fbpx

Lice u lice sa Bojanom Marjanovićem: Retrospektiva prve decenije postojanja časopisa Liceulice

 Novinar i jedan od urednika uličnog časopisa ,,Liceulice” Bojan Marjanović govori o desetogodišnjem razvijanju časopisa, stanju osećaja permanentne krize i snažnoj volji u podizanju svesti o temama od javnog značaja
Autor/ka Isidora Tošić

27. May 2020

Već deset godina, magazin „Liceulice stanuje na ulicama Beograda, iz godine u godinu dopirući do sve većeg broja ljudi. Projekat istoimene neprofitne organizacije koja već deceniju posvećeno pruža podršku ljudima koji su iz brojnih razloga završili na samoj margini društva, najpoznatiji je po onima koji predstavljaju njegova lica – a to su njegovi prodavci i prodavačice koje svakodnevno srećemo na ulicama Beograda.

Aktivno doprinoseći socijalnoj i ekonomskoj inkluziji marginalizovanih grupa, Liceulice davajući mogućnost prodaje časopisa, ugroženima i nezbrinutima pruža šansu da samostalno zarađuju. Na ovaj način, oni koji su iz različitih razloga neprihvaćeni u društvu dobijaju priliku da u njemu čvrsto zauzmu svoje mesto u koje zaslužuju.

Časopis Liceulice skoro svakog meseca predstavlja teme od javnog značaja, ukazujući na društvene fenomene, sisteme i mehanizme sa kojima se susrećemo kako na državnom, tako i na globalnom nivou.

Iza kreativnih i solidarnih ideja, tekstova, fotografija i intervjua koji se mogu naći u samom časopisu, stoji skroman tim posvećenih ljudi, od kojih smo razgovarali sa Bojanom Marjanovićem, jednim od tri urednika koji se magazinom bave na dnevnom nivou, koji nas je retrospektivno proveo kroz desetogodišnje razvijanje časopisa, njegovu adaptaciju prema novim svetskim prilikama, kao i kroz očuvanje same suštine, koja promoviše zajedništvo i antidiskriminaciju. Šta znači baviti se društvenim temama u društvu koje ne brine o svojim članovima, kako funkcionisanje po principu socijalnog preduzetništva označava stanje permanentne krize sa kojom se konstantno izlazi na kraj, još su neke od tema koje se ističu u razgovoru sa Bojanom Marjanovićem.

Fotografija: Zorica Šorgić

Liceulice je pokrenuto 2010. godine, kada je došlo do štampanja prvog broja časopisa Liceulice. Da li se i na koji način časopis menjao tokom decenije svog postojanja?

Bojan Marjanović: Tu postoji jedna zanimljivost u mojoj perspektivi, jer nisam član tima od samog početka rada organizacije. Prvih nekoliko godina, Liceulice sam pratio kao deo publike, sve do 2014. godine, kada sam se uključio u rad magazina. Magazin je, na prvi pogled, doživeo dosta transformacija, a sa druge strane, i nije toliko. Šira uređivačka politika, teme koje obrađujemo i pristup koji imamo, ostao je isti ili sličan od početka. Konstantno se bavimo temama koje dolaze iz par korupusa. Na prvom mestu, tu je antidiskriminacija u najširem smislu te reči. Zatim, tu je pokretanje tema koje stavljaju javni interes na prvo mesto, jer verujemo da je važno razgovarati o zdravstvu, obrazovanju, kao i ostalim društvenim procesima koji ne smeju biti prepušteni nekoj pukoj profitnoj logici. I na kraju, tu su teme koje se bave održivim razvojem i zelenim politikama. To su neke oblasti koje pokrivamo od starta, pa sve do dana današnjeg. Opet, naravno, magazin se promenio u onoj meri u kojoj se sve stvari moraju menjati, sa dolaskom novih ljudi koji sa sobom donose nove pristupe gorepomenutim temama, a i sa samim godinama i protokom vremena. Svet se menjao, pa se i njegovoj promeni, u određenom smislu, morali prilagoditi i mi.

U poslednjih deset godina, Liceulice je zadesila jedna vrsta profesionalne transformacije u pogledu na sam početak projekta, kada je magazin izlazio svega par puta godišnje, a sada imamo situaciju da magazin izlazi deset puta godišnje i gotovo da prelazi u formu mesečnika. Sve u svemu, kroz godine, Liceulice je postalo možda klasičniji medijski proizvod u odnosu na svoj početak, ali je, pored toga, čini mi se uspelo da zadrži svoju prvobitnu energiju, neobičnost i drugačijost.

