iako sam zbog iste patila.

Na koji način koristiš društvene mreže?

Kada je reč o društvenim mrežama, koristim ih na način da „ostavim kontent i pobegnem“. Ono o čemu vodim računa je da ne skrolujem, a često proveravam notifikacije. U velikoj meri stvaram sadržaj i društvenim mrežama pristupam iz lične perspektive, te ih koristim kao glasilo.

Kada ćutiš?

Vremenom sam i to naučila. Kao i mnogi mladi ljudi, i ja se ponekad ne posvećujem slušanju, već žurim da kažem svetu nešto pametno što imam. Nekada je najvažnije što možemo da uradimo za sebe, ali i za druge, da ćutimo i slušamo.

Koliko puta u toku dana izgovoriš ili čuješ reč „izvini”?

Ja se mnogo izvinjavam i nije mi uopšte teško da kažem izvini, mislim da je to mnogo važno. Nekada se izvinjavam i za stvari za koje ne bi trebalo. Ta teskoba do koje dolazi kada treba da se izvinimo proizilazi iz toga što mislimo da smo nepogrešivi i da sebe urušavamo time što se izvinjavamo, a zapravo, kada to uradimo, tada se proširujemo. Naravno, desi se da pogrešimo, s tim da moram da naglasim da ja ne verujem u grešku kao takvu.

Pogrešno učimo da greške postoje, ja bih tu kategoriju izbrisala, jer sam osećaj greške, a onda i krivice, dovodi do nastajanja najvećeg broja problema kod svih nas. Zapravo, mi sve vreme pokušavamo, na način na koji najbolje možemo, da damo svoj maksimum, i koliki god da je maksimum u tom trenutku, on je dovoljan, on je naš. Mi pogrešno naš maksimum poredimo sa drugim ljudima, a zaboravljamo da su ti drugi ljudi krenuli iz drugačijih pozicija. Pogrešno je samo ugroziti nekoga. Sve drugo je postupak.

Da li često tražiš pomoć?

Živimo u kulturi gde se svako priznanje nekoga da nešto ne može,ne ume ili da nije dobro podvodi pod zvono kukanja. Onda mi nekako, da ne bismo bili slabi, ranjivi, da ne bismo otkrili tu ljudsku stranu koju svi imamo, razvijamo i sebe i mlade ka tome da se pomoć ne traži, da možemo sve sami, što mislim da je baš bezveze i da bi trebalo ostaviti mnogo više prostora da se otvorimo ka drugima, jer svet ne polazi iz nas i sami ne možemo ništa. Jedino jedni sa drugima možemo nešto da učinimo.

I s obzirom na to da se emisija koju vodiš zove „Perspektiva“, koja je tvoja perspektiva?

Moja perspektiva je da uradim šta god mogu, najbolje što mogu. Da napravim fondaciju za mlade koja će im dati sve ono što ja nisam imala kao studentkinja i kao mlada osoba. Dakle, neke normalne i uobičajene stvari, kao što su, na primer, odlazak na pivo, na kolače, neka odeća koju možda žele, šminka… ali ne samo one stvari koje se očekuju od studenata. Da troše novac isključivo na knjige. Pa, ko je još trošio stipendiju na knjige? Dobro, ja jesam, ali ne na one za faks, već na one koje sam želela da čitam. Hoću nekako da ispravim tu nepravdu, da postoji mesto gde mladi mogu da dođu i kažu: slušaj, treba mi novac, nema ko da me finansira. Ja sam bila studentkinja koja nije dobijala novac od roditelja, ja sam morala sve sebi da napravim sama, i prosto znam koliko je to teško, opterećujuće, strašno. Ti u tom momentu ne osećaš tako. Srećan si jer si tu gde jesi, jer učiš to što učiš, jer ti je data prilika da budeš tu. Želim to da promenim.

 

Autorka teksta: Snežana Pajkić

Fotografije preuzete sa Fejsbuk profila Lane Nikolić

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *