Luka Tripković – epoha moderne i jarke boje kao obeležja Studije slučaja

O ideji za izložbu, moderni i jarkim bojama sa Lukom Tripkovićem i Francom Nerom
Piše: Marija Milić

27. January 2021

U nameri da oživi epohu moderne, mladi umetnik i pisac Luka Tripković, reinterpretirao je radove Džona Entence pod nazivom „Studija slučaja“. Pedesetih godina, u Americi, Entece je kreirao modernistički eksperiment za masovno stanovanje koji je inspirisao Luku da njegova završna doktorska izložba bude dekonstrukcija Entenceovih radova.

Luka Tripković je mladi svestrani umetnik koji je svoje likovne radove izlagao u zemlji i inostranstvu i dobitnik je brojnih nagrada  iz ove oblasti. Njegov prvi roman „Osmeh pod gorom maslinovom” ušao je u uži izbor za Ninovu nagradu (2016), nakon toga objavljuje i drugi roman „Crna knjiga”. U društvu njegovog veselog psa – Franca Nera, sa Lukom smo razgovarali o izložbi „Studija slučaja”, koja će biti otvorena do 30. januara u Umetničkom prostoru U10.

Za sve one koji nisu u prilici da izložbu posete uživo, poslednjeg dana imaće priliku da zajedno sa Lukom prođu kroz izložbu onlajn. Osim o izložbi, razgovarali smo o tome koje su odgovornosti današnjeg umetnika i na koji način on izražava svoje emocije kroz likovne radove i književnost.

Zašto si se odlučio da reinterpretiraš baš ovu „Studiju slučaja“ Džona Entence?

Luka Tripković: Prvo mi je bio zanimljiv vizuelni nadražaj, kako su estetski, na visokom nivou, izvedene te kuće. Onda kada sam se zainteresovao, shvatio sam da je to čitav korpus kuća. Priča koja postoji je modernistički eksperiment za masovno stanovanje posle Drugog svetskog rata. Prvobitno me je podsetilo na Novi Beograd. Međutim, Amerikanci su to malo drugačije uradili jer su na tim brdima oko Holivuda napravili „Studiju slučaja“. Probne kuće radili su njihove najprestižnije arhitekte sa ciljem da se to nekada omasovi. To se nikada nije desilo i one su ostale kao neki lendmark, nešto što je sada predmet luksuza. Nije se po toj društvenoj vertikali spustilo, već je otišlo na vrh. Inverzan proces od onog koji su zamislili. Zanimljiva mi je ta sudbina umetničkog dela kada mu ti kao autor daš jednu namenu, a vreme, istorija, društvo ga uskladi prema svojim potrebama.

Koliko je trajao proces realizacije, s obzirom na to da su radovi velikih dimenzija?

Nije nešto puno, možda šest, sedam meseci, što je za mene mnogo kratko jer sam spor. Dobro je što sam imao rok za izložbu pa sam morao da se nateram i radim po ceo dan. Malo mi je pomogla i ova korona jer šta da radiš po ceo dan?

Kako je izgledao kreativni proces?

Sasvim slučajno je sve krenulo. Ova najveća slika je bila prva, nacrtao sam je u ilustratoru i dopalo mi se kako izgleda. Pošto sam imao jedno platno na kome sam dugo, dugo radio rekoh: „Hajde da ga prekrečim, da vidim kako će ovo da izgleda”. Misleći da ću ja to da uradim za pet dana, ali trajalo je jedno dva meseca, pošto sam radio akrilom posle mnogo godina. Sa uljem to mnogo brže radiš, ali bilo je nemoguće jer sam radio u stanu. Potrebno mi je bilo vreme da se posle deset godina ponovo vratim na akrilne boje i posebnu tehniku. Slika je, zapravo, samo reprezentacija tog crteža, koji je digitalni. Gledao sam kako da tu digitalnu formu ubacim u tradicionalni izložbeni format.

Zašto si izabrao epohu moderne?

Mi danas živimo posledice tog pokreta. On je jedini pokret koji je iznedrio ideologije. Većina ljudi to povezuje sa nečim što je progresivno, dobro. Sa druge strane, kad podvučemo crtu, imamo 30, 40 miliona mrtvih, holokauste, genocide, dva najveća rata… Ako biste se ograničili na taj period od kraja Drugog svetskog rada, do pada Berlinskog zida videli biste da se dosta toga promenilo, ali ne znam da li je vredelo toliko. To je, zapravo, ono što je meni bilo zanimljivo. Eto zašto moderna.