Tiraž prvog broja iznosio je 1000 primeraka, od kojih je prodato 200. Danas je tiraž znatno veći. Šta je najviše uticalo na to: sadržaj koji nudite, organizacijska struktura, podrška institucija i donatora ili nešto treće?

Krovni odgovor na ovo pitanje jeste – prošlo je deset godina. U tih deset godina, mi smo vredno radili, i ima raznih faktora koji su uticali na to da Liceulice stekne reputaciju kakvu danas ima. U početku nije bilo jednostvano objasniti ljudima šta su to ulične novine i steći poverenje publike, pre svega zbog predrasuda prema proizvodima koji se prodaju na ulici. Kako je vreme prolazilo, naši prodavci i prodavačice su postali prepoznatljivi i zbog svojih uniforma, a i širio se glas o nama, ljudi su mogli na razne načine da čuju za naš projekat. Vremenom, Liceulice je steklo svoju prepoznatljivost, i kao organizacija koja daje podršku ljudima na margini i kao sam magazin, te su čitaoci i čitateljke postali dosta poverljiviji kad vide da neko na ulici prodaje naš magazin na ulici.

Pokrenuli ste i ulični festival aktivizma Vreva, inicijativu za pomoć beskućnicima Moj komšija bez krova, platformu za promociju angažovanog dizajna Iz dobrih razloga i aktivističku modnu liniju Štenderaj. Kolika je zainteresovanost ljudi i koliko se uključuju u ove projekte?

Liceulice je medijska platforma, iako, naravno, magazin predstavlja najprepoznatljiviji i najvidljiviji deo te naše platforme. Ipak, svaki novi projekat predstavlja neki novi početak. Sve ove pomenute stvari, poput BLO-a, našeg izdanja na engleskom jeziku ili Štenderaja, naše aktivističke modne linije, podjednako su deo naše priče, i projekti su kojima se takođe ozbiljno i bavimo i ponosimo. Svakako da smo zadovoljni početnim inicijalnim odzivom publike što se tiče svih naših, uslovno govoreći, sporednih projekata. Radimo na tome da on bude sve veći i veći, a magazin nam u tome svakako pomaže, s obzirom da već uživa poverenje publike i da je već poprilično široko prepoznatljiv.

Liceulice

Aktivni ste u Međunarodnoj asocijaciji uličnih novina – INSP, Nezavisnoj kulturnoj sceni Srbije – NKSS i Mreži socijalne ekonomije – SENS.  Koliko vam znači ova vrsta aktivizma?

Znači beskonačno mnogo. Kroz sva ta povezivanja, i sve te različite nivoe saradnje koji su pomenuti, mi smo postajali bolja i kompetentnija organizacija, i imali smo priliku da kroz povezivanje sa raznim ljudima zaista napredujemo. Mislim da je najvažnije osvrnuti se na INSP, odnosno na međunarodnu mrežu uličnih novina, u kojoj je naša koordinatorka Nikoleta Kosovac, od prošle godine, postala članica upravnog odbora. Liceulice je poprilično prepoznato u tim krugovima, i imamo sjajnu saradnju sa velikim brojem svetskih uličnih novina. Bilo da se radi o razmenjivanju tekstova koji obrađuju teme relevantne na globalnom nivou, ili o godišnjim samitima koji se organizuju kako bi se ljudi upoznali i razmenili iskustva, ova uzajmna saradnja zaista spaja ulične novine širom sveta, koje, iako se mogu razlikovati po temama koje obrađuju, po vizuelnom izgledu ili po tome koliko često izlaze, i dalje imaju suštinu koja ih spaja – a ta suština jeste davanje podrške ljudima koji žive na margini.

Liceulice nije samo ulični časopis. Veoma ste prisutni i na društvenim mrežama. Koliku ulogu imaju društvene mreže za vas i na koji način ih koristite?

To je dosta zanimljivo pitanje, zato što se u našoj poziciji može uočiti, hajdemo reći, neka vrsta kontradikcije. Mi, naime, težimo da razvijemo prodaju štampanih, papirnih magazina na ulicama u vreme potpune ekspanzije digitalnih medija i u vreme kada prisustvujemo – uz svu želju da ne budem pesimističan – mogućem umiranju klasične štampe na način na koji je poznajemo i volimo. Istina je, Liceulice na razne načine postoji i na internetu – i tamo smo bili mnogo pre početka vanrednog stanja tokom panedmije – jer se ne mogu izbegnuti ključne i fundamentalne oznake vremena u kome živimo. Trudimo se da iskoristimo neke pogodnosti koje nam ta sveopšta digitalizacija pruža, pogotovo u pogledu širenja informacija. Recimo, u nedavnoj online kampanji za prikupljanje podrške našim prodavačicama i prodavcima koji zbog epidemije i vanrednog stanja nisu mogli na ulicu, digitalne platforme su se pokazale jako korisnim i zahvalnim. Takođe, internet je dosta pomogao u širenju priče o Liceulice van Beograda, a otvorio je i mogućnost da ljudi koji žive u gradovima gde magazin nije dostupan na ulicama, putem online pretplate, mogu da ga čitaju. Sa druge strane, sam čin kupovine novina na ulici je jako važan. Zapravo, on je nezamenljiv. Ljudi koji kupuju magazin ostvaruju direktnu komunikaciju sa ljudima koji ga prodaju, a ta direktna, lice u lice komunikacija, od neopisive je važnosti za socijalnu uključenost naših prodavačica i prodavaca. Digitalizacija nam donosi određene benefite koji nikako nisu zanemarljivi – ponovo, recimo, samo spomenimo ključnu ulogu koju su društvene mreže igrale za nas u toku vanrednog stanja, kada smo bili onemogućeni da izađemo na ulice – ali smo mi, pre i iznad svega, ulične novine i iz čitavog niza konceptualnih, političkih, emotivnih i raznih drugih razloga, neposredan kontakt na ulici je ono što naše novine čini onim što one jesu.

Pokrenuli ste i partnerske redakcije u Makedoniji (Licevlice), Kosovu (Ball per ball), i Bosni i Hercegovini (Liceulice), dok se časopis u Srbiji može naći na ulicama Beograda i Novog Sada. U kom pravcu planirate da dalje širite distribuciju časopisa?

Mislim da je pre svega bitno napraviti jednu vrstu distinkcije, a to je da se gorepomenute priče međusobno razlikuju. U prvom slučaju, plan je bio da se pomogne u pokretanju samostalnih redakcija koje će prodavati svoje, od nas sasvim autonomne, ulične novine u Bosni i Hercegovini, Makedoniji i na Kosovu. Priča je je zaživela u Skoplju, gde novine i dan danas izlaze, a u Prištini je izašlo nekoliko brojeva i u Sarajevu samo jedan. Danas, redakcija u Makedoniji je potpuno samostalna u odnosu na nas, imaju svoju uređivačku politiku i u potpunosti funkcionišemo kao dva odvojena magazina, samo što imamo taj „sestrinski odnos“ u pogledu nastanka i kontinuirane saradnje.

Sa druge strane, u Novom Sadu smo od prošle godine prisutni na ulicama zahvaljujući tome što smo, u saradnji sa partnerskom organizacijom Patrija, formirali sjajan novosadski Liceulice tim koji funkcioniše kao integralni deo naše organizacije i zajedničkim naporima smo uspeli da magazin postane prepoznatljiv deo i novosadskih uica. Naravno, mi želimo da i dalje širimo distributivnu mrežu. Iskreno, to nije ni jednostavan ni brz proces, jer je potrebno vreme da se nađu pravi ljudi koji bi u svojim sredinama pomogli da se proširi priča o našem magazinu. Ipak, to širenje je važan deo naše strategije jer želimo da Liceulice bude prisutnije i na državnom, ali, zašto da ne, i na regionalnom planu, pogotovo ako se uzme u obzir da se teme koje obrađujemo uglavnom tiču mnogo šireg konteksta od lokalnog.

Časopis je 2016. godine bio pred gašenjem. Koliki izazov predstavlja funkcionisanje po principu socijalnog preduzetništva i da li je taj model uopšte moguć bez pomoći donacija?