Poigravaš se sa jarkim i upečatljvim bojama, zašto?

Nisam stigao na fakultetu, nisam sebi dao za pravo da se bavim koloritom radi kolorita, onako, da se opustim. To mi je prijalo, ja volim te jarke boje. One daju taj estetski ugođaj na prvu loptu. Naravno, tu postoji referenca na istoriju umetnosti. Dejvid Hokni ima platna sa intenzivnim bojama, takođe, Valerio Adami, Patrik Kolfild…

Koje su se emocije budile u tebi tokom procesa pripreme izložbe, a na koji način sada gledaš na te radove?

Više to gledaš kao na posao. Treba da završiš neke stvari, imaš neki rok i nadaš se da će na kraju ishod biti dobar. Kao i kad pišeš roman, ti završiš tekst i onda ga ostaviš jedno pola godine, pa mu se vratiš, da bi imao tu vrstu distance. Sa prvim platnom sam ranije uspostavio tu vrstu distance nego sa poslednjim. Vraćao sam se, prepravljao. Ja ih onako naslažem dok radim, pa s vremena na vreme pogledam ponovo, neke stvari sam čak i dorađivao naknadno.

U kom od ovih ambijenata bi najviše voleo da vidiš sebe?

Super mi je ova sa cvećem. Voleo bih da živim u bilo kojoj od njih, zapravo. Možda Stahl, pošto su ove ostale slikane po danu – boje sugerišu da je obdanica napolju. Onda sam za nju pomislio da bi bilo super da napravim tu vrstu kontrasta, da na ovoj bude tamna pozadina, noćna atmosfera. Svidela mi se i kao skica, a i te boje koje sam odabrao.

Da li postoji neka zanimljivost iza neke od slika?

Pošto sam linije izvlačio krep trakom, desilo mi se da na slici sa cvećem uklonim boju. Nešto je bilo kasno, ja sam otišao da spavam i ostavio to tako. Sutradan kad sam povukao, zaboravio sam da je u pitanju akril, koji je kao guma, tako da sam svukao sve zajedno sa bojom. Onda sam morao sve ponovo.

Koji osećaj te podstiče da stvaraš umetničko delo?

Uvek nešto čitam i na nešto naiđem. Taj prvi roman sam napisao jer sam nešto čitao, pa mi je bilo zanimljivo. Nisam znao kako da uradim izložbu o tome, pa sam napisao roman. Nađeš neki fenomen, onda gledaš kako da ga obradiš, biraš šta je najbolji način da izraziš svoje osećanje.

Koje su odgovornosti današnjeg umetnika?

Nekako su uvek bile da govore o društvu, na posredan način. Umetnik ne mora da bude, dnevno – politički angažovan, to čak i nije poželjno. Treba da traži nekakve probleme, da se obraća a propo tih problema, nudi možda, čak, i rešenja. Mislim da je umetnost uvek to radila. Ne može čovek da se ne reflektuje na neka društvena kretanja.

Da li umetnici u Srbiji posvećuju pažnju tim temama?

Mislim da posvećuju dosta. Na kraju krajeva, odrasli smo svi u tim nekim trvenjima. Nešto što neki ljudi uopšte nisu imali u iskustvu. Uhvatili smo sve što se dešava u Evropi jednom u sto godina, i rat i pandemiju, mi smo za vreme jednog života iživeli. Čim imaš iskutvo, mnogo je lakše govoriti o tome. Pitanje je samo koliko je kod nas vidljiva umetnost, koliko postoji infrastruktura, tržište.

Šta bi poručio sebi, brucošu na likovnoj akademiji, iz pozicije doktoranda na završnoj izložbi?

Baš sam skoro razmišljao, kad bih sebe video pre tri godine bio bi u fazonu: „Ovo je super, nije tako loše kao što može da bude”. Jedino bih možda savetovao sebi da bolje razmislism da li da upišem doktorat (smeh). Što se ostalih stvari tiče, ne bih ništa menjao, mada mislim da bi ga svakako upisao.

Autor fotografija: Luka Milanović

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!