Donacije značajno pomažu i jako su važne, iz mnogo razloga. Liceulice ima dosta troškova koji često nisu vidljivi, s obzirom da štampanje i prodaja samog magazina predstavljaj samo našu najvidljiviju delatnost. Osim nje, važno je spomnenuti da sa prodavacima i prodavačicama postoji još čitav niz drugačijih vidova rada, od redovnih sastanaka na kojima dobijaju stručnu psihosocijalnu podršku preko opreme koju dobijaju i obuku kroz koju prolaze pa do različitih vidova pomoći koje se trudimo da im relativno redovno pružamo. Pored toga, tu su i drugi “nevidiljivi” troškovi poput računa, iznajmljivanja prostora i raznih drugih izdataka koji našu organizaciju čine većom nego što bi se to na prvi pogled pretpostavilo. Donacije, kako pojedinaca, tako i firmi ili nekih drugih organizacija nam pokazuju da Liceulice prepoznaju oni kojima se obraćamo, a to nam je dosta važno, imajući u vidu da živimo u poprilično razvaljenom društvu – ne misleći isključivo tu na srpsko društvo – već smo, šire gledano, svedoci globalne društvene krize i nestašice solidarnosti. Sve to imajući u vidu, donacije nam pomažu da se održimo na nogama, pogotovo kada nastupe teški periodu, poput pomenute krize 2016. ili trenutne epidemije korona virusa. Sa druge strane, u našem timu se često šalimo da kada radiš u priči poput Licaulice, navikneš se da radiš u stanju permanentne krize, te si onda na neki način uvek spreman kada neka globalno teška situacija naiđe.

Prodavačica časopisa Liceulice

Čini se da se kroz tekstove o prodavcima trudite da ih približite publici. A da li prodavci vole da čitaju Liceulice? Koji tekstovi su im najzanimljiviji?

Mi se trudimo, kako svaki novi broj izađe, da organizujemo sastanke sa njima gde ćemo im predstaviti teme koje smo u novom broju obradili, i uvek rado želimo da čujemo njihovo mišljenje ili odgovorimo na njihova pitanja. Postoje, naravno, prodavci i prodavačice koji samo prelistaju magazin i možda pročitaju tek po neki tekst, ali postoje i oni koji svaki broj pređu od korice do korice. Recimo, ponekad mi se čini da naša prodavačica Svetlana Petrović – koja je već dobro poznata čitaocima, što sa ulica, što sa društvenih mreža – ima možda i bolji uvid u napisane tekstove čak i od nas koji smo tekstove skupljali, uređivali ili pisali, toliko je njena posvećnost čitanju, zapravo, visoka. Takođe, trudimo se da prodavce i prodavačice uključimo i u sam sadržaj magazina – od intervjua koje radimo sa njima koji im jako znače, pa do njihovih autorskih dela, priča, pesama, crteža. To svakako predstavlja jako bitan korak u uspostavljanju veze između ljudi koji prodaju magazin i samog magazina.

Da li, pored same prodaje, prodavci razmenjuju i anegdote, savete, da li se druže?

Naša ideja jeste bila da prodavci i prodavačice budu upućeni jedni na druge, da se upoznaju i druže. Kada god možemo, trudimo se da organizujemo prilike gde će moći da se okupljaju, bilo da je to zajednički odlazak u pozorište, bioskop, na filmske festivale, muzeje. Zajedništvo svakako postoji, jer i kada se ne organizuju sastanci u redakciji ili neki drugi tipovi okupljanja, pojedini prodavci i prodavačice se druže, čuju ili viđaju. Čini mi se da ta kolegijalnost imeđu njih vremenom sve više raste i da je iz dana u dana veći taj osećaj njihovog zajedništva.

Liceulice čine i ljudi koji nisu prodavci i koje nemamo priliku da sretnemo na ulici. Ko su kreatori sadržaja magazina i da li postoji redakcija, u onom tradicionalnom smislu?

Liceulice svakako ne predstavlja tradicionalnu novinsku redakciju, ne postoji veliki broj stalno angažovanih novinara i novinarki koji se bave časopisom, jednostavno magazin nije tako struktuiran. Postoji nas nekoliko koji se, na dnevnom nivou, bavimo uređivanjem časopisa, misleći tu na našeg osnivača, kao i glavnog i odgovornog urednika, Milosava Marinovića, moju koleginicu Tijanu Spasić i mene samog. Pored toga, spisak saradničke mreže je jako širok, postoje ljudi sa kojima sarađujemo godinama, sa nekim od njih čak i iz broja u broj, ali oni nisu uključeni u rad na magazinu na tom dnevnom nivou kao što nas troje jesmo. Kada bi se pogledao spisak ljudi koji su pisali za Liceulice od 2010. godine pa do danas, taj bi spisak bio jako širok, a ono što je još zanimljivije u vezi sa tim jeste da se bi se radilo o ekstremno šarenolikom spisku. Postoje tu i ljudi koji su vrhunski profesionalci i vrlo zvučna imena, bilo da se radi o novinarima ili piscima, profesorima ili teoretičarima. Sa druge strane, imali smo saradnike koji su bili početnici u pisanju, dešavalo nam se da nas kontaktiraju ljudi i pitaju nas da li bismo bili zainteresovani da objavimo njihov tekst, a taj tekst bi im bio prvi ili jedan od prvih koje su napisali. Međutim, kada god neko ima dobru ideju i zamisao, bilo da se radi o, da malo to grubo pojednostavimo, profesionalcima ili amaterima, rado prihvatamo saradnju. Takođe, ono što je vrlo važno za sadržaj magazina je i njegov vizuelni aspekt, od vrlo prepoznatljivih naslovnih strana pa preko preloma, fotografija i ilustracija, te i tu moram spomenuti ekipu koja se tim delom posla bavi na dnevnom nivou – naša art direktorka Ksenija Pantelić, kao i Jelena Pejović koja se bavi prelomom i dizajnom i Sara Ristić koja se bavi fotografijama. I one su, kao i mi koji radimo na tekstovima, razvile jako široku saradničku mrežu, i svi ti ljudi svih ovih godina doprinose da Liceulice bude ono što jeste. A mi smo stvarno ponosni na to što ono jeste.

Prodavac časopisa Liceulice

Već tri godine postoji i Liceulice FM – radio emisija organizacije Liceulice. Da li je veća zainteresovanost publike za časopis ili emisiju?

S obzirom da je magazin naša primarna delatnost, rekao bih da je, sledstveno tome, ipak veća zainteresovanost za novine u odnosu na radio emisiju. Međutim, emisija nam je takođe važna, pre svega jer smo ponosni što smo deo priče oko RadioAparata, internet radio stanice na kojoj se naša emisija emituje. Ovaj internet radio je dao prostor organizacijama i pojedincima koji bi malo gde drugde dobili priliku da se na taj način bave temama kojima se bave, te nam je iznimno važno što i kroz jedan takav radio – koji nastaje kroz zajednicu i za zajednicu – imamo priliku da guramo našu Liceulice priču.

Naslovnice su nešto čemu posvećujete dosta pažnje. Čitaocima nudite i mogućnost da naslovnu stranu oboje i pošalju vam. Koliko vam ovaj vid interakcije sa publikom znači?

Mogućnost da čitaoci oboje naslovnice i pošalju nam ih postojala je za 62. broj – jedno od dva online izdanja koja su se pojavila tokom karantina – i svakako da je to samo jedan od načina na koji uspostavljamo vezu imeđu samog magazina i čitaoca. Jako nam je važno da se gradi taj most između nas kao proizvođača medijskog sadržaja i onih koji taj sadržaj konzumiraju. Liceulice se trudi da stvori neku vrstu zajednice oko sebe u kojoj će hladna distanca između publike i medija biti stvarno svedena na minimum, a ove naslovnice koje ste spomenuli su dobar primer rušenja takvih, na mnogo načina, nepotrebnih barijera.

Kakvi su vam kratkoročni ciljevi? Da li može da se razmišlja i o onim dugoročnim?

Kratkoročni cilj, u onom najkratkoročnijem smislu, jeste da sledeći broj izađe na ulice i da se prodaje i čita u što većem broju. Kada se bavite pravljenjem novina, uvek imate taj osećaj neprestanog novog početka. Tako, kada neko spomene aktuelni broj, uglavnom misli na onaj broj koji se u tom momentu prodaje i koji je na ulicama, a ja mislim uvek pomislim na onaj broj na kome trenutno radimo i čijim se sadržajem u tom trenutku bavimo. Tako da je kratkoročni cilj uvek isti – napraviti dobre novine koje će ljudi želeti da čitaju, pa će ih onda i što više naših prodavaca i prodavačica moći da u što većem broju proda na ulici. A što se dugoročnih ciljeva tiče, može se reći da su oni široki i kompleksni, iako se, negde, dosta i poklapaju sa ovim kratkoročnim. Naš osnovni i najdugoročniji cilj jeste da budemo podrška ljudima koji se nalaze u situaciji ekonomske, društvene ili bilo koje druge vrste isključenosti i marginalizovanosti. Želimo da im damo priliku da prodaju magazin i da svojim radom obezbede i novac za svoje potrebe, ali i da se, kao deo Liceulice priče, ponovo osete kao da u društvu zauzimaju mesto koje im je, ne njihovom krivicom, godinama uskraćivano. Sve što radimo, kratkoročno ili dugoročno, podređeno je tom cilju.

Liceulice na Pikniku u Muzeju Jugoslavije

Autorka teksta: Isidora Tošić

Mentorka: Marina Zec

Fotografije: Arhiva časopisa Liceulice

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *